Tunis

Službeno ime

Republika Tunis  (en: Republic of Tunisia, fr: République Tunisienne, ar: تونس‎)

Državni praznici

Državni praznici u Tunisu su: dan rođenja proroka Muhameda (05.februar), Dan nezavisnosti (20.mart), Dan mladih (21.mart), Dan mučenika (09.april), Praznik rada (01.maj), Dan republike (25.jul), Dan žena (13.avgust), Eid al-Fitr (19.avgust, kraj Ramadana), Dan Evakuacije (15.oktobar), Eid al-Idha (26.oktobar, praznik žrtvovanja), Dan Nove ere (07.novembar), Islamska nova godina (15.novembra).

Datumi proslava muslimanskih verskih praznika variraju, jer islamski kalendar ima 354 umesto 365 dana.

    
Geografski položaj

Tunis se nalazi u severnom delu Afrike i ima sledeće geografske koordinate: 34° 00' N (sever), 9° 00 E (istok). Graniči se sa Libijom na jugoistoku i sa Alžirom na zapadu i ima površinu od 163 610 km2. Tunis je najmanja zemlja u Severnoj Africi.

Teritorija Tunisa se može podeliti u dve geografske celine: na severu se nalazi veoma plodna zemlja formirana oko obale Sredozemnog mora, dok se južni deo zemlje koji se većim delom nalazi u saharskoj pustinji.
Od ukupne površine zemljišta, oko 17 % zauzima obradivo zemljište dok se pod stalnim usevima nalazi 13% zemljišta Tunisa.

Tunis na severu ima umerenu klimu koju karakterišu blage i vlažne zime kao i topla i suva leta, dok na jugu zemlje vlada pustinjska klima. Prosečna godišnja temperatura u Tunisu je 18 stepeni. Najhladniji mesec je januar sa dnevnim temperaturama koje se kreću oko 7˚C, dok su jul i avgust najtopliji meseci kada se temperature kreću oko 32 stepeni.

U Tunisu, do pronalaska nafte na dalekom jugu zemlje 1964.godine gotovo da i nije bilo prirodnih resursa. Iako su nalazišta nafte dosta manja od onih koje poseduju njihovi susedi, ta nalazišta i dalje čine bitan segment ekonomije države.

U Tunisu je izvršena administrativna podela na 24 provincije:
Arijana, Beša, Ben Arus, Bizert, Gabes, Gafsa, Čenduba, Keruan, Gasrin, Kibili, Kef, Mehdija, Manuba, Medine, Monastir, Nabel, Sfaks, Sidi Bu Zid, Siliena, Sus, Tatuine, Tuzer, Tunis i Zaghuan. Ove 24 provincije se dele na 264 okruga.

Gradovi sa najvećim brojem stanovnika su: glavni grad Tunis (728 543 stanovnika), Sfaks (340 000 stanovnika), Sus (173 047 stanovnika) i Keruan (117 903 stanovnika).

Vremenska zona: Tunis je jedan sat ispred vremena po Griniču (UTC/CET + 1).

Stanovništvo

Prema podacima iz jula 2012.godine, Tunis ima 10.7 miliona stanovnika.

Od ukupnog broja stanovnika, 23% pripada populaciji mlađoj od 14 godina. Oko 69% populacije pripada starosnoj grupi od 15 – 64 godine, dok nešto manje od 8% ljudi čini grupu starijih od 65 godina.

Etnički sastav stanovništva Tunisa je veoma homogen jer čak 98% stanovništva čine Arapi, dok Evropljani i Jevreji zajedno čine preostalih 2 % stanovništva.

Najveći procenat stanovništva živi u urbanim područjima zemlje, tj. čak 67% stanovništva živi u urbanim oblastima.

Očekivani životni vek je u Tunisu 73 godina za muškarce, a skoro 78 godina za žene.

Religija

Najveći deo stanovnika Tunisa, čak 99% su po religijskoj pripadnosti sunitski muslimani. Preostalih 1% stanovništva čine šiitski muslimani, bahajci, pripadnici judaizma i hrišćani.

