Maroko

PDF COI - Maroko 2012

 

Službeno ime

Kraljevina Maroko (Al-Mamlaka al-maghribiya arp- المملكة المغربية)

Državni praznici

Državni praznici koji se proslavljaju u Maroku su: 1.januar - Nova godina, 11.januar - Proglašenje nezavisnosti, 1.maj - Dan rada, 30.jul - Dan krunisanja, 20.avgust - Dan revolucije, 21.avgust - Dan mladih, 6.novembar – Dan „Zelenog marša", 18.novembar - Dan nezavisnosti.

Geografski položaj

Kraljevina Maroko je najzapadnija od severnoafričkih država poznatijih kao Magreb- arapski zapad. Maroko se na istoku graniči sa Alžirom, na severu izlazi na Sredozemno more, a na zapadu na Atlanski okean. Južna granica Maroka, zbog nerešenog statusa teritorije Zapadne Sahare i održavanja referenduma o statusu Demokratske Arapske Republike Sahare (Zapadne Sahare), nije međunarodno potvrđena.

Površina teritorije Maroka iznosi oko 446 550 km2, dok deo sporne teritorije Zapadne Sahare iznosi 167 413 km2.

Na obalama Atlantika se nalazi plodna ravnica, dok je mediteranska obala Maroka pretežno planinska. Planinski venac Atlas prostire se od severoistoka ka jugu i graniči sa Alžirom, dok je planinski venac Rif smešten na severu Maroka. Oba planinska lanca su pretežno naseljena Berberima (starosedelačkim plemenom afričkog kontinenta).

Glavni grad Maroka je Rabat, dok je najveći i naviše naseljeni grad Kazablanka. Ostali veći gradovi Marakeš, Fes i Tangier.

Reljef Maroka je uglavnom planinski. Terenom Maroka dominira planina Atlas sa najvišim vrhom Jbel Tubkal (4170m).

Klima na severu zemlje je pretežno mediteranskai odlikuju je topla i suva leta i prohladne vlažne zime, dok je u unutrašnosti zemlje i na jugu Maroka klima više ekstremna i odlikuju je hladne i oštre zime i jako topla leta. Predeo planinskog venca Srednjeg Atlasa (Middle Atlas) karakteriše više klimatskih podneblja: mediteranska klima sa nešto hladnijim odlikama, severna primorska klima i na višim planinskim vrhovima vlada hladnija klima. U predelu pustinje Sahare vlada pustinjska klima.

Kišna sezona u Maroku traje od novembra do marta, kada se najčešće javljaju poplave u planinskim i pustinjskim delovima zemlje.

Političkom reformom iz 1997.godine, Maroko je administrativno podeljen na 15 regija. Svaka administrativna regija se sastoji od određenog broja provincija i okruga, dok se na najnižem nivou vlasti nalaze opštine kojih u Maroku ima ukupno 1547. Na čelu svake administrativne regije se nalazi wali - guverner kojeg imenuje kralj.

Maroko je podeljen na sledeće administrativne regije - Chaouia-Ouardigha (administrativni centar grad Settat), Doukkala-Abda (Safi), Fes-Boulemane (grad Fes), Gharb-Chrarda-Beni Hssen (Kenitra), Grand Casablanca (Casablanca), Guelmim-es Semara (Guelmim), Laayoune-Boujdour-Sakia El Hamra (Laayoune), Marrakech-Tenesft-El Haouz (Marrakech), Maknes-Tafilalet (Maknes), Oriental (Oujda), Rabat-Sale-Zemmour-Zaer (u kojoj je smešten glavni grad Maroka-Rabat), Soss- massa-Draa (Agadir), Tadla-Azilal (Beni Mellal), Tangier-Tetouan (Tangier), Taza-Al Hoceima-Taounate (Al Hoceima).

Šesnaesta regija, Ed-Dahab-Lagouira (Dakhla) je sporna u međunarodnom pravu, jer pripada teritoriji Zapadne Sahare. Zvanična stav Vlade Maroka je da je teritorija Zapadne Sahare od 1963.godine integrisani deo Maroka, te samim tim i ova provincija.

