Pakistan - ljudska prava

PDF COI Pakistan 2012

Ljudska prava

Zloupotrebe od strane pripadnika bezbednosnih snaga:

Obaveštajne službe i pripadnici ostalih bezbednosnih snaga Pakistana vrše brojne prisilne otmice, proizvoljna hapšenja, kao i nezakonita ubistva širom pakistanske teritorije. Vlada Pakistana ne čini ništa da kazni odgovorne za ovu vrstu nasilja uprkos višestrukim dokazima. Bezbednosne snage Pakstana koje kontroliše vojska, uključujući i obaveštajne službe, deluju van mehanizma civilne kontrole.

Arbitrarna hapšenja i pritvor:

Pripadnici pakistanske policije često proizvoljno zadržavaju pojedince u pritvoru bez podizanja optužnice ili podižu lažnu optužnicu u cilju iznuđivanja novca od optuženih za puštanje na slobodu.

Kada se radi o antiterorističkim akcijama, kršenja ljudskih prava su još izraženija. Osumnjičeni se pritvaraju bez podizanja optužnice ili se osuđuju bez pravičnog suđenja. Na hiljade ljudi koji su osumnjičeni da su pripadnici terorističke organizacije Al Kaida ili drugih oružanih grupa u Pakistanu se nalaze u nezakonitom vojnom pritvoru. Vojska zabranjuje da advokati, rođaci, kao i osoblje humanitarnih organizacija dobiju pristup osumnjičenima za terorizam dok su u pritvoru.

Prema podacima za 2011.godinu postoje slučajevi da su pripadnici pakistanske policije učestvovali u silovanju žena, kao i da su pripadnici obaveštajnih službi Pakistana silovali žene za vreme saslušanja.

Iako je Ustavom Pakistana zabranjen bilo koji oblik mučenja ili nehumanog tretmana, bezbednosne službe često zlostavljaju i muče pojedince u pritvoru. Sa druge strane, Krivični zakon Pakistana definiše samo „povredu" i ne određuje mučenje kao krivično delo, što dovodi do atmosfere nekažnjivosti.

Broj slučajeva mučenja ljudi u pakistanskim pritvorima se povećao sa oko 4 hiljade slučajeva u 2010.godini, na preko 8 hiljada slučajeva tokom 2011.godine.

Metode mučenja koje bezbednosne službe Pakistana koriste su: udaranje pendrecima, stvaranje opekotina uz pomoć cigareta, izolacija, električni šokovi, uskraćivanje hrane i sna. Ponekad mučenje rezultira ozbiljnom povredom, čak i smrću. Mučenje u pakistanskim pritvorima je postalo uobičajen način koji se koristi za iznuđivanje priznanja od osumnjičenih. Vlada Pakistana čini malo toga da kazni odgovorne za mučenje pritvorenika. Na ovaj način država štiti počinioce nasilja, koji su najčešće policajci ili pripadnici oružanih snaga.

    
Nezakonita ubistva:

U oblastima koje su pogođene sukobima, kao što je to Balokistan, oblast FATA i pokrajina Khyber Pakhtunkhwa, pripadnici bezbednosnih snaga Pakistana vrše nezakonita ubistva. U toku 2011.godine zabeleženo je preko 60 smrtnih slučajeva civila koji su nastradali zbog prekomerne upotrebe sile od strane bezbednosnih snaga Pakistana, ali i skoro 90 smrtnih slučajeva u zatvoru. Za ove slučajeve pakistanska policija navodi da su osumnjičeni izgubili život prilikom pokušaja bekstva, da su se opirali hapšenju ili da su izvršili samoubistvo.

U pokrajini Balokistan na zapadu Pakistana, za prvih šest meseci 2011. godine je ubijeno najmanje 150 ljudi, a njihova tela su bačena i ostavljena, u takozvanim „ubij i baci" („kill and dump") operacijama bezbednosnih snaga. Na meti ovih ubistava su nacionalne i političke vođe, ali i članovi intelektualne elite Balokistana.

Procenjuje se da su u pokrajini Balokistan tokom 2011.godine najmanje 542 civila bili žrtve nezakonitih ubistava. Žrtve ovih ubistava su najčešće politički aktivisti, novinari, ali i aktivisti za ljudska prava. Oformljen je i skupštinski komitet, kako bi se ispitala ubistva u Balokistanu. Međutim, do kraja 2011.godine komitet nije izneo nikakve zaključke niti preporuke.

Na stotine nezakonitih ubistava se sprovodi od strane bezbednosnih snaga Pakistana širom teritorije države. Bez obzira na sve, ova praksa ostaje nekažnjena jer se istrage i sudski procesi i dalje usporavaju ili se uopšte ne pokreću.

Prisilni nestanci:

Prisilni nestanci označavaju praksu bezbednosnih službi Pakistana da, nakon što određenu osobu privedu na saslušanje, tu istu osobu kasnije proglase nestalom i negiraju bilo kakvu umešanost u njen nestanak. Otete osobe se ili pojavljuju nakon nekoliko meseci (čak i godina) ili postanu žrtve nezakonitih ubistava.

Najozbiljnije kršenje ljudskih prava putem prisilnih nestanaka se vrši u pokrajini Balokistan, gde bezbednosne snage odvode sve pripadnike etničke grupe Baloka za koje sumnjaju da podržavaju balokistanski nacionalistički pokret.
Ove otmice se često dešavaju i na javnim mestima, uz prisustvo svedoka. Žrtve se odvode iz hotela, kuća i sa radnih mesta. Tačan broj žrtava se i dalje ne zna, jer porodice žrtava i svedoci retko prijavljuju slučajeve vlastima iz straha za sopstvenu bezbednost.

Prisilni nestanci se odvijaju i u ostatku Pakistana. Nacionalističke političke partije u pokrajini Sind su takođe prijavile brojne nestanke svojih članova, od kojih su neki nestali nakon boravka u pritvoru.

Nakon brojnih peticija podnetih od strane međunarodnih organizacija, Vrhovni sud Pakistana je u martu 2011.godine naložio formiranje nove Komisije za istraživanje prisilnih nestanaka. Prethodna Komisija je osnovana u martu 2010.godine i nije imala značajne rezultate u rešavanju slučajeva, te je zamenjena novom. Treba naglasiti da nijedna komisija nije obezbedila mehanizam zaštite svedoka, kao i da su svedoci bili prinuđeni da u toku sudskog procesa svedoče u prisustvu optuženih.

Uslovi u zatvorima:

Uslovi u pakistanskim zatvorima su veoma loši i ispod međunarodnih standarda.