Hrišćani su, posle sunitskih muslimana, druga najveća verska grupa u Tunisu. Od ukupnog broja hrišćana, njih 88 % su rimokatolički hrišćani. Podaci o zvaničnom broju pripadnika hrišćanske rimokatoličke grupe nisu dostupni, ali na osnovu podataka katoličke crkve procenjuje se da ih ima oko 5 hiljada.

Judaizam je treća najzastupljenija religija u Tunisu, a procenjuje se da se na celoj tunižanskoj teritoriji nalazi oko 1 500 Jevreja.

Jezik

Arapski je zvanični jezik u Tunisu. Tunižanski arapski se takođe naziva i darija (darija). Francuski se u Tunisu koristi kao drugi jezik. Zastupljen je i berberski ili tamazight jezik, kojim govore manjine, pretežno na jugu Tunisa.

Privreda i ekonomija

Tunis može da se pohvali jednom od najviših vrednosti bruto domaćeg proizvoda u celoj Africi. Bruto domaći proizvod (BDP) po glavi stanovnika za 2012. godinu u Tunisu iznosi 9 700$. Iako imaju prosečan rast BDP-a od 5%, zemlja i dalje ima problema sa velikom nezaposlenošću koja je posebno izražena među mladima.

Privreda je raznovrsna i kreće se od razvijene poljoprivrede preko rudarstva i naftnih derivata, pa sve do turizma. Industrija zauzima 25.7%, poljoprivreda 11.6% dok sektor usluga čini 62.8% BDP-a. Sam turizam zapošljava oko 370 000 stanovnika Tunisa.

Glavni poljoprivredni proizvodi Tunisa su masline, žitarice, mlečni proizvodi, citrusi i šećerna repa.

Osim tekstila, Tunis izvozi trikotažu, poljoprivredne proizvode, mehaničku robu, fosfate i hemikalije. Izvoz je skoro u potpunosti okrenut ka tržištima Evropske unije uz Sudan i Libiju. Oko 75% ukupnog uvoza i izvoza Tunis obavlja sa Evropskom unijom koja je glavni trgovinski partner Tunisa.

Tunis najviše uvozi mašine i mašinsku opremu, tekstil, prehrambene proizvode i hemikalije. Zemlje iz kojih Tunis najviše uvozi su Francuska, Italija, Španija, SAD i Kina.

Stopa nezaposlenosti za 2011.godinu u Tunisu je iznosila 18%.

Inflacija je krajem 2012.godine u Tunisu iznosila 5.6%.

Nacionalna valuta Tunisa je tunižanski dinar (TND), a jedan tunižanski dolar ima vrednost od oko 0.49€ (EUR) i oko 0.63$ (USD).

Istorijsko-politički razvoj

Tunis ima bogatu istoriju s obzirom da se na ovoj teritoriji smenjivalo nekoliko carstava, uključujući feničansko, kartaginsko kao i rimsko carstvo. Rimljani su vladali ovim prostorom sve do arapskog osvajanja ove teritorije u VII veku. Potom su se arapske i berberske dinastije smenjivale u vladavini nad Tunisom sve do turskog osvajanja u 16.veku, kada je Tunis i zvanično postao deo Otomanskog carstva.

Tunis je bio pod otomanskom vlašću sve do 1881.godine, kada su ga okupirali Francuzi i iste godine ga proglasili francuskim protektoratom.

Pre dolaska Francuza, Tunis je već imao određeni stepen političke autonomije u okviru otomanskog carstva i beg Ahmad ("beg" je naziv koji se tradicionalno koristio za vođe manjih turskih plemenskih grupa, ali je i titula vladara suverene države Tunisa bila "beg") je započeo proces modernih reformi. Sprovođenje reformi je bilo vrlo uspešno i dovelo je do toga da u Tunisu 1861.godine bude usvojen prvi Ustav u celom arapskom svetu.

