Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila / Asylum Protection Center

Turska - bezbednosna situacija

 

PDF COI - Turska 2012

 Bezbednosna situacija

Unutrašnju stabilnost u Turskoj narušavaju nekoliko terorističkih organizacija koje su aktivne u Turskoj, kao što su Radniča partija Kurdistana (PKK) i Al Kaida. Većina terorističkih akcija u Turskoj su uglavnom napadi na ciljane mete kao što su vladini službenici, vojska i civili. Največi broj terorističkih napada u Turskoj se pripisuje separatističkoj Radničkoj partiji Kurdistana, koja je najaktivnija u istočnim provincijama zemlje, posebno Hakkari, Sirnaku, Siirt i Tunceli.

Ekstramisti Al Kaide u Turskoj većinom napadaju predstavnike "zapadnih" vrednosti i interesa i pripadnici ove grupe i dalje predstavljaju bezbednosne rizike u zemlji. Na meti islamskih ekstremista su ponekada i hrišćani.

Demonstracije i protesti se dešavaju u nekim većim gradovima Turske, kao što su Instanbul, Ankara, iako su u većini slučajeva mirneprilikom demonstracija postoji mogućnost za pojavu nasilja. Turska policija u većini slučajeva na demonstracije odgovara suzavcem kako bi rasterala okupljene demonstrante. Prijavljeni su i slučajevi policijskog nasilja protiv demonstranata koji su se desili tokom 2011.godine, koje najčešće ostaje nekažnivo.

U 2012. godini primećen je porast nasilja između bezbednosnih snaga Turske i pripadnika Radničke partije Kurdistana. Kurdski pobunjenici su aktivni na jugoistoku zemlje, gde se nalazi kurdska manjinska grupa. Oko 40 000 ljudi je poginulo u međusobnim sukobima Radničke partije Kurdistana i bezbednosnih snaga Turske od 1984.godine do 2012.godine .

Neki od primera napada kurdskih pobunjenika u Turskoj:

U Agri, provinciji na istoku Turske, u bombaškom napadu 18. oktobra 2012. godine, je došlo do eksplozije gasovoda, kada je povređeno 28 pripadnika turske vojske. Odgovornost za napad preuzeli su kurdski pobunjenici. Ovo je drugi napad kurdskih pobunjenika na cevi za prenos energenata tokom oktobra 2012.godine.
U Tunceli na istoku Turske, 25. septembra 2012.godine je eksplodiralo vojno vozilo, pri čemu je poginulo šest pripadnika turske vojske i jedno civilno lice. Sumnja se da su napad izveli kurdski pobunjenici.

Takođe, u Gaziantepu, gradu na jugu zemlje, u terorističkom napadu 20. avgusta 2012.godine je eksplodirala bomba pri čemu je poginulo deset civila, uključujući četvoro dece. U ovom napadu je ranjeno preko 60 ljudi. Međutim, iako su turske vlasti kao odgovoren za ovaj napad navele Radničku partiju Kurdistana, njeni pripadnici su negirali odgovornost za napad.

Takođe na bezbednosnu situaciju u Turskoj utiču i dešavanja u zemljama u regionu. Odnosi između Turske i Sirije godinama su bile narušene usled sirijskog podržavanja PKK. Verovalo se da se na teritoriji Sirije obučavaju kurdski militanti kako bi napadali Tursku teritoriju. Odnosi između dve zemlje su se popravile nakon proterivanja lidera PKK Odžlana oktobra 1998.godine koji je dugo vremena uživao zaštitu sirijskog režima.

Tokom 2012.godine došlo je do ponovnog pogoršanja odnosa između Turske i Sirije, nakon što su turske vlasti optužile sirijskog predsednika, Bašara el Asada, da koristi prekomernu silu i represivne mere u obračunu sa opozicionarima i pobunjenicima u sirijskom građanskom ratu koji je započeo 2011.godine, i da tako krši ljudska prava.

Turska je 26. marta 2012.godine prekinula diplomatske odnose sa Sirijom i povukla svog ambasadora iz Damaska i konzula iz Alepa.

Nakon rušenja turskog vojnog aviona 22. juna 2012.godine koji je ušao u sirijski vazdušni prostor, Turska je najavila da će preduzeti neophodne mere protiv Sirije, i povećala broj vojske na svojoj granici sa Sirijom.

Nakon što su 3.oktobra 2012.godine sirijske snage u minobacačkom napadu ubile 5 turskih civila u pograničnom delu Turske i Sirije, Turska je odlučila da uzvrati napad. Turski Parlament je tokom oktobra 2012.godine odobrio prekogranične vojne operacije turske vojske ka sirijskoj teritoriji .

Turska i Sirija su u oktobru 2012.godine uvele međusobne zabrane ulaska u vazdušni prostor i zabrane letova civilnih aviona, nakon što je Turska zaustavila i obavila pretres putničkog sirijskog aviona koji je leteo iz Moskve za Damask, usled navodne sumnje da prenosi oružje.

Bezbednosne snage:

Turska je šesta vojna sila na svetu.

Vojna služba u Turskoj je obavezna za sve muškarce između 19 i 41 godine. Ne postoji mogućnost civilnog izvršenja vojne obaveze, i vojni rok se obavezno vrši pod oružjem. Oni koji u Turskoj odbiju vršenje vojne službe, budu osuđeni na zatvorsku kaznu.

Za dobijanje turskog pasoša, muškarci su dužni da podnesu dokaz o odsluženju vojne službe. Novi elektronski pasoš sadrži informacije o obavljenim vojnim obavezama. Osobe za koje se ispostvi da su izbegli vršenje vojne službe mogu biti uhapšene na graničnom prelazu.

Vojska Turske se doživljava kao čuvar Ustava i sekularne države, i u par navrata je izvršila vojni puč kada su okolnosti ukazivale na ugroženost sekularne države (1960., 1971. i 1980.godine). Vojska uživa veliku popularnost u Turskoj i jedna je od institucija kojoj građani najviše veruju.

Pri kraju 2010.godine oko 200 vojnih oficira je izvedeno pred sud pod optužbom za pokušaj svrgavanja Vlade 2003.godine. Ova operacija je poznata kao Sledgehammer. U nastavku sudskog procesa Sledgehammer oko 320 vojnih oficira je tokom 2012.godine osuđeno na kazne zatvora do 18 godina zbog pokušaja svrgavanja Vlade 2003.godine. Iako su bivši komandanti avio snaga i mornarice osuđeni na kaznu doživotnog zatvora, kaznu je preinačena na 20 godina zato što je zavera nije uspela. Optuženi su negirali optužbe, iznoseći da je to bila vojna vežba.

Turska nacionalna policija (TNP), koja je pod nadležnošću Ministarstva unutrašnjih poslova, je odgovorna za uspostavljanje bezbednosti u urbanim delovima Turske. Žanadarmerija Turske je odgovorna za obezbeđivanje bezbednosti u ruralnim oblastima zemlje.

Civilne bezbednosne snage, poznatije kao Seoska straža, stacionirane su na jugoistoku zemlje i odlikuje ih manja disciplina i profesionalizam. Seoska straža je paramilitarna organizacija nastala sredinom osamdesetih godina XX veka u jugoistočnim delovima Turske sa ciljem zaštite lokalnog stanovništva od gerilskih napada pripadnika Radničke partije Kurdistana (PKK). Pripadnici seoske straže blisko sarađuju sa turskom vojskom.

Pripadnici Seoske straže su u prethodnih par godina bila optuživani za trgovinu drogom, korupciju, krađe, silovanja i druge zlouporebe. Pitanje nekažnjivosti pripadnika seoske straže je predstavljalo problem i tokom 2011.godine. Tokom 2011.godine Vlada Turske je smanjila broj pripadnika seoskih straži sa 47 854 na 45 081 ljudi.

Tokom 2011.godine oko 48 pripadnika žandarmerije je otpušteno, a do kraja oktobra 2011.godine pokrenute su 133 sudske ili službene istrage protiv pripadnika turske nacionalne policije zbog preterane upotrebe sile. Međutim, optužbe protiv pripadnika žandarmerije su odbačene za 95 slučajeva zbog nedostatka dokaza za dalje procesuiranje.

Tunis - bezbednosna situacija

Bezbednosna situacija

Iako je u Tunisu započelo Arapsko proleće koje se kasnije proširilo i na druge islamske zemlje, tranzicija iz autoritarnog režima ka demokratiji je u Tunisu bila znatno mirnija nego u susednim zemljama. Međutim, nakon što je na vlast u Tunisu došla moderna Islamistička partija, godinama potiskivane islamističke partije su istupile na društvenu scenu zahtevajući reforme.

Najveća bezbednosna pretnja u ovom trenutku u Tunisu je pokret Salafista. Salafisti su pripadnici ultrakonzervativnog pokreta koji se bore za to da Tunis postane islamska zemlja sa duboko integrisanim šerijatskim pravom i tradicionalnim islamskim običajima.

Iako pokret Salafista u Tunisu broji samo nekoliko desetina hiljada članova, Salafisti često organizuju proteste zbog "uvreda na račun islama". Tako su u periodu od oktobra 2011.godine do januara 2012.godine konzervativni muslimanski studenti protestvovali na Univerzitetu Manouba zahtevajući da se ukine zabrana nošenja tradicionalne muslimanske odeće za žene, kao i da se studentima osposobi prostorija za molitvu u okviru studentskog doma. U jednom trenutku studenti koji su članovi salafističkog pokreta su na zgradi univerziteta pocepali zastavu Tunisa i zamenili je salafističkom crnom zastavom.

U julu 2012.godine, u gradu Tunisu je održana umetnička izložba čiji je cilj bio da pokrene pitanje uloge religije u društvu, što su Salafisti protumačili kao uvredu za islam. Na protestima koje je usled toga organizovao salafistički pokret, u sukobima sa policijom je poginula jedna osoba dok je najmanje 100 povređeno.

Nakon što je 11.septembra 2012.godine izvršen napad na ambasadu Sjedinjenih Američkih Država u Libiji, Salafisti su izvršili napad na američku ambasadu u Tunisu 14.septembra iste godine. Naime, na hiljade pripadnika salafističkog pokreta se okupilo ispred ambasade, dok je nekolicina njih preskočila zaštitni zid oko zgrade, zapalila parking ambasade i okolno zemljište i zamenila zastavu SAD-a sa salafističkom zastavom. Salafisti su takođe, istog dana izvršili napad na američku školu u Tunisu.

Vlada Tunisa je tokom 2011. i 2012.godine pažljivo pristupala problemu sve učestalijih demonstracija koje su organizovali Salafisti iz straha da bi oštrijim merama Vlade izazvali radikalizaciju ovog pokreta.

Somalija - bezbednosna situacija

PDF COI Somalija 2012

 Bezbednosna situacija

U Somaliji su u konflikt trenutno uključene snage Prelazne savezne vlade (Transitional Federal Government - TFG), snage misije Afričke unije u Somaliji (African Union Mission in Somalia – AMISOM), i snage Etiopije i Kenije koje se zajedno bore protiv ekstremista Al Šababa. Ekstremisti Al Šababa su najaktivniji u centralnom i južnom regionu Somalije.

Snage AMISOM-a broje oko 17 700 vojnika. Snage TFG broje oko 8000 vojnika. Etiopiske trupe ukupno broje oko 10 000 vojnika na teritoriji centralne Somalije.
Jedan od značajnih događaja koja je obeležilo 2011.godinu je povlačenje Al Šababa iz Mogadiša početkom avgusta 2011. godine.

Snage Prelazne savezne vlade (TFG) i snaga misije Afričke Unije u Somaliji (AMISOM) otpočele su u februaru 2011. godine vojnu ofanzivu protiv Al Šababa u Mogadišu. Navodno taktičko povlačenje Al Šababa iz Mogadiša omogućilo je njegovo stavljanje pod kontrolu TFG snaga.

Međutim, uprkos njihovom povlačenju, sukobi TFG, AMISOM i savezničkih snaga protiv Al Šababa nastavljeni su na periferiji grada, odnosno Al Šabab nastavlja sa napadima na Mogadiš. Takođe, snage Al Šababa i dalje su prisutne unutar Mogadiša.

Na poboljšanje bezbednosne situacije u Somaliji tokom 2011.godine je uticao i vidljiv povratak etiopijskih trupa, usled kojih snage Al Šababa napuštaju svoja uporišta, naročito ključan grad Baidoa. Ovaj grad je strateški važan jer se tu povukla Prelazna savezna vlada (TFG) nakon što su bili proterani iz Mogadiša 2006.godine.

Dolazak kenijskih snaga u oktobru 2011. godine takođe je važna okolnost. One su zvanično stavljene pod kontrolu Misije Afričke unije u Somaliji (African Union Mission in Somalia – AMISOM). Kenijske snage takođe igraju važnu ulogu u zauzimanju oslobođenih Al Šababovih teritorija u južnim i centralnim delovima zemlje.

Milicije povezane sa TFG, naročito Ahlu Sunna Wal Jamaa (ASWJ) asistiraju u zauzimanju i odbrani bivših Al Šababovih gradova. Mnogi gradovi i oblasti u centralnoj i južnoj Somaliji su tokom 2011.godine oslobođeni od snaga Al Šababa, kao što su Mogadiš, Baidoa, Beletweyn, El Buur i Gedo. U maju/junu 2012. godine Afgoye i Afmadow su takođe preuzeti od Al Šababa. Takođe, krajem septembra 2012. godine od Al Šababa oslobođena je i strateški važna luka Kismajo (Kismayo), koja se nalazi na krajnjem jugu Somalije.