Često se u zatvorskim ćelijama nalazi više ljudi nego što je predviđeno. Međutim ovo nije slučaj kada je reč o ćelijama uticajnih i bogatih zatvorenika. Čak 65 % osoba koje se nalaze u zatvorima su zapravo u pritvoru i tek čekaju suđenje. Pakistan je država sa najvećim brojem osuđenika koji čekaju izvršenje smrtne kazne na svetu. Procenjuje se da je taj broj u 2011.godini iznosio preko 8 hiljada ljudi.

Neodgovarajuća hrana i medicinska nega dovode do neuhranjenosti i zdravstvenih problema svih zatvorenika koji ne dobijaju dodatnu hranu od strane porodice. U mnogim pakistanskim zatvorskim ustanovama, sanitetski uslovi, ventilacija kao i osvetljenje nisu na adekvatnom nivou. Isti slučaj je i sa pristupom pijaćoj vodi.

Postoji osnovni sistem za neophodnu medicinsku negu, ali su zatvorenici ponekad primorani da plate kako bi dobili zdravstvenu negu. Zatvorenicima koji pate od mentalnih bolesti često nije obezbeđena adekvatna nega.

Stranci koji su u Pakistanu osuđeni na kaznu izdržavanja zatvora ostaju u zatvoru i nakon odsluženja kazne, jer često nisu u mogućnosti da plate deportaciju do njihovih država porekla.

Različiti oblici nasilja i mučenja su veoma rasprostranjeni u zatvorskim ustanovama širom Pakistana. Pripadnici verskih manjina, kao što su hrišćani i ahmadi, imaju generalno lošije uslove u zatvorima od muslimana, i često su žrtve nasilja od strane zatvorenika sa kojima dele ćelije.

Deca su većinom smeštena u iste zatvorske ustanove kao i odrasli, ali u različite odeljke. Ipak, u zatvorima gde su maloletni smešteni zajedno sa odraslima, deca trpe različite oblike maltretiranja, kao i zlostavljanja.

Tokom 2011.godine u Pakistanu je bilo nekoliko zatvorskih pobuna. Najveća pobuna je izbila u martu 2011.godine u zatvoru u Hyderabad-u, u kojoj je najmanje 7 zatvorenika poginulo, a oko 30 osoba (uključujući i policajce) je bilo povređeno. Zatvorenici su otpočeli pobunu usled nedostatka grejanja i struje.

Generalno, uzroci zatvorskih pobuna u Pakistanu su loši zatvorski uslovi, lišavanje i ograničavanje prava, sporo rešavanje slučajeva, i nasilno ponašanje zatvorske administracije.

Za upravljanje zatvorima u Pakistanu su zadužene pokrajinske vlasti. Iako postoji sistem koji predviđa mogućnost da zatvorenici podnesu žalbe ukoliko smatraju da su im ugrožena prava, veoma mali broj njih to i radi da se ne bi konfrontirali sa zatvorskom upravom.

Verske slobode:

Prema Ustavu Pakistana iz 1973. godine građanima se garantuju verske slobode, prema kojima svaki građanin ima pravo da ispoveda, kao i da propagira svoju religiju. Međutim, prema daljim odredbama Ustava, islam je proglašen za državnu religiju i svi zakoni u Pakistanu moraju da budu u skladu sa propisima i verovanjima islama. Takođe, Ustavom Pakistana se propisuje da je dužnost države da podstakne vođenje islamskog načina života.

Odredbama Krivičnog zakona se određuju kazne za one građane koji prekrše "zakon o bogohuljenju". U ova krivična dela se ubrajaju: vređanje religijskih osećanja, protivljenje Kuranu, kao i vređanje proroka Muhameda, za šta su predviđene kazne od nekoliko godina zatvora, pa sve do smrtne kazne. Kontrolu nad sprovođenjem ovog zakona, kao i kontrolu nad tim da li su zakoni koji su izglasani u skladu sa islamskim vrednostima, sprovodi Federalni šerijatski sud Pakistana.

Pripadnici ahmadi zajednice su članovi Islamskog reformističkog pokreta, frakcije unutar islama, ali im je prema Krivičnom zakonu Pakistana izričito zabranjeno da se izjašnjavaju kao muslimani, kao i da ispovedaju islam (od 1970.godine ).

Verske slobode su i dalje veoma ugrožene na celoj teritoriji Pakistana. Zahvaljujući odredbama Krivičnog zakona Pakistana koji predviđa oštre kazne, uključujući i smrtnu kaznu za vređanje islama (što se naziva i „zakon o bogohuljenju") stvorena je atmosfera nasilnog ekstremizma.

S obzirom da 95% stanovništva čine muslimani , društvena netolerancija i nasilje nad verskim manjinskim grupama kao što su hrišćani i ahmadije su povećani.

Šiiti:

Od 2009.godine se primećuje značajan porast nasilja između sunitske većine i šiitske manjine u Pakistanu. U toku 2011.godine zabeleženo je 30 napada u kojima su poginule 203 osobe, većinom šiiti, dok je broj napada na verskoj osnovi samo za period od januara do aprila 2012.godine iznosio 41, sa brojem od 165 nastradalih.

Napadi na šiite se događaju na celoj teritoriji Pakistana, ali način izvođenja napada varira. U Pandžabu na istoku Pakistana, Gilgit – Balistanu na severu zemlje, oblasti FATA i pokrajini KP na severozapadu Pakistana, meta napada su masovna okupljanja, a u pokrajini Sind na jugoistoku zemlje i Balokistanu na jugozapadu Pakistana se kao sredstvo nasilja koriste ciljana ubistva šiitskih vernika.

Sunitska ekstremistička grupa, Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP), je u junu 2011.godine objavila otvoreno pismo kojim proglašava da je obavezno da svi šiiti budu ubijeni, kako bi se Pakistan oslobodio nečiste rase. Ove militantne grupe neometano deluju čak i u onim delovima Pakistana gde je državna vlast čvrsto uspostavljena, kao što su provincija Punjab i grad Karači na jugoistoku Pakistana.

Hrišćani:

Hrišćani su žrtve stalnih napada na teritoriji Pakistana. Napadi su najčešće usmereni na verske objekte, ali je prisutan i veliki broj hapšenja hrišćana na osnovu „zakona o bohoguljenju". Zakon o bogohuljenju predviđa stroge kazne za vređanje religijskih osećanja muslimana, protivljenje Kuranu, kao i za vređanje proroka Muhameda. Predviđene kazne za bogohuljene su od nekoliko godina zatvora, sve do smrtne kazne.

U novembru 2010.godine sud je osudio hrišćanku Asiju Bibi (Aasia Bibi) na smrt zbog kršenja pravila o bogohuljenju. Ona je navodno iznosila uvredljive komentare protiv proroka Muhameda. Ovo je ujedno i prvi slučaj da je žena osuđena na smrt na osnovu ovih pravila. Do kraja 2011.godine, Aasia Bibi je još uvek čekala da njena žalba stigne do suda.