Ipak, kada je Tunis postao francuski protektorat, beg Ahmad je ostao formalno na čelu države kao njen vladar, ali je de facto kontrolu nad celom teritorijom zemlje imao Generalni namesnik koga je imenovala vlada u Parizu. Francuzi su u Tunisu preuzeli najveći deo administrativnih pozicija i do 1884.godine su već kontrolisali oblasti finansija, obrazovanja, telegrafa, javnih radova i poljoprivrede.

Za vreme francuske vladavine, uočen je i porast broja francuskih doseljenika u Tunis. Deset godina po preuzimanju vlasti, na teritoriji Tunisa se nalazilo samo 10 000 Francuza, da bi po završetku Drugog svetskog rata u Tunisu bilo ukupno 144 000 francuskih državljana.

U periodu između 1906.godine i 1910.godine je došlo do kristalizacije nacionalističkog pokreta u Tunisu.

Tunižanski nacionalisti su počeli da se žale da reforme koje su francuske vlasti otpočele (a najvećim delom građenje železnice i vađenje ruda), a koje su po njihovom mišljenju mogle da koriste samo Francuzima. Pored toga što su Francuzi optuženi da samo profitiraju zahvaljujući tunižanskim resursima, nacionalisti su zamerali francuskim vlastima i da su prilike za zapošljavanje više otvorene za francuske doseljenike nego za lokalno stanovništvo.

Tunižanski intelektualci, buržoazija i studenti su reagovali protiv francuske administracije i njihovih ekonomskih mera. Počeli su da brane svoje pravo na rad nasuprot prava na rad imigranta. Takođe su počeli da zahtevaju da budu izjednačeni sa strancima pred zakonom, ali su počeli da se pozivaju i na princip tunižanskog suvereniteta.

Rastući nacionalistički pokret je 1920. godine iznedrio Destour partiju (Constitution Party). Međutim, kako nacionalisti nisu bili ujedinjeni oko zajedničke ideje, a Francuzi su 1922.godine dopustili da se uvedu određene reforme, u Destour partiji je došlo do rascepa i nastala je nova – Neo-Destour partija. Umesto da jačaju nacionalistički pokret, lideri nacionalista su svojom razjedinošću doveli do toga da se njihove partije pred početak Drugog svetskog rata bore za opstanak.

Za vreme Drugog svetskog rata, Tunižani su pokušavali da se oslobode francuske vlasti. Tadašnji beg Musif je čak i optužen od strane Francuza za kolaboracionizam sa Nemcima i pokušaj zbacivanja francuske vlasti. Ipak, Francuska je nakon Drugog svetskog rata ponovo preuzela potpunu vlast nad Tunisom.

Tokom Drugog svetskog rata Habib Bourguiba je postao lider Neo-Destour partije, koja je ponovo ojačala pod njegovim vođstvom. Međutim, kako pregovori između Neo-Destour partije i Francuza nisu doveli do ostvarivanja značajnijeg napretka po pitanju oslobađanja od kolonijalne vlasti, Tunižani su tokom 1954.godine, prvo u planinama, a potom i širom cele zemlje, otpočeli nasilni otpor protiv francuske vlasti. Građanski nemiri koji su ubrzo počeli da se šire na teritoriji cele zemlje su primorali Francuze da otpočnu pregovore sa predstavnicima Neo-Destour partije o davanju autonomije Tunisu. Neo-Destour partiju su u pregovorima podržali tunižanski radnički sindikati, ali i celokupna Arapska liga.

Kao rezultat pregovora, pregovaračke strane su potpisale Konvenciju (Convention) u aprilu 1955.godine. Francuska se ovim dokumentom obavezala da će dati autonomiju Tunisu, ali uz uslov da ona zadrži kontrolu nad tunižanskom vojskom i spoljnim poslovima.