Kazablanka je trgovinski i industrijski centar i značajna luka Maroka, Rabat je glavni grad i sedište Vlade. Tangier je veza sa Španijom i najveća luka Maroka, većinski arapski Fes je kulturni i religijski centar, a većinski berberski Marakeš je glavni turistički centar.

Maroko je četvrta najbrojnija arapska država, ali takođe Maroko je jedina afrička zemlja koja se nije pridružila Afričkoj uniji, zbog toga što Unija priznaje suverenitet Zapadne Sahare kao nezavisne države.

Stanovništvo

Stanovništvo Maroka čine većinom Arapi i Berberi ili mešavina Arapa i Berbera. Berberi su starosedelački narod na podneblju Afrike, a Arapi su na prostor Maroka stigli između VII i XI veka. Tokom vekova je došlo do mešanja Arapa i Berbera, tako da jako mali procenat stanovništva Maroka čine čistokrvni Arapi ili Berberi. Arapi su sa svojim dolaskom na prostor Maroka doneli islam i svoju kuturu.

Arapi i Berberi čine 98,7 % stanovništva Maroka, Jevreji čine 0,2% , a ostali 0,7% stanovništva. Većina stanovnika Maroka živi zapadno od planinskog venca Atlas koji štiti zemlju od uticaja pustinje Sahare.

Prema poslednjim podacima populacija Maroka za 2011. godinu procenjuje se na oko 32 500 000 stanovnika. Većinu stranog stanovništva u Maroku čine Francuzi i Španci.

Prema procenama samo 52 % populacije Maroka je pismeno.

Religija

Religijska pripadnost stanovništava Maroka je sačinjena od 98.7 % stanovništva koji pripadaju islamu, 1.1% su hrišćani a 0.2% je jevreji. Skoro svi muslimani u Maroku pripadaju sunitskom ogranku islama.

Većina Jevreja je nastanjena u gradu Kazablanka. Hrišćani naseljavaju veće gradove kao što su Kazablanka, Rabat i Tangier.

Takođe, u Maroku postoji mala zajednica muslimana šiita, većinom stranih doseljenika iz Iraka i Libana. Bahai zajednica broji oko 400 ljudi i oni su većinom nastanjeni u većim gradovima kao što su Kazablanka i Rabat.

Po Ustavu Maroka islam je službena religija, dok je drugim religijskim grupama dozvoljeno slobodno ispovedanje vere.

Jezik

Zvanični službeni jezik Kraljevine Maroko je arapski, a od usvajanja novog Ustava 2011.godine, status službenog jezika dobio je i berberski jezik (Amazigh).

Berberski jezik je podeljen na tri dijalekta Tarifit, Tashelhit i Tamazight. Tarifit se govori na severu Maroka u predelima oko planinskog venca Rif. Tamazight se govori u predelima oko planinskih venaca Srednjeg Atlasa u centralnim delovima Maroka, ali takođe i u regiji oko grada Rabata na severozapadu zemlje.

Franscuski jezik se široko koristi među poslovnim svetom u Maroku Francuski se takođe uči kao obavezan jezik u školi. U severnim delovima Maroka se govori i španski jezik.

Privreda i ekonomija

Tokom osamdesetih godina XX veka Maroko je sproveo ekomomske reforme. Od preuzimanja trona od strane kralja Muhameda VI 1999.godine, Maroko je uspostavio ekonomiju sa stabilnim tržištnim rastom, niskom inflacijom i generalnom otplatom državnih dugova.

Ključni ekonomski sektori Maroka su poljoprivreda, turizam, tekstilna industrija, izrada polugotovih proizvoda. Maroko je 2006.godine zaključio bilateralni trgovinski sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama, i za sada je jedina afrička država koja je potpisla takav sporazum.

Grane privrede koje beleže najveći rast u Maroku su turizam, telekomunikacije, informacione tehnologije i proizvodnja tekstila. Na bitan doprinos ekonomiji Maroka utiče i poljoprivreda koja umnogome zavisi od vremenskih prlika u zemlji, pre svega od padavina.