U avgustu 2012.godine policija je uhapsila maloletnu hrišćansku devojčicu ometenu u razvoju, pod optužbom da je oskrnavila Kuran. Nakon što su se u sudskom procesu pojavili dokazi da je nepravedno optužena, sudskom odlukom je proglašena nevinom , ali će morati da živi na tajnoj lokaciji uz zaštitu policije, s obzirom da su islamski ekstremisti pozvali na njeno ubistvo. Njeno hapšenje je podstaklo proterivanje nekoliko stotina hrišćana iz sela u blizini Islamabada u kome je do tada živela.

Procenjuje se da se u Pakistanu oko 700 hrišćanskih devojčica svake godine otme i nasilno preobrati u islam.

Ahmadi:

Pripadnicima ahmadijske zajednice je takođe onemogućeno da ispovedaju svoju religiju. Njihova verska prava su ugrožena „Anti-ahmadi zakonom" iz 1970.godine , odnosno odredbama krivičnog zakona kojim se ahmadijima izričito zabranjuje da se izjašnjavaju kao muslimani, da izvode verske obrede i da ispovedaju islam.

U maju 2010. godine je u gradu Lahore izvršen napad na dve ahmadijske džamije u kome su poginule 94 osobe, a odgovornost za napad je preuzela ekstremistička talibanska grupa Tehrik-i-Taliban (TTP). Vlada Pakistana do danas nije uspela da sprovede do kraja sudski proces protiv počinioca. Nakon ovog napada, pojačana je kampanja mržnje protiv ahmadija.

U junu 2011.godine u provinciji Pandžab, koja se nalazi na istoku Pakistana, je izdat pamflet sa spiskom 50 imena istaknutih članova ahmadijske zajednice koji treba da budu ubijeni, zajedno sa ostalim članovima njihove zajednice. Vlada Pakistana nije preuzela neophodne mere da procesuira i kazni ljude koji su sastavili ovaj pamflet. Krajem septembra 2011.godine, je ubijen Nasen But (Naseem Butt), jedan od pripadnika ahmadijske zajednice koji se nalazio na ovom spisku.

Tokom 2011.godine ahmadijima nije dozvoljeno da izgrade nijedan verski objekat na celoj teritoriji Pakistana, a na nekim mestima je policija prekinula izgradnju. Iako je Ustavom zagarantovana sloboda okupljanja, ahmadijima je, još od 1983.godine, zabranjeno da održavaju konferencije i okupljanja. Iako Vlada Pakistana generalno ne sprečava objavljivanje verskih izdanja, prodaja ahmadijske verske literature je strogo zabranjena. Ova vrsta zabrane se ne odnosi na pripadnike drugih verskih manjina.

Indusi i siki:

Pakistanski indusi i siki su obično žrtve pljački, kao i kidnapovanja radi otkupa. Žene ove verske manjine su žrtve kidnapovanja, silovanja, kao i nasilnog preobraćanja u islam. Indusi naseljavaju jugoistok Pakistana, dok siki većinom naseljavaju provinciju Panjab koja se nalazi na istoku Pakistana.

Siki u oblasti FATA (Federalno regulisane plemenske oblasti (Federally Administered Tribal Areas)) na zapadu Paksitana su primorani od strane talibana da plaćaju porez „ jizya". Jizya je tradicionalni porez koji po islamskom šerijatskom pravu plaćaju nemuslimani.

Iz straha za svoju bezbednost veliki broj hindu porodica napušta Pakistan. Pozitivan korak je što je Hindu hram u Pešavaru 2011.godine ponovo otvoren za Induse nakon 60 godina. Takođe, sikima u Pakistanu je omogućeno da njihovi brakovi budu registrovani, dok se za induse usvajanje tog zakona još čeka.

Običaji i pravila ponašanja:

 S obzirom da Vlada Pakistana ne priznaje građanski brak, brakovi se sklapaju i registruju na osnovu pripadnosti verskoj grupi.

Prethodni brakovi muškaraca nemuslimana ostaju važeći i nakon preobraćanja u islam, dok se brakovi žena nemuslimanki, zasnovani pre preobraćanja u islam, smatraju nevažećim. S obzirom da u muslimanskim društvima otac odlučuje koje će vere biti dete, brak između muslimanke i nemuslimana se smatra velikom uvredom za islam, dok je sa druge strane društvena osuda manja ukoliko musliman stupi u brak sa nemuslimankom.

Deca iz braka muslimana i muslimanke u kome su se oba roditelja preobratila u neku drugu religiju će se smatrati nepriznatim i država može da preuzme brigu o njima.

Zakonom je takođe zabranjeno objavljivanje bilo kakve kritike islama ili proroka Muhameda.

Vlada Pakistana je tokom 2011.godine napravila određene pomake u povećanju prava verskih manjina, omogućivši im da budu predstavljene u oba doma Parlamenta, sa deset rezervisanih mesta u Narodnoj skupštini i 4 mesta u Senatu, kao i u pokrajinskim Parlamentima. Formirano je i Ministarstvo nacionalne harmonije i postavljen je specijalni savetnik za pitanja manjina.

Ipak, koliko je stanje verskih sloboda u Pakistanu i dalje ugroženo, govori i činjenica da su u toku 2011.godine izvršeni atentati na guvernera Pandžaba, Salmana Tasira (Salman Taseer) i Federalnog ministra za prava manjina Šabaza Batija (Shabhaz Bhatti), nakon što su javno pozvali na reformu „zakona o bogohuljenju". Šabaz Bati je inače bio jedini ministar hrišćanske veroispovesti u pakistanskoj Vladi, a odgovornost za atentat na njega je preuzele talibanska militantna grupa. U oktobru 2011. je Antiteroristički sud Pakistana osudio ubicu guvernera Tasira na smrtnu kaznu, ali je nakon toga sudija koji je doneo presudu bio primoran da napusti zemlju usled brojnih pretnji smrću.

Žene:

Ustavom Pakistana je definisano da su svi građani jednaki pred zakonom i da se zabranjuje svaka vrsta polne diskriminacije. Međutim, u praksi je položaj žena značajno ugrožen.

Prema procenama, Pakistan je treće najopasnije mesto za žene na svetu, s obzirom na to da je porodično nasilje, ubistvo „iz časti", kao i fizičko i psihičko zlostavljanje veoma prisutno. Procenjuje se da oko 80 % žena u Pakistanu postane žrtva nekog od ovih oblika nasilja za vreme života.

Pakistan je tokom 2011.godine zauzimao 133.mesto na listi od 135 zemalja rangiranih na osnovu razvijenosti ženskih prava.

Porodično nasilje:

Porodično nasilje je najzastupljeniji oblik nasilja nad ženama u Pakistanu. Procenjuje se da oko 80 % žena trpi neki vid psihičkog ili fizičkog porodičnog nasilja, ali da samo oko 5% žena pokreće konkretan korak da to prekine (tako što prijave nasilje) , dok velika većina prihvata nasilje kao njihovu sudbinu.