Međutim, lider Neo-Destour partije Habib Bourguiba je iskoristio politički trenutak kada je Francuska ukinula protektorat nad Marokom, da zatraži nezavisnost za Tunis. Francuska je na kraju pristala da ukine protektorat i nad Tunisom, tako da je 20.marta 1956.godine Tunis postao nezavisna, suverena država. U julu iste godine, Tunis je postao i članica Ujedinjenih nacija.

Nakon dobijanja nezavisnosti Tunis je proglašen za ustavnu monarhiju na čelu sa tunižanskim begom (Bey of Tunis), Muhammad VII al-Amin-om koji je na mestu bega zamenio Musif bega. Parlamentarni izbori u Tunisu su održani 25.marta 1956.godine i na njima je Neo-Destour partija odnela ubedljivu pobedu. Njen lider, Habib Bourguiba je postap premijer Vlade Tunisa.

Sredinom 1957.godine, monarhija je ukinuta, kao i titula bega, koja se u Tunisu zadržala još iz otomanskog perioda. Tunis je proglašen za republiku, a Habib Bouguiba je 25. jula 1957.godine postao prvi predsednik Tunisa.

Bourguiba se na vlasti zadržao još 31 godinu. Period njegove vladavine je obeležen ekonomskim razvojem Tunisa i reformama u svim oblastima društva. Vlada Tunisa je u ovom periodu razvijala programe koji bi podstakli stabilnost i ekonomski rast zemlje, dok je sa druge strane suzbijala islamski fundamentalizam.

Bourguiba nije bio militarista i smatrao je da bi izgradnja Tunisa kao vojne sile iscrpela i onako oskudne državne resurse. Takođe je smatrao da bi u tom slučaju i Tunis mogao da bude uvučen u začarane krugove vojnih intervencija u politici, kao što je to bio slučaj sa ostalim arapskim zemljama.

Tunis je za vreme Bourguibine vladavine razvijao prava žena u meri sa kojom nije mogla da se poredi nijedna druga arapska zemlja. S obzirom da je pokušavao da spoji tradiciju sa inovacijama, kao i islam sa liberalnim prosperitetom, Habib Bourguiba je poređen sa Kemalom Ataturkom (osnivačem moderne turske države) kao jedinstveni moderni nacionalni lider.

Međutim, Habib Bourguiba je arbitrarno upravljao odlukama Vlade i 1963.godine je proglasio svoju Neo-Destour partiju za jedinu zakonski dozvoljenu partiju u zemlji. Ovim postupcima je u Tunisu otpočeo proces izgradnje kulta ličnosti Bourguibe.

Bourguiba je 1975.godine proglašen za doživotnog predsednika Tunisa, iako mu se zdravstveno stanje pogoršavalo. Iako je predsednik Habib nadglasan u glasanju 1981.godine da legalizuje opozicione partije, Tunis je i dalje ostao jednopartijska država. Vlada je na kraju dozvolila nekim zvanično zabranjenim partijama da ipak učestvuju na izborima 1981.godine.

Ipak, produženi jednopartizam nije doveo do nemira u zemlji, već njeno pogoršano ekonomsko stanje. Politika rezova i smanjenja troškova koju je Tunisu nametnuo Međunarodni monetarni fond je dovela do povećanja cena osnovnih namirnica, što je dovelo do masovnih protesta 1983.godine.

Zbog ovih protesta je uhapšeno na hiljade ljudi, naročito islamista, dok su mnoge kritički nastrojene novine zatvarane. Već bolesni Bourguiba je pretio uvođenjem represije u zemlji. Na čelu bezbednosnih snaga koje su gušile proteste se u tom trenutku nalazio general Ben Ali, koji je ubrzo imenovan za premijera zemlje.

Na političku scenu je u tom trenutku istupio islamistički Pokret islamske tendencije (Islamic Tendency Movement-MTI) na čelu sa Rashid al-Ghannushijem, koji je zadobio podršku naroda. U novembru 1987.godine, nakon što su doktori izjavili da Habib Bourguiba više nije sposoban da vrši funkciju predsednika, izvršena je mirna smena vlasti i Ben Ali je preuzeo funkciju predsednika Tunisa u zakonskim okvirima predviđenim tunižanskim Ustavom. General Ben Ali je preuzeo vlast u trenutku kada se zemlja suočavala sa teškom ekonomskom krizom, inflacija je bila 10 %, a javni dug je dostigao 46 % domaćeg bruto nacionalnog proizvoda (GDP-a).