Hiljade civila je ubijeno ili ranjeno u sukobima pripadnika Al Šababa i savezničkih snaga u Mogadišu tokom 2011.godine. Izveštaji navode da je u 2011.godini u ovim sukobima stradalo je najmanje 1950 ljudi, mada je broj žrtava verovatno znatno veći, jer ne postoje precizni podaci o tačnom broju stradalih ljudi.

Strane u sukobu nastavljaju da koriste minobacače i artiljeriju u naseljenim područjima i mestima koje posećuju civili u Mogadišu.

Civili su takođe ubijani ili ranjavani tokom 2011.godine u oružanim sukobima između različitih TFG jedinica, tj. milicija u Mogadišu.

Tokom 2012.godine savezničke snage su imale vojni uticaj u centralnoj i južnoj Somaliji. Međutim Al Šabab je i dalje kontroliše veći deo te teritorije.
U Mogadišu, pripadnici Al Šababa su i tokom 2012.godine izvodili terorističke napadade na grad, iako su mnogi osujećeni ili sprečeni pojačanim TFG i AMISOM snagama.

Tokom 2012.godine većina Mogadiša se nalazilo pod kontrolom bezbednosnih snaga Prelazne savezne vlade Somalije (TFG). Neki od okruga Mogadiša koja su tokom 2012.godine i dalje bila pod kontrolom Al Šababa su Deynile (koji se nalazi na krajnjem zapadu Mogadiša) i Helliwa (koji se nalazi na severozapadu Mogadiša). Takođe još neki od delova Mogadiša koji su se tokom 2012.godine nalazili pod kontrolom Al Šababa su Karaan ( koji se nalazi na severoistoku Mogadiša), Hodan i Yaqshiad (koji se nalaze na zapadu Mogadisa). Prisutnost Al Šababa u ovim okruzima nije vidljiva tokom dana, već isključivo noću.

Civili u centralnoj i južnoj Somaliji su žrtve napada i improvizovanih eksplozivnih naprava aktiviranih od strane Al Šababa. Takođe, razmena artiljerijske vatre između AMISOM snaga i Al Šababa rezultira smrću civila u Mogadišu.

Civili ginu i u borbama u gradovima ili u njihovoj blizini, između Prelazne savezne vlade (TFG) i njenih saveznika i Al Šababa, kao i u vazdušnim napadima koje savezničke snage izvode u južnoj i centralnoj Somaliji. Neke od vazdušnih napada u kojima su poginuli civili izvele su kenijske snage.

Al Šabab uglavnom preuzima odgovornost za samoubilačke napade u kojima stradaju civili. Neki od takvih skorašnjih napada su: napad bombaša samoubice 14. marta 2012.godine na Villa Somalija, predsednički kompleks u Mogadišu, , zatim 19.20. i 26. marta 2012. godine napadi minobacačima, koji su odneli nekoliko života, a desili su se takođe u Mogadišu kao i 4. aprila 2012. godine, još jedan bombaški napad u Nacionalnom pozorištu u Mogadišu, u kom je ubijeno 10 ljudi, uključujući i nekoliko funkcionera Prelazne savezne vlade.

Svi ovi sukobi ugrožavaju civile, i to kroz ubistva, raseljavanja i ograničavanje humanitarne pomoći.

U oblastima pod kontrolom Al Šababa, kao što je većina oblasti u centralnoj i južnoj Somaliji, zabeležena su znatna kršenja ljudskih prava civila kao što su ubijanja, mučenja, ograničavanja humanitarne pomoći i iznuđivanja.

Iako je bezbednosna situacija u Puntlandu relativno sigurna, događaju se talasi nasilja, ubistva biznismena, starešina, verskih vođa i zakonodavnih i pravosudnih funkcionera.

Neki slučajevi nasilja u Puntalndu su povezani sa među-klanskim sukobima ili sa Atam milicijom, koja je navodno bliska Al Šababu. Ekstremističke grupe i Al Šabab odgovorni su i za poličiki motivisana ubistva u Puntlandu.

Pirati nastavljaju da otimaju brodove na obalama Puntlanda i drže taoce radi otkupa.

Piratstvo

Piratstvo ostaje rasprostranjen problem na obalama Somalije, sa sve većom oblasti napada, obimnijim napadima, višim otkupnim zahtevima.

Savet Bezbednosti UN odobrio je rezoluciju koja omogućava zemljama da gone somalijske pirate i na tlu i na moru – što je proširenje već postojećeg ovlašćenja zamalja da uđu u somalijske vode radi potere za piratima.

Međutim, dokle god Somalija nastavlja da postoji bez efikasne Vlade, problem bezakonja duž njene obale će da postoji.

Pirati su opremljeni brzim gliserima, savremenom tehnikom, ali i teškim naoružanjem. Oteti brodovi odvode se u njihovu bazu, najčešće u gradu Ijl-u (Eyl) koji se nalazi u regionu Puntland, gde se drže taoci za koje se traži plaćanje otkupa. Njihov glavni motiv je novac. Oni drže brod, njegov teret i posadu kao taoce, dok ne dobiju otkup.

Prema podacima Međunarodne pomorske organizacije (IMO - International Maritime Organization) na kraju jula 2012.godine, 259 talaca sa 18 brodova je bilo zarobljeno od strane somalijskih pirata. Ipak, stopa uspešnih napada opala je sa 163 za prvih 6 meseci u 2011. godini, na 81 za prvih 6 meseci ove godine, uglavnom zbog delovanja međunarodnih pomorskih snaga i upotrebe privatnog naoružanog obezbeđenja na brodovima.

Na obali Somalije je u 2011. godini zabeležen 237 napad pirata, uključujući 28 uspešnih otmica, 25 ljudi je ubijeno, a oko 270 članova posade je držano kao taoci. 22. februara 2011. godine, pirati su u Golfskom zalivu ubili 4 američka taoca koji su oteti 4. februara.

Usled toga, pirati su se okrenuli kidnapovanju radi otkupa na tlu, držeći kao taoce humanitarne radnike, novinare i turiste. Jedna od poznatih takvih piratskih grupa je ona pod nazivom Mreža Indijskog okeana.

Pojedini pirati mogu imati veze sa Al Šababovim ekstremistima, somalijskim zvaničnicima i bezbednostim kompanijama koje su uključene u borbu protiv pirata.

Primećeni su napori faktički nezavisne države,Somalilenda u borbi protiv pirata. U februaru 2012. godine Somalilend je usvojio zakon o priznanju piraterije kao zločina i omogućavanju da osuđeni pirati u inostranstvu budu prebačeni i zatvore u Somalilendu, i primio je pirate (njih 19) osuđene na Sejšelima.

Pirati nastavljaju da koriste Puntland kao mesto odakle vrše napade. Iako su vlasti Puntlanda tokom 2011.godineosnovale Puntlandsku policijsku pomorsku stražu (Puntland Maritime Police Force-PMPF), u praksi nedovoljno rade na borbi protiv napada pirata.

U Somaliji se trenutno problemom piratstva bavi više međunarodnih programa i misija. Među njima su program UN kancelarije za drogu i kriminal (UNODC counter-piracy programme), operacija Atalanta – misija pomorskih snaga EU (Operation Atalanta EU-NAVFOR-ATALANTA) i Nestor misija – najnovija misija zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU, od 16. jula 2012. godine (EUCAP Nestor mission).

Sirija - bezbednosna situacija

PDF COI Sirija 2012

Bezbednosna situacija

Od početka protesta u martu 2011. godine, Vlada Sirije je upotrebljavala vojne i druge bezbednosne snage kako bi ugušila proteste. U nemirima tokom 2011. i 2012. godine je ubijeno na hiljade ljudi, a na desetine hiljada je zlostavljano od strane vladinih snaga, uključujući novinare, političke aktiviste i članove određenih etničkih i religijskih grupa.

Na desetine hiljada Sirijaca je ubijeno od početka krize 2011. godine, a taj broj i dalje raste. Još mnogo njih je povređeno ili su zadržavani u pritvorima. Gradovi Homs, Hama i Dara su pretrpeli najveći broj žrtava tokom nemira.

Samo u avgustu 2012. godine, 100 000 ljudi napustilo je Siriju. Procenjuje se da je i do 1.5 miliona ljudi raseljeno širom zemlje.

Sirija je sada u građanskom ratu punih razmera, jer Vladine snage pokušavaju da povrate izgubljene oblasti od pobunjenika, koji se bore protiv protiv snaga lojalnih predsedniku Asadu.

Međutim, u Siriji se javljaju i znaci sektaškog konflikta ("sectarian conflict"). Najjasniji je vidljivost Shabiha milicije, koja je vođena od strane Alevit (Alawite) sekte, kojoj pripada predsednik Asad. Shabiha milicija učestvuje u razbijanja antivladinih demonstracija u Siriji. Izmedju ostalog, Shabiha milicija se smatra odgovornom za Hula (Houla) masakr 25. maja 2012. godine, u kome je ubijeno 108 ljudi, od toga 49 žena i 36 dece.

Učesnici u sukobima

U sukobima koji traju u Siriji od 2011. godine učestvuju sirijske vladine snage sa jedne strane, i snage opozicije sa druge strane.

Demonstranti I opozicione grupe:

Sirijsko nacionalno veće (Syrian National Council – SNC) predstavlja najveću i najreprezentativniju organizaciju koja okuplja većinu opozicionih struja u Siriji, a koja je oformljena u Turskoj, krajem avgusta 2011. godine i broji 140 članova, od kojih polovina živi u Siriji.

Sirijsko nacionalno veće objedinjuje niz spoljnih aktivista, zajedno sa predstavnicima snaga Nacionalnih i demokratskih promena iz Damaska, sirijskog Muslimanskog bratstva i Generalne komisije sirijske revolucije (Syrian Revolution General Sommission – SRGS). tj. sastoji se od raznolike grupe disidenata i opozicionih lidera, koji imaju zajednički cilj – svrgavanje predsednika Asada. SNC je izabralo 3. juna 2012. godine u Istanbulu kurdskog aktivistu Adbelbasset Sida za svog lidera.

Nacionalni koordinacioni odbor (National Co-ordination Committee – NCC), formiran je u septembru 2011. godine. Njega čini 13 levičarskih političkih stranaka, 3 kurdske političke partije i nezavisni politički i mladi aktivisti. NCC poziva na dijalog oko uslova za povlačenje vojske sa ulica, kraj napada na mirne demonstrante od strane snaga bezbednosti i puštanje političkih zatvorenika. Ova grupa se snažno protivi bilo kakvom obliku stranih intervencija, koje bi uključivale vojne mere, već se zalaže za ekonomske sankcije i dr. diplomatske mere kojma bi se povećao pritisak na predsednika Asada.

Slobodna sirijska vojska (Free Syrian Army – FSA) formirana je u julu 2011.godine, i sastoji se od dela pobeglih pripadnika zvaničnih vojnih snaga i ostalih koji su uzeli oružje u cilju zaštite svojih susedstava. Njihov osnovni cilj je svrgavanje predsednika Bašara al-Asada i FSA je jedna od glavnih zagovornika strane vojne intervencije u Siriji. FSA tvrdi da ima preko 15 000 ljudi, ali je verovatno da je taj broj preuveličan. FSA je vođena od strane Riyad al-Asada, koji je prebegao iz sirijskih snaga bezbednosti, usled njihovih brutalnih aktivnosti tokom demonstracija u martu 2011. godine.

Sirijska opozicija i dalje je podeljena između različitih ideoloških struja. Sirijski nacionalni savet je prepoznat kao legitiman predstavnik sirijske opozicije na sastanku 24. februara 2012. godine, ali on uživa podršku samo dela sirijskog stanovništva. Najveća prepreka zajedničkoj akciji različitih opozicionih saveza jesu njihove razlike oko pitanja strane intervencije, protiv koje su mnogi Sirijci.

Još neke od opozicionih tj. pobunjeničnih grupa koje se bore protiv zvaničnih snaga Asadovog režima su:

• Sirijska revolucionalna koordinatorska unija (Syrian Revolution Coordinators Union - SYRCU) koja dejstvuje na severu zemlje, u blizini turske granice;

• Al Faruq brigada, koja dejstvuje uglavnom u gradovima Homs, Idlib i Alep;

• Al Tawheed brigada , koja dejstvuje uglavnom u gradu Alepu;

• islamska grupa Al-Nusra Front ili Jubhat al Nusra;

• džihadistička grupa Hamza Abdul Muttalib.

Vladine snage:

Sirijske oružane snage obuhvataju vojne snage, mornaricu i vazduhoplovstvo, a ukupan broj pripadnika je oko 300 000.   

Unutrašnji bezbednosni aparat uključuje policijske snage pod ministarstvom unutrašnjih poslova, vojnoobaveštajne snage, vazdušne snage, biro nacionalne bezbednosti.   

Ministarstvo unutrašnjih poslova kotroliše četiri odvojena dela policijskih snaga: policiju za hitne slučajeve, saobraćajnu policiju, lokalnu policiju i interventnu policiju.  Ne postoje precizni podaci o broju policijskih snaga.  

I oružane i bezbednosne snage uključene su u suzbijanje mirnih protesta i slične zloupotrebe širom Sirije.   Civilna policija je takodje rasporedjena u urbanim sredinama radi kontrolisanja mase.  Takodje, i Alevitska civilna milicija, poznata kao Shabiha, učestvuje u razbijanja anti-vladinih demonstracija.      Procena je da Shabiha milicija broji oko 10 000 pripadnika.     Takodje, prilikom operacija na nekoliko lokacija su bili prisutni i strani borci.   Prisutna je Narodna armija, milicija Baat partije, za koju se procenjuje da ima oko 100 000 rezervista.    