Policija Pakistana obično ne podnosi prijave protiv počinioca nasilja, već ohrabruje strane da se pomire.

Tokom 2011.godine u Pakistanu je zabeleženo 366 slučajeva porodičnog nasilja. Od ukupnog broja prijavljenih slučajeva bilo je čak 38 žena koje su spaljene kiselinom, 47 žena koje su zapaljene, 81 žena je pretrpela pokušaj ubistva, 98 žena je bilo mučeno, njih 10 je bilo obrijano do glave u znak javnog poniženja, a 9 žena je pretrpelo odsecanje nosa ili amputaciju nekog drugog dela tela kao kaznu.

Ubistva „iz časti" su takođe veoma zastupljen oblik nasilja nad ženama. To je rasprostranjena praksa koja podrazumeva da plemenski sud - „jirga" donese presudu da je došlo do povrede časti, i u tom slučaju muški član porodice ima pravo da ubije ženskog člana, kako bi se zaštitila porodična čast. Najčešće se primenjuje u slučaju sumnje da je došlo do seksualnog odnosa van braka, čak iako se radilo o silovanju.

Procenjuje se da je tokom 2011.godine u Pakistanu ubijeno 943 žena, uglavnom usled sumnje da su počinile preljubu, a ubistva su najvećim delom izvršena od strane brata ili muža žrtve. U februaru 2012.godine je zabeleženo 24 ubistva žena, što je povećanje u odnosu na januar 2012.godine kada je zabeleženo 19 slučajeva. Mnogi od ovih slučajeva ostaju neprijavljeni, jer se rešavaju unutar porodice.

Ugovoreni brakovi su opšte prihvaćena društvena praksa u Pakistanu. Ukoliko se žena usprotivi odluci porodice o ugovorenom braku, može da bude izložena pretnjama i nasilju. U slučaju da se uda bez dozvole porodice, može postati žrtva ubistva „iz časti" .

„Wanni" i „swara" predstavljaju običaje gde se žene razmenjuju kao sredstvo nadoknade za neki zločin ili kao sredstvo kojim se rešava svađa između protivnika. Iako je zabranjeno zakonom, i dalje je veoma prisutno u nekim pokrajinama kao što su Punjab, na istoku Pakistana i Khyber Paktunkhwa (KP), na severozapadu zemlje.

Silovanja:

  Silovanje se smatra krivičnim delom za čije izvršenje je predviđena kazna od 10 do 25 godina zatvora. Za slučaj grupnog silovanja predviđena je kazna doživotnog zatvora ili smrtna kazna. Ipak, u praksi, kazne za počinioce su mnogo blaže.

Kao dokaz za to može da posluži primer Muktar Mai (Mukhtar Mai ), koja je 2002.godine bila žrtva grupnog silovanja. Grupno silovanje je izvršeno kao kazna na osnovu odluke plemenskog suda, koji je na taj način kaznio Muktar za nemoralno ponašanje njenog brata. Nakon devet godina suđenja, Vrhovni sud je u aprilu 2011.godine oslobodio sve osumnjičene osim jednog.

Silovanje kao oblik nasilja nad ženama u Pakistanu uglavnom prolazi nekažnjeno jer se najveći broj slučajeva ni ne prijavljuje. Sa druge strane, silovanje u braku se ne smatra krivičnim delom. U toku 2011.godine bilo je skoro tri hiljade prijavljenih slučajeva silovanja u Pakistanu, što znači da svaki dan u proseku 8 žena postane žrtva ovog oblika nasilja.

Veliki problem u Pakistanu predstavljaju običaji islamskih sudova da žene koje su žrtve silovanja optuže za preljubu i osude na kaznu izdržavanja zatvora. Procenjuje se da je 88% žena u zatvoru osuđeno zbog preljube, a da su mnoge od njih zapravo bile žrtve silovanja.

Nakon usvajanja Zakona o zaštiti žena 2006.godine, sudije su dužne da silovanje razdvajaju od preljube i da u tim slučajevima sude po pravilima pakistanskog Krivičnog zakona, a ne po običajima šerijatskih sudova. Ipak, seksualni odnosi van braka se i dalje posmatraju kao kažnjivo delo, što se naziva „zina" prekršaj i podleže pod nadležnost Šerijatskog suda.

U nekim slučajevima su „vansudskim poravnanjima" žene žrtve silovanja primorane da se udaju za silovatelja.

Diskriminacija:

Diskriminacija žena je i dalje prisutna u Pakistanu, a najčešće je to diskriminacija na poslu, gde obično rade najjednostavnije poslove i slabije su plaćene od muškaraca, diskriminacija prilikom razvoda, kao i prilikom određivanja prava na nasledstvo. U nekim ruralnim delovima Pakistana društvene norme i pravila sprečavaju žene da rade van kuće.

Nijedan zakon u Pakistanu ne sprečava žene da koriste svoje biračko pravo, ali kulturne i tradicionalne barijere u ruralnim plemenskim oblastima često dovode do toga da žene ne učestvuju u političkom životu. Na izborima za pokrajinsku Skupštinu koji su se održali u decembru 2011.godine u pokrajini Khyber Pakhtunkhwa, od 18 hiljada registrovanih žena glasača samo su tri žene izašle na glasanje.

Razlog ovakve apstinencije je što je pre toga plemenski sud „jyrga" odlučio da ženama zabrani da glasaju, smatrajući da su žene koje učestvuju u političkom životu „protiv islama" i „protiv plemenske tradicije". Drastičniji primer su glasačka mesta u selu Sahival (Sahiwal), u blizini Lahore-a, gde bez obzira što žene čine 515 od 929 registrovanih glasača, nijedna žena 47 godina nije izašla na glasanje. Veliki problem predstavlja i to što veliki broj žena nema lična dokumenta, što je osnovni uslov za izlazak na izbore. U ruralnim delovima Pakistana, muškarci ne odzvoljavaju svojim ženama i kćerkama da izvade ličnu kartu iz ubeđenja da im lična karta nije potrebna, ili zato što ne žele da plate taksu za njeno izdavanje.

Pravni okvir:

 U toku poslednjih nekoliko godina, Vlada Pakistana je usvojila nekoliko zakona koji imaju za cilj da poboljšaju položaj i prava žena. Za žene su obezbeđena mesta u pakistanskom Parlamentu, kao i u pokrajinskim institiucijama.

