Tunis - ljudska prava

Ljudska prava

Tortura i drugi nehumani i degradirajući postupci i kažnjavanja
od strane pripadnika bezbednosnih snaga:

Vlada Tunisa je u junu 2011.godine ratifikovala dopunski Protokol koji je pridodat Konvenciji protiv mučenja i drugog surovog, nehumanog i degradirajućeg tretmana ili kažnjavanja (Protocol to the Convention against Torture and other Cruel, Inhuman and Degrading Treatment and Punishment).

Iako Tunižanski zakon zabranjuje arbitrarno hapšenje i pritvor, pripadnici bezbednosnih snaga u praksi ne poštuju uvek ovu odredbu.

Tokom marta, aprila i maja 2011.godine zabeleženo je nekoliko slučajeva u kojima su demonstranti i posmatrači protesta bili arbitrarno hapšeni i pritvarani.

Nevladine organizacije su tokom 2011. godine izveštavale o surovom fizičkom tretmanu demonstranata od strane tužinaske policije. Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za slučajeve mučenja, Huan Mendez (Juan Mendez) je u svojim nalazima takođe potvrdio da su vlasti Tunisa u nekim slučajevima koristile metode mučenja.

Žene:

Žene u Tunisu uživaju veći stepen društvene slobode i građanskih prava od drugih žena iz zemalja u regionu.

Tunis je ratifikovao Protokol koji je pridodat Konvenciji Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama (UN Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women - CEDAW) 2008.godine. Takođe, vlada u Tunisu je u avgustu 2011.godine povukla rezervaciju koju je uložila na CEDAW (rezervacija na sledeće članove Konvencije: čl.9. st.2 - jednaka prava u pogledu državljanstva dece, čl.16 tačke c, d, f, g, h - ravnopravnost u braku i u vezi sa porodičnim životom, i čl 29. st.1 - sprovođenje Konvencije, tj. arbitraža u slučaju spora). Ipak, Vlada Tunisa je donela „opštu deklaraciju" u kojoj ostavlja mogućnost neimplementiranja reformi koje su u suprotnosti sa islamom.

Zakon o ličnom statusu (The personal status code) garantuje tunižanskim ženama ista prava prilikom razvoda. Žene u Tunisu takođe imaju pravo da prenesu državljanstvo na dete, iako je otac strani državljanin.

Međutim, žene u Tunisu se suočavaju sa diskriminacijom po pitanju prava na nasleđivanje i prava starateljstva nad decom. Ove oblasti porodičnog prava se uglavnom uređuju na osnovu šerijatskog prava.

Najveći deo imovine stečene u braku, uključujući i imovinu koju je stekla isključivo žena, u Tunisu se vodi se na muža.

Primena šerijatskog prava je rezultirala diskriminacijom žena pri nasleđivanju, mada se dešava da porodice sklapaju ugovore o prodaji između roditelja i dece kako bi obezbedili ćerkama jednako pravo na imovinu koje imaju sinovi.

Običajno pravo koje se zasniva na šerijatskom pravu zabranjuje ženama da sklapaju brak van islamske religije. U brakovima između muškarca muslimana i žene nemuslimanke, deca se smatraju muslimanima i zabranjeno im je da naslede imovinu od majke.

Krivični zakon Tunisa zabranjuje silovanje, uključujući i silovanje u braku. Za akt silovanja predviđena je kazna doživotnog zatvora. Za seksualne napade koji su praćeni aktom nasilja ili pretnjama uz upotrebu oružja propisana je smrtna kazna.

Zakon o porodičnom nasilju Tunisa predviđa dvostruko duže zatvorske kazne za fizički napad koji izvrši supružnik ili član porodice u odnosu na one kazne koje su predviđene za napad koji izvrši lice koje nije ni u kakvom srodstvu sa žrtvom.

Ipak, društveni i kulturni pritisci često dovode do toga da tunižanske žene ne prijavljuju seksualno nasilje.