Iako vladina vojska trpi dezertiranje njenih nižih činova, vrhovno rukovodstvo i većina starešina dugo su bili lojalni režimu.  Ipak, sa 7 sirijskih generala koji su pobegli  u Tursku 6. novembra,     ukupan broj generala koji su napustili sirijsku vojsku popeo se na 42.

Palestina - bezbednosna situacija

PDF COI-Palestina 2012

Bezbednosna situacija

Zapadna obala:

Palestinska samouprava je tokom 2011.godine nastavila da čini napore kako bi održala mir u oblastima na Zapadnoj obali koje su pod njenom kontrolom. Ipak, izraelsko-palestinski sukobi na Zapadnoj obali su se nastavili tokom 2011. i 2012.godine. Skoro dve trećine palestinskih civila koji su poginuli tokom 2011.godine na Zapadnoj obali, nastradali su u sukobima sa izraelskim doseljenicima. Pored sukoba koji se odvijaju kao rezultat napada izraelskih doseljenika na palestinske civile, paralelno se odvijaju i sukobi izraleskih bezbednosnih snaga sa palestinskim demonstrantima koji protestvuju protiv jevrejskog naseljavanja i zauzimanja zemljišta i izvora pijaće vode na Zapadnoj obali.

Od početka 2011.godine do oktobra 2011. godine izraelske snage su ubile najmanje pet palestinskih civila na Zapadnoj obali. Vojnici su takođe ubili nenaoružanog 66-godišnjeg muškarca u njegovom krevetu nakon što su greškom upali u njegovu kuću u potrazi za pripadnikom Hamasa.

Samo tokom decembra 2011.godine, u sukobima Jevreja i Palestinaca na teritoriji Zapadne obale jedan palestinski civil je poginuo a preko 170 civila je ranjeno, među kojima je bilo i 27 dece. U napadima izraelskih doseljenika koji su zabeleženi u periodu od januara do novembra 2012.godine povređeno je 142 palestinskih civila.

Sa druge strane u toku 2011.godine je ubijeno 8 jevrejskih doseljenika, dok je 37 njih ranjeno od strane Palestinaca.

Pojas Gaze:

Sukobi u pojasu Gaze se odvijaju između pripadnika Hamasa i izraelske vojske.

U pojasu Gaze u 2011.godini je poginulo najmanje 44 palestinskih civila, a preko 400 osoba je ranjeno od posledica izraelskih vojnih napada. Od ukupnog broja ranjenih osoba, čak 119 su deca.

Napadom izraelskog vojnog aviona na Gazu, 9. marta 2012.godine, je ubijen jedan od lidera palestinskih Odbora za narodni otpor ( Palestinian Popular Resistance Committees- udruženje nekoliko oružanih palestinskih frakcija koje se protive Fatahovoj „politici pomirenja" sa Izraelom ) Abu Ibrahim Al Qaisi.

Tokom čitavog marta 2012.godine Izrael je nastavio sa izvođenjem višestrukih vazdušnih napada na teritoriju Gaze. Ispaljeno je približno 40 projektila koji su ciljali vojne baze za obuku Hamasovih pripadnika, kuće, kao i tunele u blizini granice Gaze i Egipta. Za četiri dana, do 12.marta 2012.godine, poginulo je 4 civila i 20 pripadnika oružanih palestinskih grupa. Preko 60 palestinskih civila je povređeno u ovoj seriji izraelskih napada.

Kontinuirano nasilje kao rezultat sukoba između Hamasa i izraelske vojske u pojasu Gaze se nastavilo tokom cele 2012.godine. Od početka 2012. godine do novembra 2012. godine 78 Palestianca je poginulo, a ranjeno 343 Palestinaca. Sa druge strane, u istom vremenskom periodu je poginuo jedan Izraelac, dok ih je 27 ranjeno.

U novembru 2012.godine je došlo do eskalacije nasilja u pojasu Gaze. Sukobi su otpočeli 8.novembra upadom izraelske vojske na teritoriju Gaze i otvaranjem nasumične vatre, pri čemu je poginuo 13.-godišnji palestinski dečak. Ubrzo je usledila reakcija palestinskih oružanih grupa koje su 10.novembra ispalile protiv-tenkovsku raketu ka izraelskim snagama na granici sa Gazom. Izrael je potom, 10. i 11.novembra 2012.godine otpočeo seriju vazdušnih napada na pojas Gaze. Sa druge strane oružane palestinske grupe su počele da gađaju raketama teritoriju južnog Izraela.

Dodatno produbljivanje sukoba dogodilo se 14.novembra 2012.godine kada je Izrael otpočeo vojnu operaciju „Stub odbrane" u pojasu Gaze. U prvom vazdušnom napadu izraelske vojske ubijen je Ahmad Ja'bari, lider Hamasovog oružanog krila.

Za osam dana, koliko je trajala razmena vatre prilikom operacije „Stub odbrane", Izrael je u pravcu Gaze ispalio preko 1 500 raketa, dok je sa teritorije Gaze ispaljeno 1 000 raketa na teritoriju Izraela. Nakon što su državna sekretarka Sjedinjenih Američkih Država, Hilari Klinton i generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Ban Ki Mun, 20.novembra 2012.godine doputovali u Izrael kako bi podstakli primirje, Izrael je pristao na pregovore sa Hamasom o prekidu vatre.

Prekid vatre je nastupio 21.novembra 2012.godine. Obe strane su se složile sa obustavom daljih neprijateljstava, a od Izraela je dodatno zatraženo da se uzdrži od daljih upada u pojas Gaze i ciljanja ubistva pojedinaca.

Ipak, ubrzo nakon postizanja primirja izraelski premijer Bendžamin Netanjahu je izjavio da je moguće da će Izrael preduzeti „oštriju akciju" u budućnosti ukoliko se naruši prekid vatre. Sa druge strane, portparol jednog od Hamasovih oružanih krila Abu Ubaida je izjavio da „bitka sa neprijateljem još nije gotova".

Tokom 8 dana trajanja oružanih sukoba u okviru izraelske operacije „Stub odbrane" (od 14.novembra do 22.novembra 2012.godine ) , najmanje 160 Palestinaca je poginulo, dok je na izraelskoj strani bilo 5 žrtava.

Pakistan - bezbednosna situacija

PDF COI Pakistan 2012

Bezbednosna situacija

Tokom 2011.godine i 2012.godine konflikti u Pakistanu potresaju čitavu zemlju, što čini bezbednosnu situaciju veoma složenom. Najveći oružani sukobi se vode na zapadu Pakistana, u pokrajinama Khyber Pakhtukhwa (KP) kao i oblasti FATA, gdje svoja uporišta imaju pakistanski talibani,. Međutim i u ostalim delovima Pakistana tokom 2011.godina su se dešavali teroristički napadi, između ostalog u pokrajinama Sindh i Punjab na istoku Pakistana.

Tokom 2011.godine dogodilo se 1.966 terorističkih napada širom teritorije Pakistana, u kojima je broj nastradalih i ranjenih prešao šest hiljada. U toku 2011.godine u napadima ekstremista 2.797 nastradalih ljudi čine pripadnici militantnih grupa, dok broj stradalih civila iznosi 2.580, što predstavlja porast od 19.46% u odnosu na 2010.godinu.

Oružani  sukob u provinciji Balokistan:

Najveći oružani sukobi potresaju pokrajinu Balokistan. Ova pokrajina je smeštena u zapadnom delu Pakistana, uz granicu sa Iranom i Avganistanom i ima bogata nalazišta prirodnog gasa, nafte, bakra i zlata. Međutim, ovo je ujedno i ekonomski najviše zaostala oblast Pakistana. Njena površina zauzima čak 44% cele teritorije Pakistana, ali sa druge strane, u njoj živi nešto manje od 5 % ukupnog stanovništva zemlje. Najbrojnija etnička grupa su Baloki, za koje se procenjuje da čine oko 55 % stanovništva pokrajine.

Uzrok konflikta leži u tome što lokalne vlasti provincije Balokistan smatraju da Vlada u Islamabadu nekontrolisano iskorišćava prirodne resurse, od čega pokrajina ne dobija nikakvu ekonomsku korist. Zbog toga već nekoliko decenija traže veću političku autonomiju i kontrolu nad prirodnim resursima. Kako bi smirile situaciju u pokrajini i sprečile zahteve za većom autonomijom, vojne snage Pakistana godinama vrše nasilje nad političkim funkcionerima i plemenskim vođama u Balokistanu. Dominantni oblici nasilja koje pripadnici pakistanske vojske sprovode u ovoj pokrajini su otmice, mučenje, nezakonita ubistva.

Samo tokom 2011.godine je nestalo više od 200 balokistanskih nacionalnih aktivista, a zabeleženo je i na desetine nestanaka civila u oblasti Balokistana. Kao odgovor na nasilje od strane vojnih snaga, u pokrajini Balokistan deluje nekoliko različitih balokistanskih oslobodilačkih grupa koje vrše napade na bezbednosne snage u pokrajini, ali i na civile drugih etničkih grupa i njihove školske ustanove.

Najaktivnije militantne grupe u provinciji Balokistan su Balokistanska oslobodilačka armija (Balochistan Liberation Army – BLA), Republička armija baloka (Baloch Republic Army), Oslobodilački front naroda Baloka (Baloch People's Liberation Front), Narodni front za oružani otpor (Popular Front for Armed Resistance), Oslobodilački front Baloka (Baloch Liberation Front - BLF) i Balokistanski oslobodilački ujedinjeni front (Balochistan Liberation United Front – BLUF).

Ove militantne oružane grupe su preuzele odgovornost za seriju napada na infrastrukturne objekte i gasovodne instalacije u pokrajini Balokistan tokom prva tri meseca 2011.godine. Do kraja 2011.godine broj napada na gasovodne instalacije u ovoj pokrajini se popeo na 52.

Predsednik Pakistana, Asif Ali Zardari, je nakon preuzimanja funkcije ponudio javno izvinjenje građanima Balokistana za kršenja ljudskih prava koja je počinila država dok je bila pod vojnom vlašću (1999-2008.godine). Do kraja 2011.godine, pakistanska vlast nije ispunila obećanje da će se pozabaviti problemom nestalih u pokrajini Balokistan, što je bilo predviđeno paketom reformi iz 2009.

Civilna vlada u Islamabadu je ispala nemoćna u pokušaju da spreči nastavak nasilnog ponašanja pakistanskih vojnih snaga prema političkim aktivistima u pokrajini Balokistan, tokom 2011.godine.

Tokom 2011.godine u Balokistanu je od sukoba stradalo 711 osoba, od kojih su 542 civili, što predstavlja povećanje broja civilnih žrtava za 97.81 % u odnosu na prethodnu 2010.godinu.

Sukobi sa Talibanima:

Iako Vlada Pakistana preduzima akcije da oslabi veze između ekstremista širom zemlje i da spreči regrutovanje od strane militantnih grupa, i dalje su prisutni brojni sukobi, koji se vode između talibana i pakistanskih bezbednosnih snaga, pri čemu su najviše pogođeni zapadni delovi Pakistana: pokrajina Khyber Pakhtukhwa (KP) kao i oblast FATA, na severozapadu Pakistana. One se nalaze uz granicu sa Avganistanom i pakistanski talibani kontrolišu velike delove ovih oblasti.

Talibanske grupe u Pakistanu deluju iz različitih ciljeva. Najveći broj njih deluje kao podrška avganistanskim talibanima i vrše napade na koalicione snage u Avganistanu. Međutim pakistanska talibanska grupa Tehrik-i-Taliban (TTP) za svoj krajnji cilj ima rušenje legitimne vlasti u Pakistanu i stvaranje islamskog emirata zasnovanog na šerijatskom pravu. Ova grupa ima značajno uporište u oblastima FATA i pokrajini KP, na severozapadu Pakistana, ali ponekada izvode napade na celoj teritoriji zemlje.

Nakon što su pakistanske vlasti pružile podršku Americi u „ratu protiv terora" nakon 2001.godine, talibanske militantne grupe vrše terorističke napade širom pakistanske teritorije. Metode koje pakistanski talibani najčešće koriste su napadi uz pomoć eksplozivnih naprava i napadi bombaša samoubica.

U Južnom Vaziristanu, u oblasti FATA, se nalaze brojni kampovi za obuku bombaša samoubica, a američki zvaničnici su ovu teritoriju nazvali najopasnijim mestom na svetu. Sa druge strane, Severni Vaziristan je nazvan „epicentrom međunarodnog terorizma". Osim što služi kao utočište za pripadnike Al-Kaide, ova oblast pruža zaštitu i ostalim talibanskim militantnim grupama, kao što je Tehrike-e-Taliban (TTP) .

Oblast FATA na zapadu Pakistana je nasiljem najviše pogođena oblast u Južnoj Aziji. Najveći broj terorističkih napada u toku 2011. godine je zabeležen upravo u ovoj oblasti, čak 675 napada terorista, većinom pakistanskih talibana. U pokrajini KP, koja se takođe nalazi na zapadu Pakistana broj terorističkih napada koje takođe izvršavaju pakisatnski talibani je neznatno manji i iznosi 512 napada.

Od 44 samoubilačka napada koja su izvršena u toku 2011.godine, čak 27 njih se dogodilo u pokrajini KP. U ovim napadima je stradalo 438 osoba. Na meti talibana u pokrajini KP su civili, škole, novinari, lokalni lideri, pripadnici bezbednosnih snaga. Pakistanski talibani često napadaju i verske manjine, kao što su hrišćani i ahmadije.

Jedan od znakova da su talibani preuzeli kontrolu nad nekom teritorijom je formiranje sopstvenih „sudova". To su lokalni sudovi koje talibani formiraju u cilju strogog kažnjavanja svih onih koji prekrše šerijatsko pravo. Ipak, izuzetno je teško utvrditi na koji način su talibanske grupe organizovane, kako se snabdevaju i ko im komanduje.