Zakonom o zaštiti žena (Women Protection Act) 2006.godine je doneta odluka da se slučajevi silovanja ne tretiraju kao preljuba već kao krivično delo. Ženska prava su dalje proširena Zakonom o prevenciji diskriminatornih praksi nad ženama (Prevention of Anti-Women Practices Bill) 2011.godine, kojim su zabranjeni običaji prodaje žena radi podmirenja duga ili svađe, prinudni brakovi, kao i drugi diskriminatorni običaji. Tokom 2011.godine su usvojeni dodatni amandmani na Zakon o prevenciji diskriminatornih praksi nad ženama, a Senat Pakistana je usvojio i zakon kojim se praksa kažnjavanja kiselinom svrstava u krivična dela.

Početkom 2012.godine Vlada Pakistana je poboljšala postojeći zakon vezan za formiranje Nacionalne komisije za status žena (National Commission on the Status of Women), dajući komisiji široka ovlašćenja da radi na poboljšanju ženskih prava. Sa druge strane, Zakon o porodičnom nasilju nije usvojen kada je planirano u februaru 2012.godine, jer su određeni članovi pakistanske opozicije izneli optužbe da zakon predstavlja pokušaj nametanja zapadne kulture. Istu sudbinu je imao i Zakon o zabrani telesnog kažnjavanja, koji nije usvojen jer su protivnici zakona izjavili da je štetan za porodičnu celinu.

Pakistan je takođe potpisnik Konvencije za eliminaciju svih oblika diskriminacije protiv žena ( Convention on the Elimination of all forms of Discrimination Against Women – CEDAW).

Uprkos donetim zakonima, samo u toku 2011.godine 8 539 žena su postale žrtve nekog oblika nasilja, što je za 6.74 % više nego prethodne godine (2010.godine) . 

Deca:

Deca u Pakistanu se suočavaju sa nekoliko problema među koje spada neuhranjenost, nedovoljan pristup medicinskim i obrazovnim ustanovama, prisilni rad, fizičko i seksualno zlostavljanje.

Procenjuje se da je 30 % pakistanske dece hronično neuhranjeno, kao i da nemaju pristup pijaćoj vodi niti sanitarne uslove, što se naročito odnosi na decu u ruralnim oblastima Pakistana.

Zlostavljanje:

 Zlostavljanje dece u Pakistanu je veoma rasprostranjeno. Za vreme prvih šest meseci 2011.godine prijavljeno je 1 080 slučajeva seksualnog zlostavljanja dece što je za 4% više nego u istom periodu prethodne godine. Preko 70% žrtava zlostavljanja su devojčice. Deca su žrtve i prinudne prostitucije.

Mladi dečaci i devojčice u Pakisatnu najčešće rade kao kućna posluga, i neretko su zlostavljani, tučeni, i primorani da rade prekovremeno. Ustavom Pakistana je zabranjeno da deca ispod 14 godina rade u rudnicima, fabrikama ili na bilo kom rizičnom mestu. Međutim, minimalna starosna granica za one koji rade u ostalim oblastima nije određena. Podaci za 2011.godinu govore da najmanje 10 miliona pakistanske dece radi. Od tog broja, 3.6 miliona dece starosti ispod 14 godina radi rizične poslove.

Procenjuje se da preko 170 hiljada dece u Pakistanu živi na ulici, od čega oko 90 % njih postane žrtva seksualnog zlostavljanja već prve noći koju provedu napolju. Oko 60 % njih optužuje policiju za seksualno zlostavljanje. Mnoga deca su primorana da prose na ulici, gde su često zlostavljana i fizički i seksualno. Smatra se da samo u Karačiju prosi preko 12 hiljada dece.

Telesno kažnjavanje dece u obrazovnim institucijama Pakistana je takođe široko rasprostranjeno, i tokom 2011.godine je dovelo do smrti bar tri deteta. Ovaj vid kažnjavanja je naročito prisutan u islamskim verskim školama, – „madrassas".

U decembru 2011.godine, 45 učenika je pronađeno okovano u lance u podrumu verske škole u Karačiju. Postoji i zakonska odredba koja dozvoljava roditeljima i starateljima da telesno kažnjavaju decu mlađu od 12 godina ukoliko je to „za opšte dobro deteta".

Deca vojnici:

Pobunjeničke militantne grupe, kao što su pakistanski talibani, otimaju dečake i devojčice, ili ih uzimaju uz dozvolu roditelja da se bore, špijuniraju ili da izvode samoubilačke napade.

Ekstremisti često roditeljima nude novac za to, a deca postaju žrtve i fizičkog i seksualnog zlostavljanja.

U Pakistanu je u toku 2011.godine zabeleženo 11 slučajeva u kojima su deca korišćena da izvedu ekstremističke napade. Od jedanaestoro dece koja su upotrebljena za izvršavanje napada, jedno je bila devetogodišnja devojčica. U avgustu 2011.godine, u oblasti koja se nalazi uz granicu sa Avganistanom, 27 dečaka je oteto od strane talibana. Oni dečaci koji su imali manje od deset godina su pušteni, dvojica su pobegla, a ostali su zadržani.

Deca su takođe i žrtve u oružanim napadima ekstremista. Tokom 2011.godine 57 dece je poginulo u Pakistanu od nagaznih mina, eksplozivnih naprava, bombi kao i ciljanih napada.

Pakistan je potpisnik Protokola o učešću dece u oružanim konfliktima, kojim se vlade država potpisnica obavezuju da će sprečiti i kazniti uključivanje dece u oružane sukobe. Međutim, Parlament Pakistana ga još uvek nije ratifikovao.

Pritvaranje dece:
    
U Pakistanu još nije oformljen sud za maloletnike, iako odluka o tome postoji već 11 godina. Slučajevi maloletnika se pojavljuju na regularnim sudovima za odrasle.

Na kraju 2011.godine preko 1 300 pakistanske dece se nalazilo u zatvorima. Zakon o sudskom postupku za maloletnike (Juvenile Justice System Ordinance) zabranjuje mogućnost osuđivanja deteta na smrt ili telesnog kažnjavanja za vreme pritvora. Međutim, trenutno postoji pet slučajeva maloletnika koji su osuđeni na smrtnu kaznu jer se njihovi advokati nisu pozvali na ovaj Zakon, pa im se nije ni sudilo kao maloletnicima.

Tokom 2011.godine su prijavljeni brojni slučajevi mučenja, nasilja i nehumanog tretmana dece u policijskim stanicama i zatvorima na celoj teritoriji Pakistana.

Iako je zakonom zabranjeno, brakovi između dece se i dalje dešavaju. U ruralnim oblastima Pakistana je rasprostranjeno da roditelji prodaju devojčice za izmirenje duga ili razrešenje spora. Prema procenama, od ukupnog broja brakova zaključenih u Pakistanu, čak 32% čine brakovi sklopljeni između dece.