U februaru 2012.godine objavljeni su rezultati nacionalnog istraživanja o nasilju nad ženama. Prema rezultatima tog istraživanja, jedna od pet žena u Tunisu je doživela neki oblik fizičkog nasilja, dok je jedna od šest žena bila žrtva seksualnog nasilja.

Zakonom se izričito zahteva da žene za obavljanje istog posla dobijaju istu novčanu nadoknadu kao i muškarci, a Vlada ove odredbe poštuje i primenjuje u praksi.

Tunis je dozvolio ženama pravo na abortus 1973.godine. Žene u Tunisu imaju slobodan pristup kontracepciji.

Vlada Tunisa je usvojila princip jednake zastupljenosti na izborima između muškaraca i žena, iako su u praksi muškarci i dalje dominantno zastupljeni na partijskim izbornim listama. Trenutno se u Konstitutivnoj skupštini nalazi 49 žena od ukupno 219 poslanika, što je najveći procenat žena u legislativnom telu u celom arapskom svetu.

Deca:

Deca u Tunisu dobijaju državljanstvo odmah na rođenju, po osnovu državljanstva roditelja.

Zakon u Tunisu zabranjuje stupanje u radni odnos deteta koje je mlađe od 16 godina. Osobama mlađim od 18 godina je zabranjeno da rade na poslovima koji mogu da predstavljaju ozbiljnu pretnju po njihovo zdravlje, bezbednost i moral.

Tokom 2011.godine nije bilo statističkih podataka o zlostavljanju dece.

Za lica koja su imala seksualni odnos sa devojčicom mlađom od 10 godina zakonom je predviđena smrtna kazna. Svako ko ima seksualni odnos sa devojčicom koja ima između 10 i 15 godina može biti kažnjen zatvorskom kaznom u trajanju od šest godina.

Država Tunis nije potpisnica Haške konvencije o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980.godine.

Humanitarni radnici:

Nevladinim organizacijama u Tunisu je bilo pravno zabranjeno da se bave ostvarivanjem političkih ciljeva i aktivnosti za vreme režima Ben Ali-ja.

Tokom 2011.godine uslovi za rad za lokalnih i međunarodnih organizacija za ljudska prava su se značajno popravili. Nakon revolucije, lokalne i međunarodne organizacije za ljudska prava deluju bez vladinih ograničenja.

Nevladina organizacija „Tunižanska liga za ljudska prava" (Ligue tunisienne des droits de l'Homme – LTDH) je održala u septembru 2011.godine svoj prvi nacionalni kongres nakon 11 godina, nakon što joj je u periodu od 2000.godine do 2011.godine odlukom Ben Ali-jevog režima rad bio potpuno zabranjen.

Za rad nevladinih organizacija u Tunisu se ne zahteva formalni proces registracije, ali njihov rad još uvek nije zaštićen nikakvim pravnim okvirom.

Izbeglice, tražioci azila i interno raseljena lica:

Država Tunis nema pravni okvir kojim se reguliše procedura dobijanja statusa za tražioce azila i izbeglice. Vlada takođe još uvek nije uspostavila sistem koji bi pružao zaštitu izbeglicama. U Ustavu Tunisa se jedino garantuje da država Tunis neće izručivati političke izbeglice.

Tokom 2011.godine tunižanske vlasti su držale svoje granice otvorenima zbog građanskih nemira u Libiji, čime su omogućili da preko milion Libijaca dobije privremeno utočište. Kancelarija Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice je u Tunisu u 2011.godini odobrila izbeglički status za 2 200 tražilaca azila od ukupno 2500, koliko ih je podnelo zahtev.

U maju 2011.godine dogodila su se dva incidenta u izbegličkom kampu Šuša (Camp Shousha) koji se nalazi na 8 km od tunižansko-libijske granice.

Prvi incident je nastao kao rezultat sukoba između samih izbeglica. Naime, došlo je do sukoba između eritrejskih i sudanskih izbeglica u kojima je, nakon podmetanja požara, nastradalo četiri Eritrejca.