U cilju razbijanja mreže terorističke organizacije Al-Kaide, američke vojne snage vrše vazdušne napade nad delovima pakistanske teritorije za koje sumnjaju da su utočište talibanskim grupama. Od januara 2008.godine bilo je 276 vazdušnih napada. Najveći procenat ovih napada se izvodi na teritoriji Severnog i Južnog Vaziristana, u oblasti FATA. Tokom 2011.godine bilo je 74 vazdušna napada u kojima je poginulo 517 osoba.

Prema navodima aktivista za ljudska prava, kao i medija, koji izveštavaju iz Pakistana, veliki procenat ubijenih žrtava u vazdušnim napadima čine civili. Pakistan insistira da nije dao odobrenje za izvođenje ovih vazdušnih napada američkih snaga, ali sa druge strane, ništa nije učinjeno ni da se ovo pitanje podigne na međunarodni nivo.

Dodatnu napetost u odnose između Amerike i Pakistana je unelo ubistvo Osame Bin Ladena, vođe Al-Kaide, u maju 2011.godine. Pakistan je godinama pobijao navode da se Bin Laden nalazi na njegovoj teritoriji, a Vlada u Islamabadu je primala godišnju novčanu pomoć za borbu protiv terorizma. Bin Laden je na kraju otkriven u gradu Abotabadu, koji se nalazi na severoistoku Pakistana, a njegovo skrovište se nalazilo u neposrednoj blizini pakistanske vojne baze. S obzirom da je ubijen od strane operativaca američke obaveštajne službe, Pakistan je protestvovao što se akcija odigrala bez znanja države, navodeći da je došlo do povrede pakistanskog suvereniteta.

Maroko - bezbednosna situacija

PDF COI - Maroko 2012

 

Bezbednosna situacija

Kao najveći bezbednosni problem u Maroku se pojavljuje veliki broj terorističkih ćelija koje se nalaze širom zemlje.

Od 2003.godine i terorističkog napada u gradu Kazablanci kada je poginulo 45 ljudi, u Maroku je razbijeno oko 70 terorističkih jedinica. Uprkos tome i dalje se javljaju brojni teroristički napadi.

Vlada Maroka je objavila da su bezbednosne snage Maroka tokom oktobra 2012.godine razbile terorističku ćeliju koja je planirala da uspostavi kamp za obuku terorista u predelu Rif planina, koje se nalaze na severu Maroka. Policija je krajem oktobra 2012.godine uhapsila devet navodnih terorista od kojih je zaplenila nekolicinu predmeta uključujući i crnu zastavu koja simbolizuje Al Kaidu.

Neposredno pre ovog hapšenja policija je takođe tokom oktobra 2012.godine u blizini Rabata, koji se nalazi na severozapadu Maroka uhapsila dvojicu militantnih islamista.

Takođe, tokom čitave 2011 i 2012.godine bezbednosne snage Maroka su vršile hapšenja navodnih terorista. Vlada Maroka je u maju 2012.godine uhapsila nepoznati broj navodnih terorista za koje se sumnja da pripadaju terorističkoj organizaciji Pokret muhadžedina u Maroku (Mujahideen Movement in Morocco) koja je navodno sporovodila svoje operacije u nekoliko gradova širom Maroka. Pokret Muhadžedina u Maroku nastao je 1975.godine i ovoj organizaciji se osim trgovine oružjem pripisuju i brojni napadi na teritoriji Maroka.

Bezbednosne snage Maroka su u januaru 2011.godine uhapsile 27 članova terorističke grupe Al Kaida na islamskom Magrebu, grupe povezane sa Al-Kaidom koja im svoj ogranak u zemljama Magreba (Al Quida in Islamic Maghreb -AQIM). Prema izveštajima koje je iznelo Ministarstvo unutrašnjih poslova Maroka, ova grupa je nagomilavala oružje na teritoriji Zapadne Sahare, sa ciljem izvođenja terorističkh i samoubilačkiha napada protiv marokanskih i međunarodnih bezbednosnih službi.

Tokom septembra 2011.godine marokanske bezbednosne službe su uhapsile tri člana grupe nazvane Batar eskadrila „Battar Sqadron", koji su planirali da dobiju obuku od članova AQIM, na teritoriji van Maroka, nakon toga se vrate u zemlju i izvode terorističke napade uperene protiv „Zapada". Ova grupa je tesno sarađivala sa članovima Al Kaide u Iraku, Somaliji, Siriji i Turskoj.

Tokom aprila 2011.godine Sud za terorističke akte, osudio je četvoricu ljudi na po dvadeset godina zatvora, a trojicu na po deset godina zatvora, zbog planiranja sprovođenja terorističkih napada u Maroku, i slanja ekstremista u Avganistan, Irak i Somaliju.

Uprkos kontinuiranoj borbi marokanskih vlasti protiv terorističkih organizacija i tokom 2011.godine su se dešavali teroristički napadi od kojih se najveći dogodio u gradu Marakešu, aprila 2011.godine, kada je 17 ljudi je ubijeno, a oko 20 je ranjeno. Međutim, niko nije preuzeo odgovornost za ovaj napad.

Maroko je jedna od zemalja osnivača Globalnog foruma za borbu protiv terorizma (Global Counterterrorism Forum GCTF). Iako su i Alžir i Maroko članice GCTF i Trans-saharskog partnerstva za borbu protiv terorizma, nivo bilateralne saradnje u borbi protiv terorima između ove dve zemlje se nie popravio prethodnih godina. Politička neslaganja oko statusa teritorije Zapadne Sahare i dalje predstavljaju prepreku za razvijanje saradnje između dve zemlje, pa i o pitanju borbe protiv terorizma.

Libija - bezbednosna situacija

PDF COI - Libija 2012

Bezbednosna situacija

Od izbijanja pobune na istoku Libije početkom februara 2011.godine bezbednosna situacija u Libiji je nestabilna i nepredvidljiva.

Sa početkom sukoba u Libiji 2011. godine, izmedju snaga pukovnika Gadafija i pobunjeničkih snaga, na zapadu zemlje pobunjenici su formirali milicije i milicijske brigade koje su same obučavale i naoružavale svoje članove. Dok su neke od njih imale vojno zaleđe i članove, većina ih je bila sačinjena od civila - studenata, radnika, advokata. Mnoge milicijske grupe su formirane na geografskoj osnovi, identifikovanjem članova sa svojim naseljem ili gradom, kao na primer milicije Zintana i Misrate.

Najveći problem koji se pojavio po okončanju sukoba u Libiji, predstavljaju decentralizovane pobunjeničke snage koje se sastoje od velikog broja lokalnih grupa i milicija. Milicijske grupe širom Libije nalaze se bez kontrole centralne vlasti, a uz uživanje nekažnjivosti, često zloupotrebljavaju ljudska prava. Međusobni sukobi između milicijskih brigada, nemogućnost Vlade da kontroliše oružje na ulicama i veliki broj naoružanih milicijskih grupa koji se nalaze van lanca komande centralne uprave, predstavljaju bezbednosne rizike i ugrozavaju celokupnu bezbednosnu situaciju u Libiji.

Tačan broj milicijskih grupa nije moguće precizno navesti. Prema nekim izvorima taj broji iznosi 100, dok neki izvori navode i tri puta više lokalnih naoružanih pobunjeničkih grupa. Ove grupe nemaju centralizovanu upravu, imaju posebna pravila i načine regrutacije članstva i sebe ne doživljavaju kao jedinstvenu grupu koja služi centralnoj upravi.

Tokom 2012.godine u Libiji je porastao broj incidenata između milicijskih grupa, ali je primećen i porast nasilja među različitim plemenima na jugu zemlje.

U Libiji su učestali neredi izmedju različitih plemena, gradova i milicija koje su u okviru njih organizovane. Neredi izmedju plemena i gradova na zapadu zemlje su prevenstveno vezani za sukobe oko zemlje i rivalstvom među grupama oko kontrolisanja teritorije.

Sukobi između gradova Zuvarah (Zuwarah) na jednoj strani i Al jumail (Al-Jumail) i Rikdalin (Riqdalin) na drugoj strani, trajali su od 1. do 4. aprila 2012.godine i u njima je poginulo oko 50 ljudi.

Neredi izmedju plemena su takođe izbili u gradu Kufri na jugoistoku Libije, u februaru 2012. godine, između plemena Tabu i Zwaya, kada je preko 100 ljudi poginulo, a više od polovine populacije grada Kufra je raseljeno.

Libijska Šild (Shield) brigada - pomoćna jedinica libijske vojske, postavljena je u ovoj oblasti da bi sprečila nerede između ova dva plemena. Medjutim, neredi u Kufri su nastavljeni početkom juna 2012. godine, kada su se sukobile libijska Šild brigada i Tabu brigada (brigada milicije Tabu plemena). Sukobi su izbili zbog pregovora Šild brigade sa plemenom Zwaya, što je pleme Tabu doživelo kao nepristrasnost. Ovi naknadni sukobi su doveli do pogibije 44 ljudi i ranjavanja njih oko 150.

Milicije:

Glavni problem koji i dalje narušava stabilnost u zemlji jeste upravo nemogućnost kontrolisanja milicijskih grupa. Milicije koje vrše kontrolu nad konkretnim delovima zemlje, na tim teritorijama zloupotrebljavaju ljudska prava i krše zakone koje je doneo Nacionalni prelazni savet i predstavljaju najveću bezbednosnu pretnju u zemlji.

Milicijske grupe koje odbijaju da se povinuju kontroli centralne vlasti većinom se nalaze na istoku i jugu Libije.

Jedan od primera za bezbednosnu nestabilnost koju uzrokuju naoružane grupe koje niko ne kontroliše dogodio se u Tripoliju 3. januara 2012.godine, kada je u sukobu milicijskih brigada iz Misrate i grada Sidi Khalifa poginulo desetine ljudi.

U gradu Sabhi, na jugu zemlje, 26. marta 2012. godine izbili su nemiri između dve suprotstavljene milicijske brigade Tabu i Arab, što je rezultovalo sa 147 mrtvih i oko 500 povređenih.

Početkom novembra 2012.godine desetine naoružanih pripadnika milicijskih grupa iz Misrate i Tripolija, zauzelo je zgradu parlamenta u znak protesta protiv fomiranja nove vlade, i toga što se u njenom sazivu nalaze neki ljudi koji se povezuju sa bivšim liderom Gadafijom.

Od pada Gadafijevog režima, sloboda kretanja unutar zemlje, ali sloboda napuštanja Libije je pod nadzorom različitih milicijskih grupa, koje postavljaju punktove širom zemlje. U svim velikim gradovima, različite milicijske grupe kontrolišu aerodrome, državne zgrade i ostale javne ustanove. Jedna od milicijskih gupa, Al-Awfea brigada, je u junu 2012.godine zauzela međunarodni aerodrom u Tripoliju.

Milicijske grupe su nakon završetka sukoba u oktobru 2011. godine zadržale svoju moć u mestima koje nadziru i u kojima imaju kontrolu, odbijaju da predaju oružje i ne priznaju autoritet Nacionalnog prelaznog saveta.

Milicijske grupe vrše i proizvoljna hapšenja i zadržavanja civila u pritvoru, bez odgovarajućeg pravnog postupka. Veliki broj lokalnih bezbedonosnih snaga, koje patroliraju Tripolijem i drugim gradovima u Libiji, ima svoje improvizovane zatvorske jedinice.

Iako je primećen nedostatak političke volje za suprotstavljanje milicijskim liderima, ubistvo američkog ambasadora u Libiji Kristofera Stivensa i tri člana njegove posade septembra 2012.godine podstaklo je Vladu Libije da preuzme ozbiljniju akciju protiv milicijskih grupa. Odgovornost za napad na američku ambasadu pripisuje se salafistima - sunitskom konzervativnom ogranku.

Procenjuje se da je preko 100 000 Libijaca priključeno milicijskim grupama, a da je preko 125 000 ljudi naoružano. Ipak, tokom septembra 2012. godine, u Tripoliju i Bengaziju stotine Libijaca je predalo svoje oružje u akciji koja je organizovana sa ciljem smanjenja prisustva oružja među milicijskim grupama. Libijskoj vojsci su predati protivavionsko naoružanje, rakete, čak i tenkovi.

Iran - bezbednosna situacija

PDF COI Iran 2012

Bezbednosna situacija

Unutrašnja bezbednosna situacija:

Na bezbednosnu situaciju u Iranu utiču oružane grupe koje deluju na teritoriji Irana. Jedan od aktivnijih oružanih grupa je militantna grupa Jundullah, čiji su članovi balokistanskog porekla izvodi terorističke napade u Sistan-Balokistan provinciji koja se nalazi na jugoistoku Irana.

Tokom 2011.godine broj napada sunitske militantne grupe Jundullah je značajno smanjen, najvećim delom zahvaljujući oštroj reakciji Irana u vidu brojnih hapšenja i pogubljenja tokom 2011. i 2012.godine. U junu 2011.godine iranske bezbednosne snage su uhapsile četvoricu militanata grupe Jundullah na ulasku u provinciju Sistan-Balokistan, koji su nosili prsluke sa eksplozivom.

Takođe, u martu 2012.godine, iranske bezbednosne snage su u policijskoj zasedi ubile Rahmak Sohrabzehija, jednog od članova Jundullah-a.

U oktobru 2012.godine, iranske vlasti su pogubile trojicu članova oružane grupe Jundullaha. Od njih trojice, dvojica pogubljenih su učestvovali u velikom terorističkom napadu koji je izveden u provinciji Sistan-Balokistan na jugoistoku Irana u decembru 2010.godine kada je poginulo 38, a ranjeno 108 osoba.