Podaci za 2011.godinu pokazuju da su bar 93 devojčice bile žrtve ubistva „iz časti". Za ubistvo deteta je kazna doživotna zatvorska kazna, ali se slučajevi infanticida retko kada procesuiraju. Po zakonu, svako ko ostavi svoje dete može da dobije 7 godina zatvora, dok za tajno sahranjivanje sledi kazna od dve godine zatvora.
Pakistan je potpisnik Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Tokom 2011. godine ratifikovano je nekoliko konvencija Ujedinjenih nacija kojima se osuđuje prodaja dece, dečja prositucija i dečja pornografija.

Takođe, Pakistan nije potpisnik Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece. 

Sloboda govora i medija:

Ustavom Pakistana se proklamuju sloboda govora i medija. Ipak, stavljaju se i određena ograničenja. Ne može se objaviti ništa što nije u skladu sa ciljem veličanja islama, ništa što šteti integritetu, bezbednosti i odbrani Pakistana, kao i prijateljskom odnosu sa drugim državama i javnom redu i moralu. Sa druge strane, brojna maltretiranja, pretnje i fizičko nasilje je dovelo do toga da novinari u Pakistanu sprovode autocenzuru u svojim radovima.

Postoji veliki broj nezavisnih medija koji često kritikuju Vladu i njen rad. Međutim, novinari koji izveštavaju o osetljivim temama kao što su nasilja počinjena od strane vojske i bezbednosnih snaga, su često meta maltretiranja i fizičkog nasilja. Prema različitim procenama, smatra se da je tokom 2011.godine u Pakistanu ubijeno 7 novinara, dok se u drugim izveštajima spominje broj od šesnaest nastradalih.

Pakistan je zemlja sa najvećim brojem ubijenih novinara na svetu u 2011.godini.

Novinari u Pakistanu su i žrtve otmica, a mediji koji ne praktikuju autocenzuru su mete odmazde. Novinar Salim Šazad (Saleem Shahzad) je otet i ubijen u maju 2011.godine nakon što je pisao o povezanosti pakistanske mornarice sa delovima terorističke organizacije Al-Kaida. Njegovo ubistvo još uvek nije razrešeno, a sumnja se u umešanost pakistanske obaveštajne službe – ISI.

Nasilju su najviše izloženi novinari koji izveštavaju iz pokrajine Balokistan, oblasti FATA i pokrajine Khyber Pakhtunkhwa, koje su poprište sukoba između pakistanske vojske i oružanih grupa, posebno pakistanskih talibana. Brojni reporteri koji su izveštavali iz ovih područja su tokom 2011.godine bili pritvarani, ili su bili žrtve pretnji i nasilja, kako od strane pripadnika bezbednosnih snaga Paistana, tako i od militantnih grupa.

Autocenzura je prisutna i kada su u pitanju izveštavanja o manjinskim grupama. U tim slučajevima, novine neretko staju na stranu ekstremističkih grupa, ili novinari sprovode autocenzuru iz straha za sopstvenu bezbednost.

Kada je objavljivanje materijala u pitanju, dozvoljeno je objaviti sve što nije u suprotnosti sa Zakonom o bogohuljenju. Strane knjige moraju da prođu Vladinu kontrolu, ali nema podataka o zabranjenim knjigama za 2011.godinu u Pakistanu. Strani časopisi se takođe slobodno uvoze, ali je seksualni i religiozni sadržaj pod cenzurom.

Vlada Pakistana ograničava pristup određenim sajtovima na Internetu navodno iz bezbednosnih razloga. U septembru 2011.godine je sud u Lahoreu naredio Ministarstvu informacionih tehnologija da zabrani pristup svim sajtovima na internetu koji šire versku mržnju. Isto tako je zabranjen pristup i jednom balokistanskom sajtu na kome su se nalazili podaci o brojnim kršenjima ljudskih prava u toj pokrajini, a Vlada Pakistana je nazvala objavljeni materijal "anti-pakistanskim".

Vlada Pakistana je u nekoliko navrata ograničavala pristup društvenim mrežama, pa je tako u maju 2012.godine zabranila pristup društvenoj mreži Tviter, zbog sadržaja koji je ocenjen kao "bogohulan". Na sličan način, zabranjen je pristup sajtu Youtube, zbog postavljanja trejlera za film "Nevinost muslimana", koji je izazvao talas protesta u islamskim zemljama, zbog vređanja proroka Muhameda.

Ograničenja pristupa koje vlasti postavljaju nad pakistanskim internet prostorom se obično pravdaju "bezbednosnim razlozima", "ratom protiv terora" ili očuvanju "slave islama". Ali zapravo su ove zabrane najčešće inspirisane političkim motivima.

U februaru 2012. godine, pakistansko Ministarstvo za informacione tehnologije je pozvalo firme koje se bave tom oblašću da se jave sa predlozima za izgradnju Nacionalnog sistema za blokiranje i filtriranje sajtova ( National URL Filtering and Blocking System). Jedan od zahteva Vlade Pakistana je da sistem bude sposoban da u trenutku blokira preko 50 miliona različitih sajtova. Nakon brojnih protesta organizacija civilnog društva koje deluju u Pakistanu, poziv za predloge je povučen.

Humanitarni radnici:

Organizacije za ljudska prava, kako domaće tako i međunarodne, deluju na teritoriji Pakistana bez ograničenja Vlade, i nesmetano objavljuju svoje izveštaje.

Sa druge strane, broj napada na aktiviste za ljudska prava u Pakistanu je tokom 2011.godine bio u porastu u odnosu na prethodne godine. Oni kao i njihove porodice, su žrtve pretnji, fizičkih napada, mučenja, arbitrarnih hapšenja i pritvaranja, vansudskih ubistava, i otmica, od strane pripadnika drzavne bezbednosti ali i popbunjeničkih oružanih grupa kao što su pakistanski talibani. Vlada Pakistana nije uspela da sprovede efektnu nacionalnu politiku zaštite aktivista za ljudska prava, niti je uspela da do kraja istraži i kazni počinioce nasilja nad aktivistima.

Borci za ljudska prava koji se bave temama vezanim za delovanja Vlade Pakistana, vojske ili bezbednosnih službi, se suočavaju sa brojnim ograničenjima. Nevladinim organizacijama je ograničen pristup u oblastima koje su pogođene sukobima, kao što su Balokistan, oblasti FATA, i pokrajina Khyber Pakhtukhwa KP, koje se nalaze na zapadu Pakistana.

Organizacije koje se bore za prava žena u Pakistanu se takođe nalaze u osetljivom položaju. Članovi organizacija koje se bore za poboljšanje prava žena su žrtve napada, ali i ubistva od strane radikalnih islamista, narošito u oblasti FATA i pokrajini KP.

Federalni ministar Šabaz Bati i guverner Pandžaba Salman Tazir, su ubijeni tokom 2011.godine nakon što su se javno založili za liberalizaciju Zakona o bogohuljenju. U toku 2011. godine tri člana osoblja Komisije za ljudska prava Pakistana (Human Rights Commission of Pakistan) su ubijena.