Predsednik Ben Ali je prvobitno preduzeo korake ka liberalizaciji zemlje, obećao je veći stepen demokratije i poštovanje ljudskih prava. Predsednik Ben Ali je čak potpisao i "nacionalni pakt" sa opozicionim partijama. Međutim, ubrzo je vratio politička ograničenja iz perioda vladavine prethodnog režima.

Predsednički izbori u Tunisu održani su 1989.godine, dve godine nakon Ben Alijevog preuzimanja vlasti. Na ovim izborima Ben Ali je bio jedini kandidat na listi i osvojio je 99 % glasova. Tunis je u periodu Ben Alijeve vladavine počeo ekonomski da se razvija, ali je zato vlast kritikovana zbog gušenja ljudskih prava.

Naredni predsednički i parlamentarni izbori u Tunisu su održani 1994.godine. Neposredno pred održavanje izbora, izborni zakon je promenjen tako da je broj mesta u parlamentu povećan za dodatnih 19 mesta koji su rezervisani za članove opozicije. Ovaj gest ipak nije uspeo da zamaskira stanje političke realnosti u Tunisu. Na izborima je Ben Ali opet kao jedini predsednički kandidat osvojio 99.9 % glasova, a njegova partija Demokratska ustavna unija (Rassemblement Constitutionel Démocratique – RCD) je osvojila svih 144 mesta u parlamentu, osim 19 rezervisanih za opoziciju.

Prvi predsednički izbori na kojima je Ben Ali dozvolio da se kandiduju i drugi političari su održani 1999.godine. Na ovim izborima dotadašnji predsednik je ponovo pobedio i to sa 99.44 % dobijenih glasova. Na parlamentarnim izborima koji su održani u isto vreme, RCD je osvojila 91.6 % glasova dok je opozicija osvojila 34 od ukupno 182 mesta u parlamentu.

Tokom 2002.godine na održanom referendumu u Tunisu su odobreni bitni ustavni amandmani kojima se parlament pretvara iz jednodomog u dvodomo telo, ali i kojima se ukida zakonska granica da predsednik može da se kandiduje maksimalno tri puta za predsednički mandat. Ovim izmenama Ben Ali je dobio mogućnost da se kandiduje za predsednika još dva puta, što je izazvalo masovne proteste opozicije.

Međutim, ovi protesti nisu izazvali dramatičnije posledice i već 2004.godine su održani novi predsednički izbori na kojima je po četvrti put pobedio Ben Ali. On je osvojio 94.5 % glasova. U ovom periodu ekonomsko stanje u zemlji je bivalo sve bolje jer je Tunis proglašen jednim od afričkih "lavova". Ben Ali je uspeo da se izbori sa siromaštvom u zemlji i da stopu siromaštva sa 7.4 % u 1990.godini smanji na 3.8% u 2005.godini.

Predsednik Ben Ali se kandidovao i po peti put na izborima u oktobru 2009.godine, na kojima je i pobedio sa 89.6 % dobijenih glasova.
U decembru 2010.godine diplomirani student koji je radio kao ulični prodavac se samozapalio u gradu Sidi Bouzid u znak protesta protiv nezaposlenosti, korupcije i kontinuirane vladavine policijske države. Podstaknuti ovim činom demonstranti su izašli na ulice širom zemlje, a u glavnom gradu Tunisu se oko 10 hiljada našlo na ulicama u znak protesta.