Spoljna bezbednosna situacija:

Agresivna politika Teherana i sporni nuklearni program koji spovodi Iran je doveo do pogoršanja iranske spoljne bezbednosne situacije. Nastavak razvijanja iranskog nuklearnog programa izaziva zabinutost zapadnih zemalja. Međutim Iran i dalje poriče optužbe povodom svrhe obogaćivanja uranijuma, navodeći da nema vojni cilj, već da radi na istraživanju o snabdevanju alternativnom energijom.

To je sve dovelo do toga da se tokom 2011. i 2012.godine međunarodna zajednica namete nove sankcije Iranu. Evropska unija je 2011.godine nametnula dodatne sankcije Iranu na trgovinu opremom koja bi mogla da se koristi za obogaćivanje uranijuma. Takođe je zamrznula imovinu pojedincima i organizacijama za koje veruje da pomažu razvoj iranskog nuklearnog programa. Evropska unija je 2011.godine zabranila i izvoz proizvoda i tehnologija koji se koriste za proizvodnju i preradu prirodnog gasa.

Kao reakcija na ključnu ulogu Britanije u pooštravanju sankcija, iranski parlament je 27. i 28. novembra 2011. godine doneo odluku da se britanski ambasador protera iz Irana. Dan nakon glasanja u parlamentu o proterivanju britanskog ambasadora 29. novembra 2011.godine su se održale demonstracije ispred britanske ambasade u Teheranu koja je potom napadnuta i potom zapaljena.

U toku 2012.godine održano je nekoliko rundi pregovora o nuklearnom programu Irana. Pregovore sa Iranom zajednički vode predstavnici Međunarodne agencije za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency - IAEA) i grupa P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti i Nemačka). Poslednja runda pregovora je održana u Moskvi u junu 2012.godine, ali su i ovi pregovori prekinuti nakon odugovlačenja. Nakon neuspeha još jedne runde pregovora, sankcije prema Iranu su dodatno pooštrene.

Sjedinjene Američke Države su 28.juna 2012.godine zabranile svetskim bankama da vrše transakcije koje se tiču naplate nafte sa iranskim bankama. Iz ove zabrane je isključeno 20 zemalja, uključujući i Kinu.

Evropska unija je 1.jula 2012.godine uvela zabranu na uvoz, kupovinu i transport iranske sirove nafte. Do uvođenja zabrane, u zemlje Evropske unije se izvozilo oko 20 % ukupne količine iranske nafte namenjene izvozu. Evropska unija je dodatno uvela meru zamrzavanja sredstava iranske Centralne banke izabranila svu trgovinu zlatom i ostalim plemenitim metalima sa iranskom Centralnom bankom.

U oktobru 2012.godine, Evropska unija je uvela nov paket sankcija koji uključuje zabranu transakcija sa svim iranskim bankama i finansijskim institucijama ukoliko to nije izričito odobreno, u slučaju da su transakcije u humanitarne svrhe. Zabrana uvoza, kupovine i transporta iranskog prirodnog gasa su takođe uključeni u paket sankcija.

U decembru 2012.godine je došlo do pozitivnog razvoja događaja jer su predstavnici Međunarodne agencije za atomsku energiju i predstavnici iranskih vlasti načelno postigli dogovor o tome da će Iran dopustiti inspektorima IAEA (Međunarodne agencije za atomsku energiju) pristup vojnoj bazi za koju se pretpostavlja da je središte razvijanja iranskog nuklearnog programa. Dogovori kojima bi trebalo da se potvrdi ovaj okvirni sporazum su zakazani za 16.januar 2013.godine.

Irak - bezbednosna situacija

PDF COI - Irak 2012

Bezbednosna situacija

Iako su iračke snage uz podršku USF (američkih snaga) preuzele kontrolu nad bezbednošću zemlje, povlačenje američkih trupa iz Iraka u decembru 2011. godine uticalo je na destabilizaciju bezbednosne situacije. Nivo nasilja u Iraku i dalje je veoma visok. Prema procenama UN, broj napada u Iraku se povećao za 36% od marta do juna 2012. godine.

Tenzije su se tokom 2012. godine u Iraku su se povećali međuverskik napadi između šiita i sunita.

Učestali su napadi sunitskih pobunjeničkih grupa, kojima ciljaju šiitsku zajednicu ili šiitska okupljanja. Ogranak terorističke organizacije Al Kaida, Al Kaida u Iraku (Al Qa'ida in Iraq-AQI) i dalje sprovode bombaške i ciljane napade i dalje pokušavaju da pokrenu nove sunitno-šiitske borbe.

Međutim, napade trpe i Sinovi Iraka (Sons of Iraq – SOI) i njihove porodice. Organizacija Sinovi Iraka je sunitska organizacija koja sarađuje sa Vladom Iraka. Organizacija Sinovi Iraka nastala je 2005.godine u Anbar povinciji, kao oružana grupa koja se zajedno sa bezbednosnim snagama Iraka bori protiv terorističke organizacije Al Kaida. Od januara do aprila 2012. godine, najmanje 73 vladinih zvaničnika, uključujući i neke SOI komandante, su bili ubijeni.

Napadi pobunjeničkih grupa i terorističkih organizacija u Iraku su usmereni protiv civila i civilnih objekata, protiv iračkih bezbednosnih snaga, uključujući i namerno ciljanje javnih funkcionera, sudija, verskih ličnosti, profesora i članova manjina, novinara, aktivista za ljudska prava, prodavaca alkohola.

Napadi na iračke snage bezbednosti, naročito na policiju, su često politički motivisani, usmereni na podrivanje poverenja javnosti da iračke snage mogu da održe bezbednost u zemlji.

Najčešći metodi napada od strane pobunjenika i terorističkih grupa u Iraku su napadi improvizovanim eksplozivnim napravama (IED) i improvizovanim eksplozivnim napravama na vozilima (VBIED). Česte su i eksplozije bombi na javnim mestima i ispred policijskih stanica.

Jedan od krvavijih dana bio je 22. decembar 2011. godine, kada je širom Iraka izvršeno preko 20 napada eksplozivnim napravama, usled kojih je ubijeno preko 60 civila. Napadi su izvršeni u blizini pijaca, prodavnica, kafića. U talasu nasilja tog dana, izvršen je i samoubilački napad na vladinu zgradu u Bagdadu, koji je usmrtio 32 ljudi.
Ciljana ubistva su takođe raširena u Iraku, a usmerena su na državne službenike, plemenske vođe i vođe zajednica, pripadnike sudstva.

Civili u Iraku i dalje u velikom broju stradaju od izvšenih napada od strane oružanih opozicionih grupa i kriminalnih bandi, i terorističkih organizacija kao što je Al Kaida u Iraku.

Motivi napada su različiti. Neki napadi su sektaški i oni ciljaju pripadnike određenih verskih zajednica, njihova naselja i verske objekte kao što su džamije i crkve. Na primer, 29. avgusta 2011. godine najmanje 29 ljudi je poginulo u napadu bombaša samoubice na Um al-Qura džamiju, najveći sunitsku džamiju u Bagdadu.

Bezbednosna situacija u Kurdistanskoj regiji (regionu Irački Kurdistan) je bolja od one u ostatku Iraka. Ali su česti sukobi kurdskih i centralnih vlasti Iraka , pa i otvorene borbe, naročito u Mosulu i Ninewa oblastima.

Bezbednosne snage:

 Iračke snage bezbednosti (Iraq Security Forces - ISF) obuhvataju bezbednosne snage pod delokrugom Ministarstva unutrašnjih poslova Iraka (MOI) i vojne snage pod delokrugom Ministarstva odbrane (MO). Snage pod MOI su iračka policija, iračka Federalna policija, granična policija Iraka, naftna policija i Ustanove službe zaštite (FPS). Vojne snage pod MO obuhvataju iračku vojsku (AI), vazduhoplovstvo, mornaricu, odeljenje za trening i podršku.

U delu Iraka koji je pod kontrolom centralne vlasti (deo Iraka bez regiona Irački Kurdistan), kancelarija premijera ima kontrolu nad Ministarstvom odbrane, vojnom komandnom strukturom i obaveštajnim službama. Kancelarija premijera ima i mogućnost da kontroliše budžet i Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. Dakle, i policija i druge službe bezbednosti su pod kontrolom premijera.

Iračke vojne snage nemaju kontrolu nad autonomnim regionom Irački Kurdistan koji ima svoju zasebnu vojsku. Region Irački Kurdistan ima svoje bezbednosne snage, kojima održava vojnu i policijsku kontrolu u oblastima na severu Iraka i duž granice sa oblasti pod kontrolom centralne vlasti. Zabranjeno je da iračke vojne snage ulaze na teritoriju Iračkog Kurdistana.

Bezbednosne snage regiona Irački Kurdistan (kurdska milicija) su sastavljene od boraca poznatih kao Pešmerge (Peshmerga). Kurdistansku miliciju nadzire Ministarstvo za Pešmerga poslove, a Kurdistanska regionalna Vlada - KRG deluje kao ministarstvo odbrane.

Civilne žrtve:

Oko 100 000 civila je stradalo od 2003. godine i invazije SAD snaga na Irak. Međutim, civili u Iraku su i dalje žrtve napada, usled svojih etničkih, verskih i drugih pripadnosti.

Veliki broj koordinisanih napada dogodilo se tokom 2012. godine u centralnom delu Iraka. U okolini grada Haditha, 5. marta 2012.godine u koordinisanom napadu na iračke policajce, je ubijeno 27 policajaca, a troje je povređno. Smatra se da je za napad odgovorna terorističke organizacija Al Kaida. U Bagdadu, 19. februara 2012, u eksploziji auto-bombe je ubijeno najmanje 14 policajaca i regruta.

Jedan od najgorih napada se dogodio 23. jula 2012, u kome je u desetinama koordinisanih napada širom Iraka, u većinskim šiiiskim naseljima, poginulo više od 100 ljudi, a povređeno više od 250 ljudi. Odgovornost za ovaj napad je preuzela ogranak Al Kaide u Iraku.

Najviše napada u Iraku se događa u okolini gradova Bagdad, Ninawa i Kirkuk.

Tokom septembra 2012. godine širom Iraka je ubijeno oko 365 ljudi, a najmanje 683 osobe su povređene. Toliki broj žrtava čini septembar 2012.godine najsmrtonosnijim mesecom za poslednje dve godine. Od ukupnog broja poginulih, 182 su civili, 88 su pripadnici policije, a 95 su pripadnici vojske. Najgori napad se dogodio 9. septembra 2013.godine kada su pripadnici sunitske oružane grupe povezane sa Al Kaidom pucali iz vatrenog oružja na šiitske vernike.

U autonomnom regionu Iraka, Iračkom Kurdistanu, koji se nalazi na severu Iraka oružani sukobi su veoma retki. Tokom 2011. godine, Misija Ujedinjenih nacija u Iraku (UNAMI) je dokumentovala samo 12 nastradalih civila u regiji Iračkog Kurdistana. U ovoj oblasti nasilje od strane ekstremista je značajno manje nego u ostalom delu Iraka.

Eritreja - bezbednosna situacija

PDF COI Eritreja 2012

Bezbednosna situacija

Bezbednosnu situaciju u Eritreji odlikuje nesigurnost usled nerešenih graničnih sporova sa susednim državama Etiopijom i Džibutijem. Granični sukob između Eritreje i Etiopije koji je trajao od 1998.godine do 2000.godine odneo je oko 100 000 života na obe strane.

Etiopija i Eritreja se i dalje međusobno optužuju za podržavanje pobunjeničkih grupa, sa ciljem destabilizacije režima druge države.

Etiopija optužuje Eritreju da podržava pobunjeničke grupe unutar Etiopije, kao što je Oslobodilački front (Oromo Liberation Front - OLF), koji se bori za autonomiju najvećeg i najnaseljenijeg regiona Etiopije.

Kopnene snage etiopijske vojske su 15. marta 2012.godine napale teritorije južne Eritreje, zbog navodne sumnje da se tu vrši obuka pobunjeničkih grupa.

Međunarodna zajednica takođe optužuje Eritreju za podržavanje islamističke organizacije Al-Šabab iz Somalije i da time povećava bezbednosnu nestabilnost u regionu Roga Afrike. Eritreja je negirala podržavanje separatističkih grupa i Al-Šababa.

Jedan od slučajeva dejstvovanja pobunjeničkih snaga desio se u januaru 2012.godine, kada je pet evropskih turista ubijeno, a dva su kidnapovana u Afar regionu - pograničnom delu Etiopije i Eritreje. Etiopijski pobunjenici su preuzeli odgovornost za ovaj napad.

Bezbednosne snage:

U Eritreji je zvanično policija odgovorna za održavanje unutrašnje bezbednosne situacije, dok je vojska odgovorna za pitanja spoljne bezbednosti. Međutim, u praksi Vlada Eritreje koristi rezerviste, naoružane snage i redovne vojnike za obezbeđivanje i unutrašnje i spoljne bezbednosti.

Predsednik Eritreje Afwerki je komandant bezbednosnih snaga Eritreje (Eritrean Defence Forces-EDF), koje se sastoje od vojske, mornarice i vazduhoplovnih snaga.

Eritreja ima jednu od najvećih kopnenih vojnih snaga u podsaharskoj Africi. Prema poslednjim procenama za 2010.godinu bezbednosne snage Eritreje su bile sačinjene od oko 200 000 vojnika, oko 1 400 pripadnika mornarice i oko 350 pripadnika vazduhoplovstva, i oko 120 000 rezervista.