Maroko ima drugi najveći bruto društveni proizvod među arapskim zemljama koje nisu izvoznice nafte. Najveći pojedinačni doprinos marokanskoj ekonomiji daju poljoprivreda, turizam, fosfati, kao i ribolov. Sa druge strane problem za zemlju predstavljaju visoke cene uvoznih dobara, naročito cene nafte, kao i nestabilnost i nepredvidljivost kišnih padavina, koje dovode ili do suša ili do poplava što pogađa poljoprivredu. Glavni ekonomski partner, a ujedno i najveći investitor Maroka je Francuska.

Potencijal razvoja Maroka je što ima dobro kvalifikovanu radnu snagu, većina marokanaca govori dva ili više jezika.

Maroko je jedan od najvećih proizvođača hašiša na svetu. Pošiljke hašiša su usmerene uglavnom na zemlje zapadne Evrope. Takođe Maroko je tranzitna tačka preko koje ide transfer kokaina iz Južne Amerike. Maroko je takođe jedan od najvećih svetskih izvoznika i proizvođača fosfora.

Uprkos velikom ekonomskom rastu marokanske ekonomije u zemlji je prisutna velika stopa nezaposlenosti i siromaštva. Stopa nezaposlenosti u 2011.godini iznosila je oko 9%.

Ekonomski izazovi sa kojima se suočava marokanska Vlada odnose se na borbu protiv korupcije i smanjivanje državnih troškova.

Zvanična valuta Maroka je marokanski dirham (MAD). Dirham izdaje Al-Magrib banka, centralna banka Maroka. Marokanski dirham se takođe koristi i na teritoriji Zapadne Sahare. Jedan marokanski dirham (MAD) iznosi 0.089 eura (EUR). Jedan marokanski dirham iznosi 0.11 američkih dolara (USD).

Istorijsko politički razvoj

Dinastija Alaoulite, kojoj pripada i današnja kraljevska porodica, vlada Marokom od 17 veka.

Španija je okupirala severni Maroko 1860.godine i vladala je njime pola veka sve do 1912.godine kada je Francuska po odredbama ugovora iz Fesa postavila protektorat nad Marokom. Borba za nezavisnost Maroka od francuskog protektorata uspešno je okončana 1956.godine, kada su i neke od teritorija koje su bile pod upravom Španije pripale novoosnovanoj državi Maroku.

Maroko je stekao nezavisnost 1956.godine nakon četri decenije francuske vladavine. Prvi vladar posle sticanja nezavisnosti bio je kralj Mohamed V koji je vladao Marokom do svoje smrti 1961.godine.

Kralja Mohamed V je 1961. godine nasledio njegov sin Hassan II koji je vladao zemljom do 1999.godine. Za vreme njegove vladavine hiljade političkih protivnika je uhapšeno, mučeno, ubijeno ili nestalo. Poslednjih godina Hasanove vladavine došlo je do blagog poboljšanja političkih prava u Maroku, nekoliko političkih zatvorenika je oslobođeno, počelo je objavljivanje nezavisnih novina, i 1997.godine je uspostavljen novi dvodomni parlament.

Osama bin Laden, tadašnji lider terorističke organizacije Al Kaida, je februara 2003.godine svrstao Maroko među "opresivne, nepravedne i otpadničke zemlje" koje robuju Americi, te stoga "moraju biti kvalifikovane za oslobođenje". Po nekim tumačenima istraživača ovo je povezano sa terorističkim napadom u Kazablanci koji je usledio par meseci posle.