Asma Jahangir ( Asma Jahangir), jedna od najpoštovanijih ličnosti i najaktivnijih boraca za ljudska prava u Pakistanu, izjavila je u televizijskom intervjuu u junu 2012.godine, da postoji zavera sa namerom da se izvrši njeno ubistvo od strane pakistanske vojske i obaveštajnih službi. Asma Jahangir je poznata po tome što je konstantno ukazivala na kršenja ljudskih prava od strane pakistanske vojske i ostalih bezbednosnih snaga Pakistana. Nekoliko organizacija je pozvalo vlasti Pakistana da ispitaju njene optužbe, ali do sada zvaničnici nisu bili u stanju da povedu istragu po tom pitanju.

Država je u nekim slučajevima sprečavala dolazak humanitaraca na teritoriju Balokistana,koji se nalazi na jugozapadu Pakistana pravdajući to „bezbednosnim problemima". Dvojica aktivista za ljudska prava su ubijena u Balokistanu tokom 2011.godine dok su radili na prikupljanju dokumenata o brojnim slučajevima nestanka ljudi u ovoj oblasti.

U septembru 2012.godine, Pakistan je naredio celokupnom stranom osoblju organizacije „Spasimo decu" ( Save the Children), da napuste teritoriju zemlje zbog sumnje da su sarađivali sa američkom obaveštajnom službom u nameri da se otkrije skolonište lidera terorističke oganizacije Al Kaida, Osame bin Ladena. Organizacija je negirala optužbe, ali je odluka vlasti ostala. Mnoge međunarodne organizacije su takođe prijavile da je postupak za dobijanje vize za osoblje sa stranim državljanstvom dodatno otežan u poslednjem periodu, kao i dozvole za slobodno kretanje po zemlji, jer se svo strano osoblje nalazi pod sumnjom da se bavi špijunažom .

Interno raseljena lica:

Usled intenzivnih sukoba između državnih i militantnih talibanskih grupa u oblasti FATA (Federalno regulisane plemenske oblasti (Federally Administered Tribal Areas) na zapadu Pakistana, kao i sukoba vojske sa militantnim autonomaškim grupama u pokrajini Balokistan na jugozapadu zemlje, postoji veliki broj interno raseljenih lica. Porast broja interno raseljenih u Pakistanu je uzrokovan i velikom prirodnom katastrofom u vidu obimnih poplava koja je najviše pogodila pokrajinu Sind ( koja se nalazi na jugoistoku Pakistana) 2010. i 2011.godine. Broj onih koji su morali da napuste svoje domove ili su na drugi način bili ugroženi poplavama je prešao 9 miliona.

Vlada Pakistana nema zakone koji štite prava interno raseljenih lica, već implementira različite politike u skladu sa principima Ujedinjenih nacija.

Iako se oko 2 miliona ljudi tokom 2010.godine vratilo u svoje domove, na početku 2011.godine je još uvek bilo preko milion interno raseljenih. S obzirom na mali broj kampova za zbrinjavanje raseljenih lica, najveći deo interno raseljenih je smešten u porodice koje prihvataju raseljene ili u iznajmljenim smeštajima. Vlada Pakistana je nastavila sa svojom politikom zatvaranja kampova kako bi što pre uspela da vrati brojne porodice u njihove domove. To je rezultiralo time da trenutno rade još samo tri kampa, od kojih je najveći Jalozai kamp, koji se nalazi na severoistoku zemlje u kome je u julu 2012.godine bilo smešteno čak 60 hiljada ljudi.

Zdravstvene i psihološke potrebe su skoro potpuno zanemarene u svim tipovima smeštaja raseljenih. Obrazovne potrebe na desetine hiljada raseljene dece su takođe potpuno zanemarene od strane vlasti Pakistana.

Međutim, Vlada Pakistana radi na tome da pospeši dobrovoljno vraćanje porodica u svoje kuće, u čemu joj pomažu humanitarne organizacije. Dosadašnji podaci govore da se tokom 2011.godine oko 23 hiljade porodica vratilo u Orakzai, 68 hiljada se vratilo u Bajaur, 41 hiljada se vratila u Mohmand, a preko 6 hiljada porodica se vratilo u Južni Vaziristan.

Podnet je izveštaj Senatu da je u oblastima oko gradova Bajaur i Mohmand uništeno preko 12 hiljada kuća usled borbi bezbednosnih snaga Pakistana protiv terorizma tokom 2011.godine. Podaci iz drugih oblasti nisu dostupni zbog toga što su vojne akcije i sukobi još u toku.

Izbeglice i azilanti:

 Prema procenama međunarodnih humanitarnih organizacija, na teritoriji Pakistana se trenutno nalazi oko 1.7 miliona registrovanih izbeglica iz Avganistana. Neki od njih su izbegli još za vreme prvih velikih sukoba u Avganistanu 1979.godine.

Prema zakonu Pakistana, svako ko se rodi na teritoriji države se smatra državljaninom Pakistana. Ipak, sud je u svom tumačenju stavio rezervu da se odredbe ovog zakona ne mogu primenjivati na decu avganistanskih izbeglica koja su rođena u Pakistanu. Dalje je obrazložio da se, imajući u vidu „privremeno prisustvo" Avganistanaca na pakistanskoj teritoriji, njihova deca ne mogu smatrati građanima Pakistana. Nacionalna baza podataka i uprava za registraciju Pakistana ( National Database and Registration Authority – NADRA) je do sada izdala izvode iz matične knjige rođenih za skoro 800 hiljada avganistanske dece ispod 18 godina, navodeći ih kao građane Avganistana.

Registrovane izbeglice imaju Dokaz o registraciji (Proof of Registration – PoR), dokument koji im obezbeđuje legalan boravak u Pakistanu. Samo izbeglice sa potvrdom o registraciji imaju pravo na pomoć koju Organizacija Ujedinjenih nacija za pomoć izbeglicama (UNHCR) pruža. Međutim, veliki problem predstavlja što se procenjuje da postoji još oko milion izbeglica koje uopšte nisu registrovane i o čijem boravku ne postoje zvanični podaci.

Sa druge strane, premijer Gilani je produžio rok važenja Dokaza o registraciji do kraja decembra 2012.godine, kada bi prema zakonu sve izbeglice trebalo da izgube svoj legalni status. Do ovog roka bi trebalo da se stvore uslovi da se sve izbeglice dobrovoljno vrate u Avganistan, ali broj onih koji se dobrovoljno vraćaju je značajno opao zbog bezbednosne situacije u Avganistanu.

Nešto manje od polovine registrovanih avganistanskih izbeglica živi u oko 83 izbegličkih sela širom Pakistana. Sa druge strane, približno 60% njih živi u gradskim područjima. Izbeglicama u Pakistanu nije omogućeno da rade legalno, te su vrlo često eksploatisani na crnom tržištu rada. Žene i deca su u naročito osetljivom položaju jer su prinuđeni da prihvate nepoželjne i nedovoljno plaćene poslove.