U Eritreji, bezbednosne snage imaju široka ovlašćenja. Između ostalog, oružane vojne snage imaju odobrenje da hapse civile i da ih zadržavaju u pritvoru. Tokom 2011.godine policija, oružane vojne snage i pripadnici unutrašnje bezbednosti su vršili hapšenja uz često korišćenje nasilja i zadržavali ljude u pritvoru bez sprovođenja sudskog postupka.

Agenti iz Nacionalne bezbednosti, posebnog bezbednosnog tela koje se nalazi pod nadležnošću kancelarije predsednika Eritreje, odgovorni su za hapšenje ljudi za koje se sumnja da ugrožavaju bezbednost zemlje.

U parksi policija Eritreje nije zadužena za obezbeđivanje državne bezbednosti, već je njena glavna uloga hvatanje vojnih dezertera i pojedinaca koji izbegavaju vršenje državne službe.

Policija, sačinjena većinom od regrutovanih članova, jako je malo plaćena - oko 1 dolar dnevno (15 nafki), što dovodi do velikog problema sa korupcijom.

Korupcija je široko rasprostranjena u Eritreji, posebno u oblasti izdavanja pasoša i viza za građane, koji za dobijanje dokumenata često moraju da daju mito. Ne postoji zakon koji reguliše pitanje korupcije, ni agencija nadležna za rešavanje takvih pitanja.

Egipat - bezbednosna situacija

PDF COI Egipat 2012

Bezbednosna situacija

Od početka protesta za smenu vlasti početkom 2011. godine, pa sve do kraja 2012. godine, bezbednosnu situaciju u Egiptu obeležili su stalni protesti i sukobi protestanata sa snagama bezbednosti na ulicama širom Egipta.

Protesti protiv bivšeg egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka koji su započeli u januaru 2011. godine, posle 18 dana doveli su do ostavke predsednika Mubaraka. Međutim, nasilan odgovor Mubarakovog režima na proteste je za posledicu imao između 800 i 900 ljudskih žrtava.

Tokom nereda za vreme protesta 2011.godine, na hiljade zatvorenika je pobeglo iz egipatskih zatvora. Neki su ponovo bili uhapšeni, ali mnogi su i dalje na slobodi. Takođe, pljačkanje policijskih stanica tokom ustanka 2011. godine dovelo je do velike količine oružja na ulicama Egipta. Uz to, tokom 2012. godine su u Egiptu bili prisutni sporadični štrajkovi policije, što je otežavalo uspostavljanje centralne kontrole nad policijskim snagama u zemlji. Sve ove okolnosti i dalje smanjuju bezbednost u Egiptu.

Vojno veće (SCAF) koje je preuzelo vlast u Egiptu nakon ostavke Mubaraka 2011.godine prvobitno je imalo podršku građana Egipta. Međutim ubrzo je vojna vlast postala izložena kritici javnosti zbog nastavljanja povreda ljudskih prava i zlostavljanja aktivista i demonstranata.

Za vreme demonstracija u Egiptu u januaru i februaru 2011. godine, ali i posle toga, policija i vojska su proizvoljno hapsili ljude, bez podizanja optužnica. Nakon revolucije 2011.godine, vlast Egipta je iz pritvora pustila na stotine političkih pritvorenika, uključujući i one koji su uhapšeni pre i za vreme revolucije. Međutim, i dalje je se hiljade političkih pritvorenika nalazi u zatvorima širom Egipta.

Krajem novembra 2011. godine, pred prvi krug izbora za Narodnu skupštinu, veliki broj protestanata ponovo je okupirao trg Tahrir u Kairu i druge egipatske gradove, sa zahtevom da se vlast u zemlji vrati civilnim institucijama. Policija je na ove demonstracije odgovorila nasiljem prema demonstrantima, što je za rezultat imalo najmanje 33 žrtve i preko 1700 povređenih ljudi.

Najmanje 61 osoba je povređena u sukobima između protestanata i policije u Kairu u demonstracijama odražnim 19. novembra 2012. godine. Protestanti su bacali kamenice i molotovljeve koktele, a policija je uzvratila suzavcem i pucanjem bojevom municijom. Demonstracije su započete 19. novembra 2012. godine, na prvu godišnjicu događaja koji se nazivaju „Mohamed Mahmoud", kada je u uličnim sukobima u Egiptu stradalo više od 40 ljudi.

„Mohamed Mahmoud sukobi" koji su opisivani i kao „drugi ustanak" izbili su 19. novembra 2011. godine, kada su bezbednosne snage rasterale demonstriranje ("sit-in" demonstriranje) u Mohamed Moahmoud ulici u Kairu, u blizini Ministarstva unutrašnjih poslova Egipta, koje su organizovale porodice poginulih tokom pobune protiv bivšeg predsednika Mubaraka početkom 2011. godine. Nemiri su na ulicama Kaira trajali 6 dana i bili su obeleženi posebno surovom taktikom interventne policije. Razlog za proteste bio je zahtev da se vlast preda civilnim organima, a rezultat sukoba bio je dogovor da će vojska predati vlast novoizabranom predsedniku Egipta do jula 2012. godine.

Slični protesti ispred sedišta bezbednosnih snaga u Egiptu održani su i u drugim regionima, uključujući regione Alexandrije, Aswana, Beni Sweifa, Daqahliya, Gharbiya, Gize, Ismailia, Luxora, Marsa Matrouha. U Aleksandriji je jedna osoba poginula, a bilo je mnogo povređenih.

Nasilje na ulicama Egipta je obnovljeno nakon što je 22. novembra 2012.godine novi predsednik Egipta Mohamed Morsi izdao ukaz kojim je odobrio sebi nova dalekosežna ovlašćenja. Već narednog dana, 23. novembra 2012. godine, desetine hiljada ljudi protestvovalo je na Tahrir trgu u Kairu, a 27. novembra broj protestanata, koji su zahtevali da Morsi podnese ostavku, iznosio je skoro dvesta hiljada ljudi.

U nekoliko narednih dana – do 4. decembra 2012.godine, protesti su se proširili na celu zemlju. U Aleksandriji su se održavali protesti na kojima je učestvovalo oko 100 000 ljudi. Predsednik Egipta Mohamed Morsi je istog dana (4. decembra 2012. godine) napustio predsedničku rezidenciju, nakon što su hiljade demonstranata ispred njegove rezidencije održale miting.

Najkrvaviji dan bio je 5. decembar 2012. godine, kada su se Morsijeve pristalice sukobile sa protestantima ispred predsedničke rezidencije. Tog dana je u sukobima u Egiptu poginulo najmanje sedmoro ljudi, a između 300 i 400 ljudi je bilo povređeno.

Sledećeg dana, 6. decembra 2012.godine tenkovi su bili raspoređeni oko predsedničke rezidencije. Morsi je 10. decembra 2012.godine izdao naređenje vojsci da radi sa policijom na obezbeđivanju sigurnosti u zemlji, sve do referenduma koji je bio zakazan za 15. decembar 2012. godine. Ovo naređenje dalo je ovlašćenje egipatkoj vojci da hapsi civile na ulicama Egipta i transportuje ih u pritvor.

Jedan od bezbednosnih problema Egipta predstavlja i pojačano delovanje militantnih organizacija, uključujući i pripadnike Al Kaide, u oblasti Sinaj (Sinajsko poluostvro - kopnena oblast Egipta koja spaja Afrički i Azijski kontinent, tj. granična oblast između Egipta, Izraela i Gaze) tokom 2011. i 2012. godine.

Militanti su u ovom periodu često izvodili napade i bombardovanja na gasovodne cevi u Sinai oblasti. Od početka ustanka 2011. godine do jula 2012. godine dogodilo se 15 ovakvih napada u Sinaju.

Sinaj oblast predstavlja i uhodanu trasu krijumčarenja ljudi, oružja, novca i druge nezakonite robe ka Izraelu i Gazi. Postoji sumnja da su ove kriminalne mreže povezane sa terorističkim grupama u tom regionu, što dodatno ugrožava bezbednosnu situaciju u Egiptu.

Šesnaest pripadnika egipatske granične policije u Sinaju je stradalo u napadu 5. avgusta 2012. godine, od strane nepoznatih napadača koji su pucali na njih, a zatim otetim vozilima uspeli da uđu na teritoriju Izraela.

Kao odgovor na ovaj napad, egipatska vojska je tokom avgusta 2012.godine pokrenula vojnu operaciju u Sinaju. Ova operacija pod nazivom je imala za metu islamističke teroriste, naročito u gradovima Sheikh Zayed i El Arish, i trajala je tri nedelje. Tokom ove operacije, egipatske snage su ubile 32 ljudi (navodnih terorista), a uhapsile 38.

Zakon o vanrednom stanju

Zakon o vanrednom stanju (Emergency Law) je u Egiptu bio na snazi od 1981. godine, pa sve do 31. maja 2012. godine, kada je konačno ukinut. Postojanje vanrednog stanja u Egiptu omogućavalo je kršenje ljudskih prava, kao što su zloupotreba administrativnog pritvora, postojanja vojnih sudova za civile i mučenja civila.

Nakon preuzimanja faktičke vlasti u Egiptu 28. januara 2011. godine, Vrhovni savet oružanih snaga (Suprime Council for the Armed Forces – SCAF) je zadržao uvedeno vanredno stanje, a u seprembru 2011. godine ga je obnovio i proširio, inkriminišući akte kao što su blokiranje puteva, emitovanje glasina i netačnih informacija i radnje koje predstavljaju „napad na slobodu rada".

Na osnovu Zakona o vanrednom stanju, tokom proteklih godina u Egiptu je na stotne ljudi je bilo pritvoreno bez podizanja optužnice, pod sumnjom da su učestvovali u ilegalnim terorističkim ili političkim aktivnostima. Zbog toga što je u zemlji bilo uvedeno vanredno stanje, Vlada Egipta je imala mogućnost da slučajeve koji su povezani sa terorizmom ili trgovinom drogom, saslušava u sudovima državne bezbednosti, a ne pred krivičnim sudovima.

U parksi, primarna svrha sudova državne bezbednosti Egipta je da se kazni politički aktivizam i neslaganja sa stavovima Vlade Egipta, čak i kad je u pitanju nenasilno protivljenje. Ovi sudovi koriste se za hapšenje i suđenje pojedincima za koje koje se smatra da imaju „neobična ili devijantna" islamska verska uverenja.

Zakon o vanrednom stanju u Egiptu dozvoljavao je hapšenje civila bez sudskog naloga i mogućnost da uhapšeni boravi u pritvoru bez podizanja optužnice i do 30 dana. Pritvorenik je nakon toga imao pravo da zahteva sudsku raspravu na kojoj bi osporio zakonitost pritvora, ali nije postojalo ograničenje u dužini pritvora ako sudija nakon toga nastavi da podržava odluku o pritvoru.

Zakon o vanrednom stanju u Egiptu omogućavao je i da pojedinci budu krivično gonjeni zbog izazivanja nestabilnosti, kritike vlasti ili vojske, opstrukcije saobraćanja, širenja lažnih informacija u medijima.

Zakonom o vanrednom stanju su se povređivala i osnovna ljudska prava, tako što se njime dozvoljavalo presretanje elektronske pošte, prisluškivanje telefona, pretresanje bez naloga, i zadržavanje osumnjičenih u pritvoru na neodređeno vreme ako ih je vlast smatrala pretnjom za nacionalnu bezbednost.

DR Kongo - bezbednosna situacija

PDF COI DR Kongo 2012

Bezbednosna situacija

Za razumevanje konflikta u DR Kongu važno je imenovati sve sukobljene frakcije i njihove zone delovanja.

Zvanične oružane vojne snage:

Zvaničnu vojsku DR Konga čine oružane vojne snage kojima je zvanični naziv Oružane snage Demokratske Republike Kongo (Armed Forces of the Democratic Republic of Congo - FARCD).

FARCD su sačinjene od članova svih bivših oružanih grupa (koje su u prošlosti bile u međusobnom sukobu). Naime 2004.godine je zvanično oformljena nacionalna vojska DR Konga u koju su integrisani brojni članovi pobunjeničkih grupa. Sa ciljem boljeg integrisanja članova, nove brigade su oformljne od članova bivših pobunjeničkih oružanih grupa kroz proces koji se naziva 'brassage' što u prevodu znači mešanje.

Nacionalni kongres za odbranu naroda - CNDP i Vlada DR Konga su potpisale 23.marta 2009. godine sporazum postepenoj integraciji pobunjeničkih boraca Nacionalnog kongresa za odbranu naroda (National Congress for the Defense of the People - Congrès national pour la défense du peuple - CNDP) u redove zvanične vojske DR Konga.

Nova pobunjenička grupa Pokret 23. mart (March 23 movement-M23) formiran je u aprilu 2012.godine i većinu njegovih članova sačinjavaju bivši pripadnici CNDP, koji tvrde da Vlada nije ispoštovala postignuti dogovor, naročito odredbe vezane za integrisanje bivših pobunjenika u vojsku DR Konga.

Oružane pobunjeničke grupe:

U istočnom delu Demokratske Republike Kongo deluju Demokratske snage za oslobođenje Ruande (Democratic Forces for the Liberation of Rwanda - FDLR). Demokratske snage za oslobođenje Ruande predstavljaju pobunjeničku grupaciju sačinjenu od ekstremista iz etničke grupe Hutu koji su bili umešani u masakr i genocid u Ruandi 1994. godine (procenjuje se da je oko 800 000 ljudi iz plemena Tutsi ubijeno tokom 1994.godine u Ruandi ) i koji su posle poraza u ratu u Ruandi izbegli u DR Kongo. Oko 2 miliona Huta iz Ruande je prebeglo ka istoku teritorije Zaira tokom 1994.godine, bežeći od moguće osvete Tutsa.