U samoubilačkim napadima dvanaest bombaša samoubica u gradu Kazablanci koji se desio 16.maja 2003.godine oko 45 ljudi je poginulo. Bombaši samoubice su organizovali više simultanih napada na jevrejsko groblje, belgijski konzulat i španski restoran u gradu Kazablanci. Posle ovog događaja Vlada Maroka je posvetila veliku pažnju borbi protiv terorizma. Vlasti Maroka su na napad odgovorili donošenjem strogog antiterorističkog zakona, ali on se u praksi naknadno koristio za procesuiranje nenesilnih kraljevih protivnika i kritičara vlasti. Svake godine veliki broj hapšenja u Maroku je povezan sa borbom protiv terorizma, što vlasti Maroka često zloupotrebljavaju i na taj način hapse političke protivnike.

Takođe, 2003.godine je usvojen i Zakon o migracijama (Migartion Act), sa ciljem borbe protiv priliva ilegalnih migranata iz podsaharske Afrike. Ovim zakonom obuhvaćeni su uslovi ulaska i boravka inostranih državljana u Maroku, i mere protiv migranata koji su ilegalno ušli u zemlju. Međunarodna zajednica je kritikovala ovaj zakon prvenstveno jer su propisane strožije kazne za migrante koji ilegalno uđu na teritoriju Maroka, između ostalog dug vremenski period pritvaranja ilegalnih migranata (prijavljeni su slučajevi pritvaranaj ilegalnih migranta više od jedne godine).

Kralj Muhamed je 2004.godine osnovao Komisiju za pravičnost i pomirenje (IER-Equity and Reconciliation Commission), sa zadatkom da ispita sve zloupotrebe ljudskih prava koje su se dešavale u periodu od 1956.godine do 1999.godine, uz obezbeđivanje obeštećenja za žrtve. Naime u tom periodu hiljade političkih protivnika tadašnjeg kralja , Muhameda V je uhapšeno, mučeno, ubijeno ili nestalo. Komisijom je predsedavao bivši politički zatvorenik, a suđenja su bila javna, otvorena za javnost. Svoj poslednji izveštaj komisija je podnela 2006.godine zajedno sa nizom preporuka za pravosudne i institucije kako bi se sprečile buduće zloupotrebe.

Kritičari Komisije za pravičnost i pomirenje su ukazali da nisu kažnjeni oni koji su zloupotrebljavali ljudska prava, a da preporuke koje je Komisija iznela ne dovode do nekih većih strukturnih promena. Vlasti Maroka su netolerantne na naknadne dikusije o bivšim zloupotrebama. Sud u Rabatu je u junu 2008.godine zabranio privatnom dnevnom listu Al-Jarida al-Qula da objavljuje svedočenja sa kojima komisija radi. Komisija je iznela procenu za obeštećenje oko 10 000 ljudi koji su ubijeni nestali ili primorani da napuste zemlju.

Vlada Maroka je iznela podatak po kome je od 2004.godine do kraja 2011.godine obezbedila obeštećenje za oko 25 442 porodica žrtava koje su nestale u periodu od 1956.godine do 1999.godine. Obeštećenje je omogućeno u vidu novčane nadoknade, zdravstvene zaštite, zaposlenja ili obezbeđivanja treninga za stručno osposobljavanje.

Maroko se često posmatra kao izuzetak u odnosu na okolne zemlje koje je zahvatio talas pobuna početkom 2011.godine nazvan „Arapsko proleće". Brz uspeh protesta u rušenju autoritarnih režima koji su započeli u Tunisu i Egiptu je inspirisao slične pokrete u okolnim arapskim državama. Zajedničko za sve pobune u ovim zemljama je da su svi bili upereni protiv autoritarnih režima, represivnog državnog i bezbednosnog aparata i smanjivanja socijalnih nejednakosti.

Nasuprot očekivanjima, režim u Maroku je opstao uprkos regionalnim nemirima, što se objašnjava najavljenim političkim reformama koje je kralj Muhamed VI obećao nakon izbijanja pobune početkom februara 2011.godine.

Velike demonstracije u gradovima Maroka su održane 20.februara 2011.godine na kojima u građani Maroka tražili sprovođene demokratsko političkih reformi, i borbu protiv raširene korupcije u zemlji. Protestanti iz Maroka su tražili povećnje političkih i građanskih prava, zatim povćanje građanskih sloboda, uvođenje demokratije, okončanje korupcije i suzbijanje političke represije. Takođe, pozivali su i na rešavanje pitanja stanovanja, problema nezposlenosti, i zaštite prava radnika.