Lokalne vlasti često samoinicijativno određuju koja prava će avganistanske izbeglice moći da uživaju. Tako je, na primer, guverner Narodne banke Pakistana doneo odluku da izbeglice ne mogu da otvore račune u banci. Ipak, ne postoje podaci da im je uskraćen pristup obrazovnim niti zdravstvenim institucijama.

Izbeglice u Pakistanu se suočavaju i sa zlostavljanjem od strane lokalnih zajednica, koje ih okrivljuju za visoke stope kriminala i terorizam. Neudate žene i deca koja rade na ulici su žrtve zlostavljanja i trafikinga. Postoje brojni izveštaji da su pripadnici obaveštajnih službi Pakisana tokom 2011.godine maltretirali izbeglice.

Ne postoji zakon koji uređuje pitanje azila u Pakistanu. Iako ne postoji pravni okvir koji uređuje status azilanata, Vlada Pakistana u najvećem broju slučajeva pruža zaštitu od proterivanja i prisilnog povratka registrovanih izbeglica u zemlje gde su njihovi životi ili sloboda ugroženi. Bez obzira na nedostatak legislative, vlasti Pakistana su se tokom 2011.godine uglavnom suzdržavale od prisilnog proterivanja stranaca sa potvrdama o statusu azilanta ili izbeglice koje je odobrio UNHCR.

Kao rezultat razdvajanja Indije i Pakistana 1947.godine, kao i razdvajanja Pakistana i Bangladeša 1971.godine, stvorio se veliki broj osoba koje su ostale bez državljanstva ijedne zemlje. Procenjuje se da u Pakistanu ima na hiljade ovakvih osoba, te pitanje statusa apatrida ostaje i dalje veliki problem.

Pakistan nije potpisnik Konvencije Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica iz 1951, niti Protokola iste konvencije iz 1967.

Obrazovanje:

Ustav Pakistana propisuje da je osnovno obrazovanje obavezno za svu decu starosti od 5 do 16 godina. Međutim, u praksi, obrazovni sistem i dalje ostaje podeljen na tri paralelna obrazovna sistema: privatni, državni i verske škole „madrase" (madrassa). Prema izveštaju iz 2011.godine 67.6 % dece ide u državne škole, 29.3 % u privatne, a samo 2.7 % dece ide u verske škole.

Prema poslednjem istraživanju iz 2010.godine procenat pismenog stanovništva Pakistana iznad 10 godina je 57.7%, pri čemu je pismenost kod muškaraca 69.5%, a kod žena 45.2% . U gradskim područjima pismenost je 73.2 %, znatno više nego u ruralnom delu zemlje gde je pismenost oko 49.2 %.

Obrazovanje žena ostaje veliki problem u Pakistanu, jer se u nekim delovima procenat devojčica koje pohađaju školu drastično razlikuje od procenta dečaka. U pokrajini Sindh na istoku zemlje samo 16% žena je završilo osnovnu školu, a u pokrajini Balokistan na jugozapadu Pakistana taj broj je još manji i iznosi samo 8 %. Više od 40% pakistanskih devojčica se nikad ne upiše u osnovnu školu. Prema procenama za 2011.godinu broj pakistanske dece koja ne pohađaju školu je oko 7 miliona.

Veliki problem je i nedovoljna opremljenost škola širom Pakistana, imajući u vidu da polovina škola nema stolice i stolove za učenike, a nešto manje od polovine nema pristup pijaćoj vodi.

Oružani sukobi koji se događaju širom zemlje ugrožavaju funkcionisanje obrazovnog sistema usled brojnih napada na škole. U oblasti FATA je u napadima oružanih militanata, većinom pakistanskih talibana, tokom 2011.godine uništeno 440 škola, od čega su njih 130 bile škole za devojčice.

Korupcija:

Korupcija je u Pakistanu prisutna na svim nivoima, kako na političkoj sceni, tako i u birokratiji. Pakistan je rangiran kao 134-ta od 183 države na osnovu indeksa percepcije o korupciji. Korupcija je široko rasprostranjena u institucijama Vlade Pakistana, kao i u pakistanskim snagama bezbednosti. Vlada Pakistana ne radi dovoljno na suzbijanju korupcije. Brojni pakistanski političari su suočeni sa optužbama za korupciju, podmićivanje, i nepotizam.

Nevladina organizacija koja analizira stanje korupcije u Pakistanu, nije izdala izveštaj za 2011.godinu usled zvaničnih pritisaka od strane pakistanske vlasti, ali i pretnji koje su usledile nakon što je ukazala na povećanje korupcije za vreme vlasti predsednika Zardarija.

Pred održavanje parlamentarnih izbora 2008.godine, doneta je Uredba o nacionalnom pomirenju (National Reconciliation Ordinance). Ovom uredbom je preko 8 hiljada političara, službenika i diplomata dobilo imunitet u sudskim procesima koji su se protiv njih vodili zbog korucije, kako bi im se omogućilo da učestvuju na izborima. Među njima se našao i sadašnji predsednik Pakistana – Zardari.

Vrhovni sud Pakistana je 2009.godine proglasio da ne postoje zakonske osnove na osnovu kojih je ova uredba mogla da bude doneta, te da je treba smatrati ništavom. Sud je takođe izjavio da se sva oslobođanja optuženih smatraju nepostojećim u očima zakona i da nemaju nikakvog pravnog efekta. Iako je sud poništio ovu uredbu, procesuiranje obnovljenih slučajeva je ostalo bez efekta. Vlada Pakistana je 2009.godine objavila imena svih koji su bili zaštićeni ovom uredbom. Na listi je ukupno bilo 8 041 osoba.

Još 1999.godine u Pakistanu je oformljen Biro za nacionalnu odgovornost (National Accountability Bureau), čija funkcija je borba protiv korupcije. Biro je kritikovan da nije odgovorio na pozive iz pravosuđa da ponovo pokrene na stotine sučajeva, kao i da nije u dovoljnoj meri iskoristio sve moći i ovlašćenja koje ima.

Najveći broj slučajeva koji po ubrzanom postupku stižu u Vrhovni sud Pakistana je u vezi sa korupcijom u vladinom sektoru, ili odbijanjem Vlade Pakistana da poštuje sudska naređenja. Zakonom su određene krivične kazne za službenu korupciju, ali Vlada Pakistana ne primenjuje zakon u potpunosti.

U nižim sudovima korupcija je široko zastupljena, uzimajući u obzirom da su sudije pri donošenju odluka često pod pritiskom uglednih političara ili bogatih ljudi. Korupcija na nižim nivoima policije je takođe rasprostranjena.