Međunarodni krivični sud je u maju 2012. godine izdao nalog za hapšenje lidera FDLR - Mudacamure, zbog ratnih zločina počinjenih 2009.godine i 2010.godine na istoku DR Konga.

Takođe, u istočnim provincijama DR Konga deluje i Nacionalni kongres za odbranu naroda (National Congress for the Defense of the People - Congrès national pour la défense du peuple - CNDP). Pomenuta grupacija je dobijala podršku od Vlade Ruande i članstvo su joj činili uglavnom etnički Tutsi. Zajedno sa zvaničnom vojskom DR Konga od 2009.godine pripadnici CNDP-a se bore protiv pobinjeničke grupe Demokratske snage za oslobođenje Ruande (FDLR).

Tutsi general i vođa CNDP-a, Lauren Nkuda (Laurent Nkunda) je u januaru 2009. godine zbačen sa pozicije vođe od strane generala Boska Ntangande (Bosco Ntaganda) i kasnije te godine Nkuda je uhapšen u Ruandi.

U međuvremenu 23.marta 2009.godine Nacionalni kongres za odbranu naroda- CNDP i vlada DR Konga su potpisale sporazum o prekidu sukoba i postepenoj integraciji boraca CNDP-ja u redove zvanične vojske DR Konga. Ubrzo po sklapanju mirovnog sporazuma usvojen je Zakon o amnestiji boraca CNDP-ja za sve zločine počinjene u periodu od juna 2003. godine do dana donošenja sporazuma 23.marta 2009.godine.

Tokom 2009.godine se Nacionalni kongres za odbranu naroda - CNDP formalno transformisao u političku partiju.

Važno je napomenuti da je značajan deo boraca CNDP i posle integracije u vojsku DR Konga održao isti zapovedni i organizacioni sastav što im je omogućilo da i dalje održavaju paralelnu administrativnu i vojnu vlast u Severnoj i Južnoj Kivu provinciji.

U Orientale provinciji (na severoistoku DR Konga) deluje Gospodova armija otpora (Lord's Resistance Army - LRA). Pomenuta grupacija je poreklom iz Ugande i osnovni cilj joj je svrgavanje ugandanske Vlade. Gospodova armija otpora se povukla 2006.godine u DR Kongo u cilju pregrupisanja i nastavka svojih dejstava. LRA je tokom 2010.godine u Demokratskoj Republici Kongo vršila brutalne i okrutne napade na civile. Ova oružana grupa između ostalog se optužuje i za regrutovanje dece i njihovo uključivanje u oružane sukobe. Takođe ova grupa je odgovorna za mnoge otmice civila u provinciji Orjentale.

Gospodova armija odbrane je tokom 2011.godine povećala svoje napade na civile u okruzima Haut i Bas Uele. Tokom 2011.godine ova grupa je počela da povlači delove svoje grupe iz DR Kongo u susednu Centralnoafričku Republiku.

U Ituri okrugu Orientale provincije (Orjentale provincija nalazi se na severoistoku DR Konga) deluje veći broj grupacija koje se zajedno nazivaju milicije Ituri okruga. Među njima su najznačajnije sledeće grupacije: Front za nacionalnu integraciju (Front for National Integration - FNI), Revolucionarni pokret Konga (the Congolese Revolutionary Movement) i Front patriotskog otpora u Ituriju (the Front for Patriotic Resistance in Ituri FRPI). Sukobi u Ituri okrugu bazirani su na etničkoj osnovi, na sukobu oko kontrole teritorije između dve starosedelačke grupe Hema i Lendu.

U Ekvatorijalnoj provinciji (koja se nalazi na severozapadu DR Konga) sukobi koji se odvijaju su bazirani na etničkoj, a ne političkoj osnovi. Osnov sukoba u ovoj provinciji su nesuglasice između Enijele (Enyele) i Munzaja (Munzaya) plemena povodom prava na ulov ribe i gajenje stoke u selu Dolno.

U provincijama Severna Kivu, Južni Kivu i Katanga (koje se nalaze na istoku DR Konga) deluju razne Mai-Mai milicije. Mai-Mai milicije su grupacije osnovane na nivou lokalnih zajednica i u pomenutim provincijama su odgovorne za mnogobrojne zločine.

Mai-Mai za razliku od ostalih grupacija nemaju određeni formalni politički cilj, već za sebe tvrde da su odbrambene lokalne milicije. Mai-Mai se bore protiv snaga „stranih okupatora" kao što su CNDP, posebno onih koje navodno podržava Ruanda. Sam naziv Mai-Mai označava lokalne milicije formirane sa ciljem odbrane teritorije koje poseduju od napada drugih oružanih grupa. Mai Mai grupe formirane su prvenstveno po plemenskoj pripadnosti koju većinom čine pripadnici etničkih grupa Tembo, Hunde, Bembe, Nande, Nyanga.

Pokret 23. mart (March 23 movement-M23) formiran je u aprilu 2012.godine i većinu njegovih članova sačinjavaju bivši pripadnici Nacionalnog kongresa za oslobođenje naroda (CNDP), oružane pobunjeničke grupe koju je do hapšenja 2009.godine predvodio Loran Nkuda, a zemenio ga Bosco Ntaganda.

Pokret M23 je za ime pokreta preuzeo simboličan datum mirovnog sporazuma koje je Vlada DR Konga potpisala 23. marta 2009. godine. Pobunjenici tvrde da Vlada nije ispoštovala postignuti dogovor, naručito odredbe vezane za integrisanje bivših pobunjenika u vojsku DR Konga, priznavanje njihovog čina i uključivanje bivših članova CNDP u centralnu vladu.

Pokret 23. mart sačinjen je većinom od ljudi iz etničke grupe Tutsi, i poznat je i po imenu Kongoanska revolucionarna armija.

Postoje navodi da Uganda i Ruanda podržavaju pokret M23, ali obe države su negirale te tvrdnje.

Vođa pobunjeničke grupe M23 je Bosco Ntaganda za kim je Međunarodni krivični sud (ICC-International Criminal Court) 2008.godine raspisao poternicu zbog ratnih zločina, i korišćenja dece u oružanim sukobima.

Sukobi i nasilje na istoku zemlje:

Najveća mirovna misija Ujedinjenih nacija na svetu je MONUSCO - Misija Ujedinjenih nacija u Demokratskoj Republici Kongo. Osnovana je 30. novembra 1999.godine. Misija UN ima oko 18 000 zaposlenih u DR Kongu, od kojih se najviše njih nalazi na istoku zemlje. Uprkos njihovom prisutvu nasilje na istoku zemlje je i dalje prisutno, prvenstveno zbog velikog broja milicija i oružanih grupa.

Vlada u Kanšasi nema kontrolu nad velikim delom teritorije DR Konga zbog postojanje bezbednosne nestabilnosti i oružanih konflikata na istoku zemlje. Uz izuzetak istočnih provincija (prvenstveno Severni i Južni Kivu), gde je nasilje prisutno duži vremenski period, bezbednosna situacija u drugim delovima DR Konga je relativno stabilna.

Sukobi između različitih lokalnih oružanih grupa i državnih bezbednosnih službi su učestala pojava u DR Kongu. U provincijama Severni Kivu i Južni Kivu koje se nalaze na istoku i severoistoku zemlje i u oblasti Ituri, koja se nalazi u provinciji Orientale, sukobi su posebno intenzivni. Samo u provincijama Severni i Južni Kivu deluje više od 25 pobunjeničkih oružanih grupa.
Ponovno pogoršanje bezbednosne situacije na istoku DR Konga se dešava od aprila 2012.godine i pojave nove oružane grupe M23. Tokom 2012.godine došlo je i do pogoršanja odnosa DR Konga i Ruande za koju se sumnja da podržava pokret M23.

Formiranjem oružane formacije M23 u aprilu 2012.godine došlo je do izbijanja novih sukoba u oblasti Severni Kivu. Sukobi između M23 i državnih bezbednosnih snaga (FARCD) vode se takođe i oko grada Goma koji se nalazi između provincija Severni i Južni Kivu.

Bezbednosna situacija u istočnom i severoistočnom delu zemlje drastično se pogoršala sredinom novembra 2012.godine, nakon što je oružana grupa M23 zauzela grad Gomu, 20. novembra 2012.godine. M23 je držala pod opsadom ovaj grad 11 dana tokom novembra 2012.godine, nakon čega je nacionalna vojska opet povratila kontrolu nad gradom. Ovaj grad je strateški bitan, jer se nalazi u regiji koja je bogata rudnicima, koji donose veliku zaradu. Tokom sukoba oko grada Gome, sredinom novembra 2012.godine, poginulo je najmanje 11 civila.

Više od 150 pobunjenika je ubijeno tokom novembra 2012.godine u sukobima sa državnim snagama bezbednosti oko grada Gome ne istoku DR Konga. Pobunjenici su negirali ove brojke i izjavili da nema poginulih u njihovim redovima.

Neke od oružanih grupa se iskoristile bezbednosnu nesigurnost na istoku zemlje da bi povećale polje svog delovanja, što dovodi do povremenih napada i u drugim delovima na istoku zemlje.
Posebno intenzivni napadi vode se između naoružanih grupa Demokratske snage za oslobođenje Ruande (FDRL) i kongoanske Mai-Mai milicije Raia Mutoboki (što u prevodu sa jezika svahili znači ogorčeni građani). Ove dve grupe se međusobno bore u oblastima Valikale (Walikale) i Masisi (Masisi ) u provinciji Severni Kivu, zatim u oblastima Kalehe, Brazza, Chambobo (Chambombo), Bunje ( Bunje ) i Mpanama (Mpanama) u pokrajini Južni Kivu. Kao i ostale Mai Mai milicije i Raia Mutoboki se bore se protiv snaga „stranih okupatora", posebno onih koje navodno podržava Ruanda. Sam naziv Mai-Mai označava lokalne milicije formirane sa ciljem odbrane teritorije koje poseduju od napada drugih oružanih grupa.

Osim napada koje Raia Mutoboki izvodi protiv pripadnika FDRL, ova grupa često napada i vojne snage DR Konga, i pripadnike misije Ujedinjenih nacija u Demokratskoj Republici Kongu, kao i druge Mai-Mai milicije. Tako su pripadnici Raia Mutoboki 15. maja 2012.godine napali MONUSC- ovu bazu (Misija Ujedinjenih nacija u DR Kongu), pri čemu je ranjeno 11 pripadnika UN.

Posebnu zabrinutost izaziva povećanje etničke netrpeljivosti i povećenje broja napada zasnovanih na etničkoj pripadnosti na istoku zemlje. Sukobi među etničkim grupama na istoku DR Konga traju prethodnih petnaest godina i u početku su bili zasnovani na sukobima oko zemlje i prirodnih resursa, da bi kasnije prerasli u nasilne etničke sukobe.

Etnička pozadina napada u DR Kongu očigledna je kroz primer ciljanih ubistava civila, koja su najčešće zasnovana na stvarnoj ili pretpostavljenoj nacionalosti žrtve, ali se dešavaju i zbog navodne političke ili ekonomske koristi.

Bangladeš - bezbednosna situacija

PDF COI- Bangladeš 2012

Bezbednosna situacija

Najveći izazov za bezbednosnu situaciju u Bangladešu predstavlja političko nasilje koje je rezultat sukoba dve najjače partije u zemlji, Awami lige i Nacionalističke partije Bangladeša, dok je broj nasilnih napada ekstremističkih grupa značajno umanjen tokom poslednjih godina.

Političko nasilje

Politička situacija u Bangladešu je nestabilna i obeležena je brojnim političkim previranjima.

Nakon demokratskih izbora 2008.godine kojima je označen kraj dvogodišnje vladavine prelazne vlade, sukobi između dve glavne partije u zemlji (Awami lige i Nacionalističke partije Bangladeša) su se nastavili.

U periodu od januara 2009.godine do decembra 2011.godine skoro 600 osoba je ubijeno, a preko 40 hiljada povređeno u političkim sukobima. Samo tokom prvih devet meseci 2012.godine 130 osoba je stradalo od posledica političkog nasilja, dok je 12 hiljada povređeno.

Međutim, ovi sukobi se ne odvijaju samo između pripadnika Awami lige i Nacionalističke partije Bangladeša, već su i unutar-partijski, odnosno vode se između frakcija unutar ovih partija.
U unutarpartijskim sukobima Awami lige je, u periodu od januara 2009.godine do decembra 2011.godine, ubijeno 28 osoba i preko 3 500 povređeno, dok je u sukobima unutar Nacionalističke partije Bangladeša poginulo tri osobe i povređeno preko hiljadu osoba.

Ekstremisti

U toku 2010. i 2011.godine nije bilo ekstremističkih napada od strane islamističkih militantnih grupa. Nakon što je u 2010.godini uhapšeno nešto manje od hiljadu islamističkih militanata, Vlada Bangladeša je nastavila da sprovodi hapšenja i tokom 2011.godine. Do novembra 2011.godine, uhapšeno je 576 militanata koji su bili pripadnici nekoliko različitih ekstremističkih grupa koje propagiraju islamističku ideologiju i pozivaju na nasilje.

Avganistan - bezbednosna situacija

PDF COI Avganistan 2012

Bezbednosna situacija

U Avganistanu su u konflikt trenutno uključene sa jedne strane Nacionalna vojska Avganistana, Nacionalna policija Avganistana i međunarodne koalicione snage, a sa druge strane talibani i pripadnici organizacije Hezbi Islami predvođene Hekmatiarom Gulbudinom (Gulbuddin Hekmatyar) i Islamski pokret Uzbekistana.

Vojska Avganistana je krajem oktobra 2012. godine brojala oko 188 000 vojnika, a Nacionalna policija Avganistana je u istom periodu brojala oko 147 000 policajaca.