Predsednik Ali je pokušao da suzbije proteste obećavajući nove izbore (ali koji se ne bi održali pre 2014.godine) i otvaranje 300 hiljada novih radnih mesta. Međutim, demonstracije su se nastavile i Ben Ali je bio prinuđen da 14.januara 2011.godine posle 23 godine vladavine napusti Tunis i pobegne u Saudijsku Arabiju.
U periodu od 17.decembra 2010.godine do 14.januara 2011.godine, oko 350 osoba je ubijeno od strane bezbednosnih snaga Tunisa koje su bile pod komandom predsednika Ben Alija.

Krajem januara iste godine, vlada Tunisa je izdala međunarodnu poternicu za Ben Alijem tereteći ga za ilegalno prisvajanje držvnog novca i ilegalno sticanje imovine u inostranstvu. Tokom juna 2011.godine civilni sud u Tunisu osudio je Ben Alija u odsustvu na ukupno 66 godina zatvora, na osnovu optužbi od marvelzacija do trgovine drogom, dok je njegova žena osudjena na 35 godina zatvora zbog nezakonitog posedovanja novca i nakita.

Međutim, u junu 2012. godine vojni sud u Tunisu osudio je Ben Alija na kaznu doživotnog zatvora zbog ubistva 23 demonstranta od strane policije tokom pobune 2011.godine. On je oglašen krivim za saučesništvo u ubistvu i za pokušaj ubistva. Istog dana, vojni sud osudio je Ben Alija na 20 godina zatvora za slučaj koji se odnosio na smrt četvorice muškaraca u gradu Uardaninu (Ouardanine), koji su 15. januara 2011.godine pokušali da spreče bekstvo rodjaka svrgnutog predsednika Alija.
Prvi slobodni i otvoreni izbori u Tunisu nakon dobijanja nezavisnosti su održani 23.oktobra 2011.godine. Partija Enahda (Ennahda - Renesansa) je pobedila na izborima dobivši 41% glasova.

Enahda je moderna, islamistička partija koja je tokom vladavine prethodnih režima bila zabranjena. Lider ove partije Rachid Ghannouchi je rekao da je partija posvećena demokratiji i pluralizmu i da neće implementirati striktni muslimanski moralni kodeks na građane. Krajem 2011.godine generalni sekretar Enahde, Hamadi Džebali (Hamadi Jebali), postao je premijer Tunisa, dok je dugogodišnji disident, Moncef Marzouki postao predsednik zemlje.

    
Političko- pravni sistem

Tunis je prema Ustavu definisan kao demokratska Republika. Politički sistem Tunisa se sastoji iz izvršne, zakonodavne i sudske grane vlasti.

Na čelu izvršne grane vlasti nalazi se predsednik koji se bira na svakih pet godina. Predsednik je i komandant oružanih snaga. Predsednik imenuje predsednika Vlade i kabinet, koji čine Vladu. Vlada sprovodi državne politike i imenuje guvernere provincija i lokalne administratore.

Trenutni predsednik Tunisa je Moncef Maryouki, koji je na toj funkciji od 12.decembra 2011. godine. Trenutni premijer Tunisa je Ali Larajedh (Ali Larayedh) iz vladajuće partije Enahda, koji je na tu funkciju postavljen 22. februara 2013. godine, nakon što je bivši premijer Hamadi Đebali (Hamadi Jebali) podneo ostavku.

Zakonodavnu granu vlasti u Tunisu čini dvodomi Parlament.

Donji dom Parlamenta ima 214 članova koji se biraju na opštim izborima na svakih pet godina. Donji dom je mesto za raspravu o nacionalnim politikama s obzirom da se u njemu nalaze i predstavnici opozicije. Više od 27% članova Donjeg doma čine žene.

Gornji dom ili Veće savetnika je sastavljeno od 112 članova koji su predstavnici provincija, profesionalnih udruženja i istaknute nacionalne ličnosti. Predsednik Tunisa imenuje 41 člana Gornjeg doma, dok se ostatak članova bira glasovima elektora koji su izabrani na lokalnom nivou.

Pravosudni sistem Tunisa je baziran na francuskom građanskom pravu i elementima iz islamskog zakona.