Nekoliko dana potom izbeglice su organizovale masovne proteste da skrenu pažnju vlasti Tunisa na teške uslove u kojima žive i na postojanje opasnosti od izbijanja sukoba većih razmera unutar kampa između izbeglica različite etničke pripadnosti. Nakon što su u maju 2011. godine izbeglice u znak protesta blokirale puteve, stanovnici obližnjeg grada Ben Guerdane su podmetnuli požar u izbegličkom kampu, što je rezultirao smrću najmanje troje ljudi. U ovim nemirima uništeno je dve trećine izbegličkog kampa Šuša.

Vlada Tunisa je tokom 2011.godine sarađivala sa kancelarijom Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice u naporima da se pronađe rešenje za libijske izbeglice koje su državljani trećih zemalja, a koji nisu mogli biti vraćeni u njihovu zemlju porekla. U ovu grupu spadaju osobe čija je zemlja porekla Somalija, Eritreja, Sudan i Irak.

U toku 2011.godine Vlada Tunisa je omogućila i privremenu zaštitu hiljadama ljudi koji nisu mogli da se kvalifikuju kao izbeglice, a takođe su bežali od konflikta u Libiji. Pored libijskih izbeglica koje su registrovane od strane UNHCR-a, oko 660 hiljada Libijaca je ušlo u Tunis u potrazi za kratkoročnom medicinskom negom.

Verske slobode:

Ustavom Tunisa je proklamovana sloboda veroispovesti za sve građane.

Ipak, iako Vlada Tunisa ne zabranjuje preobraćanje u drugu veru niti zahteva da se preobraćanje zvanično prijavi, u praksi se dešava da muslimani koji pređu u drugu religiju postanu predmet društvenog ostrakizma (odbacivanja).

Pozitivan napredak u 2011.godini ogleda se u ukidanju dekreta prethodne Vlade koji su zabranjivali nošeće civilne odeće. Takođe, sudskom odlukom je univerzitetima prepuštena odluka da li će (i u kojoj meri) zabraniti nošenje nikaba (tradicionalni muslimanski veo za pokrivanje lica). U oktobru 2011.godine, predstavnici univerziteta su postigli dogovor o zabrani upisivanja na fakultet za žene koje nose nikab. Ova odluka je izazvala ulične proteste nekoliko stotina Salafista (ultrakonzervativnih sunita).

Tokom 2011.godine zabeleženo je najamnje pet incidenata u kojima su napadnute hrišćanske crkve ili groblja. Neki od njih su: u julu 2011.godine policija je uhapsila čoveka koji je zapalio vrata jedne crkve u blizini grada Susa (Sousse). Nekoliko meseci kasnije tokom 2011.godine policija je razbijala demonstracije salafista u blizini glavnog grada Tunisa, nakon čega su oni ušli na hrišćansko grblje i razrušili nekoliko ruskih grobnica. Takođe još jedna Ruska crkva u gradu Tunisu je napadnuta i razrušena krajem 2011.godine. Crkveni zavničnici navode da policija nije uradila dovoljno na ispitivanju ovih zločina i adekvatnoj zaštiti hrišćanskih grobalja.

U Tunisu živi oko 1500 do 2000 pripadnika jevrejske zajednice. Tokom 2011.godine zabeležen je veoma mali broj incidenata usmerenih protiv Jevreja. Vlasti su u svim slučajevima brzo reagovale.

U februaru 2011.godine desetak ljudi se okupilo ispred sinagoge u Tunisu i uzvikivalo antisemitske slogane. Lider jevrejske zajednice Rodžer Bizmut (Roger Bismuth) se povodom ovog incidenta susreo sa tadašnjim tunižanskim premijerom Mohamedom Ganučijem (Mohamed Ghannouchi) kako bi diskutovali o anti-semitizmu u Tunisu. Nekoliko dana kasnije održan je veliki građanski skup u cilju promovisanja verske tolerancije. U decembru 2011.godine Vlada Tunisa je potvrdila svoju politiku da su pripadnici jevrejske zajednice ravnopravni građani Tunisa sa punim pravima.

Vlada Tunisa iz državnog budžeta izdvaja platu za glavnog rabina jevrejske zajednice, a službenici Vlade su zaduženi za održavanje jevrejskog groblja u gradu Tunisu.