U Avganistanu postoje dve međunarodne misije: Međunarodne koalicione snage sastavljene od ISAF misije (International Security Assistance Force) koji su pod komandom NATO-a, i nezavisna misija vojske Sjedinjenih Američkih Država okupljenih u okviru operacije Indjuring Fridom (Enduring Freedom – Postojana Sloboda).

U Avganistanu se tokom 2012. godine nalazilo oko 130 000 vojnika u okviru ISAF misije od cega su oko 90 000 US snage. U okviru operacije Postojana sloboda u Afganistanu se nalazi oko 30 000 hiljada vojnika.

U prvih šest meseci 2012. godine došlo je opadanja broja civilnih žrtava oružanih sukoba od oko 15% u poređenju sa istim periodom u 2011. godini. Međutim, u periodu od avgusta do kraja oktobra 2012. godine broj civilnih žrtava u Avganistanu ponovo je bio u porastu. Takođe, ukupan broj bezbednosnih incidenata u periodu od avgusta do kraja oktobra 2012. godine je za 14% manji u odnosu na isti period 2011. godine i iznosi 4800 incidenata.

Najviše incidenata u 2012. godini, oko 70 % od ukupnog broja, je zabeleženo u južnim, jugoistočnim i istočnim provincijama Avganistana, koje su pod uticajem talibana.

Uprokos opštem smanjenju broja incidenata, među južnim provincijama porast incidenata uzrokovanih delovanjem pobunjenika je primećen 2012. godine u Kandaharu koji zajedno sa Helmandom predstavlja regiju sa najvećim brojem samoubilačkih napada u ovoj godini, dok je na istoku to Nangahar.

U Laghmanu na istoku i Farahu na zapadu zemlje zabeležen je porast incidenata u odnosu na isti period prethodne godine. Nangahar je takođe provincija u kojoj je primećen rast incidenata, a u periodu od avgusta do kraja oktobra 2012. godine porast broja incidenata zabeležen je i u provincijama Kunar, Logar, Vardak i Fariab.

Grad Jalalabad u Nangahar provinciji je pod velikim uticajem talibana i vladine snage ne uspevaju da obezbede sigurnost u toj provinciji. U oblastima gde je slabiji uticaj i nadležnost vladinih snaga pobunjenici uglavnom zloupotrebljavaju ljudska prava kao sto su sloboda kretanja, pristup obrazovanju, sloboda govora.

Ghazni provincija takodje beleži porast nasilja tokom poslednih meseci, gde incidente uzrokuju kako pobunjenici (talibani) tako i vladine snage. Takođe usled stalnih zastrašivanja od strane pobunjenika u ovoj regiji, oko 15 % škola je ostalo zatvoreno tokom maja 2012. godine.

Bezbedonosna situacija u Kabulu je bolja nego u drugim provincijama Avganistana, iako ni on nije izuzet od incidenata. U Kabulu, na meti talibana se većinom nalaze visoki zvaničnici i vladini funkcioneri.

U Avganistanu je od 1. januara do 30 juna 2012. godine zabeleženo 925 slučajeva ranjavanja ili ubijanja dece i žena, što predstavlja 30% svih civilnih žrtava i za jedan posto povećanje u odnosu na isti period prethodne godine. U periodu od avgusta do kraja oktobra 2012. godine zabeleženo je još 355 ubijene dece, najviše na jugu i istoku zemlje.

Posebno je zabrinjavajuća činjenica da talibani za samoubilačke napade često koriste i decu, neku staru svega tri godine, koju su predhodno kidnapovali ili prisilno regrutovali. Pomenuta praksa je čak protivna i internim pravilima borbe talibana, ali je talibani ipak krše što ukazuje na okrutnost i bezobzirnost talibanskih boraca.

Pobunjenici (talibani i ostale oružane grupe) su tokom 2012. godine uzrokovali preko 80% civilnih žrtava, dok su vladine snage odgovorne za preko 10% ukupnih civilnih žrtava u Avganistanu.

Dominantne tehnike ratovanja koje koriste antivladine snage poput samoubilačkih bombaških napada, improvizovanih ekslpozivnih naprava, ubistava, pogubljenja, otmica, pretnji i zlostavljanja imaju za cilj da umanje podršku stanovništva vladinim i savezničkim snagama i da ostvare kontrolu kroz strah i terorisanje stanovništva.

Među kompleksnim napadima najučestaliji su napadi bombaša samoubica, posebno na javnim mestima koje ne služe vojnoj svrsi. Na primer, 6. juna 2012. godine u Kandaharu u dva uzastopna samoubilačka napada ubijeno je 22 civila, a 50 povredjeno.

Pobunjenici u svojim napadima uglavnom koriste improvizovane eksplozivne naprave (IEDs). Improvizovane eksplozivne naprave koje koriste antivladine snage se najčešće detoniraju tako što žrtva nagazi na njih i izazove pritisak koji aktivira nekontrolisanu eksploziju koja ugrožava živote i bezbednost civila. Improvizovane eksplozivne naprave su uzročnici najvećeg broja žrtava u 2012. godini.

Preko 30% incidenata koji se dogode u Avganistanu je uzrokovano upotrebom IED, a zajedno sa napadima bombaša samoubica ovaj broj iznosi preko 53% svih oružanih napada u Avganistanu i uzrokuju preko 50% svih civilnih žrtava. Improvizovane eksplozivne naprave se ne koncentrišu oko strateških vojnih objekata, već većinom na mestima gdje je velika koncentracija civila.

Takođe je u 2012. godini povećan broj civilnih žrtava ciljanih ubistava za preko 50% u odnosu na 2011. godinu. Pobunjenici nastavljaju da napadaju lokalne i vladine lidere i civile za koje sumnjaju da podržavaju vladine snage. Više od polovine ovih ciljanih napada se dešava u južnim provincijama, posebno u Kandaharu.

Otmice se dešavaju u svim delovima Avganistana, a žrtve su najčešće predstavnici lokalne vlasti, radnici na projektima obnove koje finansiraju inostrani donatori, učitelji i nastavno osoblje, plemenske vođe, službenici nevladinih i međunarodnih humanitarnih organizacija, ali vrlo često su žrtve i sasvim obični građani Avganistana. Najčešći razlog za otmice i protivpravna lišenja života koji talibani izvode je navodno „špijuniranje" za vladu Avganistana i međunarodne koalicione snage.

Povećan je i broj napada na obrazovne institucije, školsko osoblje i studente, posebno u institucijama gdje se obrazuju ženska deca. U prvoj polovini godine zabeležena su 34 slučaja napada na nastavnike, okupiranja škola i zastrašivanja, od čega su u 6 slučajeva ciljani napadi na nastavnike i školske čuvare bili sa smrtnim ishodom.

Broj civilnih žrtava od napada vladinih snaga je u padu za 25% u odnosu na 2011. godinu. Većina civilnih žrtava su uzrokovane vazdušnim napadima vladinih snaga. Iako su se vazdušni napadi pokazali kao najefikasniji u borbi sa pobunjenicima, zabrinjava veliki broj civilnih žrtava koje ovakvi napadi prouzrokuju, kao na primer 6. juna 2012. godine u Logar provinciji kada je u napadu na privatnu rezidenciju talibanskog vođe poginulo 18 ljudi, a dvoje ranjeno.

Žene i deca nastavljaju da trpe posledice oružanih sukoba u Avganistanu. U prvih 6 meseci 2012. godine, UNAMA (Uniten Nations Assistance Mission in Afghanistan – Misija UN u Avganistanu) je dokumentrovala 578 (231 ubijeno i 347 ranjeno) dece i 347 (118 ubijeno i 229 ranjeno) žena poginulih ili povređenih. To predstavlja 30% od ukupnog broja civilnih žrtava u tom periodu. Najveći broj ovih žrtava stradao je od IED-a (improvizovane eksplozivne naprave) i pešadijskih borbi. Čak jednu trećinu civilnih žrtava usled vazdušnih napada čine žene i deca.

Broj napada pobunjenika na vladine snage je na sličnom nivou kao i prethodne godine, dok su napadi na internacionalne vojne snage u padu za 10% u odnosu na prošlu godinu.

Alžir - bezbednosna situacija

PDF COI Alžir 2012

Bezbednosna situacija

Predsednik Abdelaziz Bouteflika ukinuo je 24. februara 2011. godine vanredno stanje koje je u Alžiru bilo na snazi 19 godina. Vanredno stanje je pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova Alžira davalo ovlašćenje da, radi obezbedjivanja reda na ulicama (sweeping), pritvaraju lica za koja smatraju da bi ugrozila "javni red", zatim da zatvaraju mesta na kojima se ljudi sastaju i da zabranjuje okupljanja građanja. Takođe, vanredno stanje omogućavalo je držanje lica u pritvoru bez podizanja optužnice.

Mnoga ova ograničenja koja se tiču građanskih sloboda nastavljena su i posle ukidanja vanrednog stanja. Na primer, 16. marta 2011. godine u gradu Mostaganem, vlasti Alžira su uhapsile Dalilu Touat, koja je delila letke i optužili je za kršenje pravila koje zabranjuje "svako direktno podsticanje", distribuiranjem pisanog materijala. Ipak, ona je na sudu u Mostaganemu oslobođena 28. aprila 2011. godine.

Državne bezbednosne snage i različite oružane grupe nastavljaju da uživaju široku nekažnjivost za zločine koji su počinjeni tokom građanskog rata 90-ih godina prošlog veka u Alžiru. Država je ponudila kompenzaciju porodicama prisilno nestalih tokom 90-ih godina, ali nije dala odgovore na pitanja šta se njima dogodilo.
Osnovna pretnja bezbednosti u Alžiru jesu teroristički napadi, uglavnom od terorističke grupe Al Kaida u islamskom Magrebu (al Qaeda in the Islamic Maghreb – AQIM).

AQIM je teroristička organizacija koja deluje u Alžiru, Maliju i Mauritaniji, a glavni cilj im je ujedinjena islamska država u regionu. Ovu organizaciju čine militantni Islamisti, suniti.

U Alžiru, glavni cilj AQIM je zbacivanje alžirskog režima i uspostavljanje islamske države po šerijatskom pravu. AQIM se u Alžiru pojavila 2007. godine, nakon što su se pripadnici salafističke grupe za molitvu i borbu (Salafist group for preaching and combat) iz koje je AQIM potekla, povezali sa Al Kaidom 2006. godine. Oblast delovanja AQIM u Alžiru najviše se prostire u planinskim područjima istočno od grada Alžira i u prostranim pustinjskim regionima na jugu zemlje, blizu granica sa Malijem, Mauritanijom i Nigerijom.

Oružana grupa Al Kaida u islamskom Magrebu - AQIM nastavlja da napada uglavnom, ali ne isključivo bezbednosne snage Alžira, tj. vojne i policijske ciljeve. Usled tih napada AQIM-a često stradaju i civili. AQIM izvršava napade bombaša samoubica, napade pomoću improvizovanih eksplozivnih napada (IED) i putem zaseda.

Na bezbednost civila u Alžiru utiču česte otmice, kako od strane kriminalnih tako i od strane terorističkih organizacija. Južne ćelije AQIM-a otmicama stranaca i otkupom za njih pribavljaju finansijska sredstva za svoju organizaciju. Takodje, finansijska sredstva obezbedjuju i trgovinom oružjem, drogom, vozilima, cigaretama, ali i ljudima.

Neki od terorističkih napada u Alžiru u toku 2011. i 2012. godune su:

• 2. februara 2011. godine AQIM je otela turistkinju Mariju Sandru Mariani, blizu grada Alidena;

• 15. aprila 2011. godine oko 40 pripadnika AQIM je napalo vojnu poštu južno od grada Alžira i ubili su 17 državnih vojnika;

• 16. jula 2011. godine, izvršeno je par samoubilačkih napada u blizini grada Boumerdes;

• 26. avgusta 2011. godine dogodio se dvostuki napad bombaša samoubica na alžirsku Vojnu akademiju u gradu Cherhell, u kome je stradalo 18 ljudi, uglavnom vojnih oficira;

• u septembru 2011. godine ispaljen je raketni bacač na regionalni aerodrom u gradu Jijel;

• 23. oktobra 2011. godine, Pokret za jedinstvo i džihad u Zapadnoj Africi (The Movement for Unity and Jihad in West Africa - MUJAO) - grupa povezana sa AQIM, oteli su jednog italijanskog i dva španska humanitarna radnika iz izbegličkog kampa blizu grada Tindouf.

• u martu 2012. godine izvešen je napad auto-bombom na alžirsku vojnu bazu u Tamanrasset-u, a drugi bombaški napad izvršen je u drugoj bazi u Ouargla-u. Za oba napada odgovornost je preuzeo Pokret za jedinstvo i džihad u Zapadnoj Africi – MUJAO.

Predsednik Bouteflika je 24.februara 2011.godine izdao je dekret kojim ovlašćuje alžirsku vojsku da sprovodi operacije protiv terorizma, kakvu je ulogu vojska i imala tokom trajanja vanrednog stanja (od 1992. do 2011.godine).

Ogranak alžirske vojske - Odeljenje za obaveštajne poslove i bezbednost (Department of Intelligence and Security - DRS) bio je umešan u neke od najgorih zloupotreba počinjenih tokom antiterorističkih operacija od 1990-ih godina. Postoje izveštaji o torturi i zloupotrebi u DRS-ovim pritvorskim objektima, naročito onih ljudi koji su osumnjičeni za terorizam.

Tokom okupljanja građana i antivladinih protesta 2011. godine, desetine aktivista je bilo pritvoreno iz političkih razloga. Međutim, kada su protesti prestali, aktivisti su pušteni bez optužbi.