Novinari i sloboda medija:

Prelazna Vlada Tunisa je gotovo odmah nakon preuzimanja vlasti 2011. godine proklamovala slobodu informacija i govora kao fundamentalni princip države Tunis. Vlada je takođe ukinula brojna ograničenja za medije, a ukinula je i Ministarstvo za informisanje koje je za vreme vladavine bivšeg režima bilo glavno telo za sprovođenje cenzure.

U novembru 2011.godine usvojen je dekret br.115 kojim je prvi put u istoriji Tunisa uspostavljen okvir koji garantuje zaštitu novinara i slobodu u njihovom radu. Uslovi za rad medija su se u Tunisu tokom 2011. i 2012. godine popravili, ali su i dalje prisutni brojni problemi.

Prelazna Vlada Tunisa je imenovala Slim Amamou-a, blogera koji je postao poznati disident za vreme vladavine Ben Ali režima, na mesto državnog sekretara za sport i omladinu u januaru 2011.godine. Međutim, nakon što je Vlada na zahtev vojske cenzurisala određeni broj internet sajtova, Amamou je podneo ostavku u maju iste godine.

Tokom 2011. godine godine su zabeleženi slučajevi napada na novinare od strane policije i kriminalnih grupa.

Početkom maja 2011.godine, policija je napala najmanje petnaest novinara koji su izveštavali za vreme uličnih demonstracija i uništila im profesionalnu opremu. Odmah nakon ovog incidenta, ministar unutrašnjih poslova je ponudio javno izvinjenje "novinarima i građanima koji su bili nenamerno napadnuti".

U septembru 2011.godine, bloger koji je kritikovao prelaznu Vladu je pretrpeo maltretiranja od strane pripadnika vlasti. On je bio pritvoren i ispitivan bez prisustva advokata i zabranjeno mu je da napusti zemlju.

Takođe u toku 2011. godine, policija je bila prinuđena da štiti prostorije televizije Nesma, nakon što se grupa Salafista uputila ka zgradi televizije i zapretila da će napasti televiziju zbog emitovanja "uvredljivog programa". Naime, televizija je emitovala film "Persepolis" u kome je predstavljena figura Alaha, što je zabranjeno u islamskoj religiji.

Vlasnik televizije Nesma, Nabil Karoui je u maju 2012.godine proglašen krivim od strane tunižanskog pravosuđa zbog kršenja „pravila o bogohuljenju" emitovanjem filma „Persepolis" u oktobru 2011.godine. Izrečena mu je novčana kazna u iznosu od 2 400 tunižanskih dinara (1 200 eura).

Još jedan napad na novinare je zabeležen 4.januara 2012.godine, kada su dve novinarke napadnute od strane policije dok su izveštavale sa demonstracija ispred zgrade Ministarstva za visoko obrazovanje. Jedna od novinarki, Sana Farhat, napadnuta je tako što je vučena za kosu po zemlji, a obe kamere koje su novinarke koristile su zaplenjene.

Nacionalni sindikat tunižanskih novinara (Syndicat National des Journalistes Tunisiens) je 9. januara 2012.godine organizovao ulične proteste, izražavajući na taj način svoje nezadovoljstvo zbog napada na novinare.

Korupcija

Prvi značajan korak u borbi protiv korupcije u Tunisu bio je uklanjanje Ben Ali-ja, njegovih bliskih rođaka i saradnika sa čelnih pozicija u državi. Pripadnici bivšeg režima su svoje funkcije iskoristili kako bi stvorili privatne monopole u nekoliko sektora ekonomije.

Ubrzo nakon smene predsednika Ben Alija početkom 2011. godine, u Tunisu je formirana Komisija za borbu protiv korupcije (Anticorruption commission). Komisija je u toku 2011.godine primila oko devet hiljada pritužbi na korupciju, dok je ukupno 105 slučajeva na kraju 2011.godine povereno Ministarstvu pravde na procesuiranje.

Tunis je prema indeksu o percepciji korupcije rangiran kao 73. država od ukupno 183 države na listi.