Protestanti u Maroku su se organizovali u pokret nazvan 20. februar (February 20 Movemet), podnoseći zahteve za uvođenje reformi. Demonstracije koje je ovaj pokret oragnizovao tokom 2011. godine bile su većinom mirne i odobrne od strane države. Pokret 20. februar odbio je da prizna reformisani Ustav iz 2011.godine, i nastavili su da sporadično organizuju proteste, iako u mnogo manjem broju.
Kralj Maroka, Muhamed VI, je osnovao komisiju za nacrt revizije ustavnih odredbi koje su usvojene na referendumu u julu 2011.godine. Na referendumu doržanom u julu 2011.godine je 98% izašlih glasalo za novi Ustav.

Parlamentarni izbori u Maroku su održani u novembru 2011.godine i na njima je pobedu odnela opoziciona islamistička partija Pravde i razvoja (Justice and Development party). Za premijera je imenovan Abdelilah Benkirane.

Protesi širom Maroka su nastavljeni i u 2012.godini, desetine hiljada ljudi je protestvovalo u gradu Kazablanka 27.maja 2012.godine optužujući vladu Maroka za nedovoljnog sprovođenja obećanih reformi.

Zapadna Sahara:

Teritorija Zapadne Sahare je sporna u međunarodnom pravu. Zvanična stav Vlade Maroka je da je teritorija Zapadne Sahare od 1963.godine integrisani deo Maroka.

Zavnični status Zapadne Sahare u međunarodnim krugovima je da je ona teritorija koja nije prošla proces dekonolizacije, i teritorija koja nema svoju upravu. Ujedinjene nacije ne priznaju ni marokanski ni POLISARIO (POLISARIO front je skraćenica od Popular Front for the Liberation of Saqiat al Hamra and Rio de Oro ( Narodni front za oslobođenje Saguie el Hamre i Rio de Ora)) suverenitet nad ovom teritorijom. Kao pokušaj rešavanja pitanja statusa Zapadne Sahare, Ujednjene nacije su 29. aprila 1991.godine osnovale misiju Ujedninjenih nacija za sprovođenje referenduma na teritoriji Zapadne Sahare (United Nations Mission for the Referendum in Western Sahara-MINURSO), međutim ova misija nije uspela da sprovede referendum o statusu Zapadne Sahare do kraja 2012.godine .

Kralj Maroka Hassan II je novembra 1975.godine mobilizovao oko 350 000 nenaoružanih marokanskih građana u pohodu koji je poznat kao Zeleni marš (Green March) na Zapadnu Saharu. Marš je organizovan sa ciljem demonstriranja moći Maroka i osnaživanja u pregovorima oko teritorije Zapadne Sahare. Maroko svoje pretenzije nad teritorijom Zapadne Sahare bazira na istorijskom podatku o dugogodišnjoj lojalnosti pripadnika plemena Saharci (Saharawis), koji naseljavaju teritoriju Zapadne Sahare marokanskom sultanu. POLISARIO navodi da zastupa interese i zahteve Saharaca, stanovnika Zapadne Sahare i njihovu težnju za nezavisnošću.

POLISARIO je političko militantna organizacija koja se bori za nezavisnost bivše španske kolonije Zapadne Sahare koja se nalazi pod upravom Maroka. Front je većinom sačinjen od starosedelačkih nomadskih plemena grupe Saharavi (Saharawis). Front je nastao maja 1973.godine iz pobune protiv španskog upravljanja Zapadnom Saharom. Nakon španskog povlačenja upravu nad ovim prostorom su delili Maroko i Mauritanija do 1976.godine. POLISARIO je nastao u Mauritaniji, a 1976.godine je bazu prebacio u Alžir, koji je Frontu ponudio organizacionu i vojnu pomoć.

Mauritanija je zaključila mir sa POLISARIOM 1979.godine, nakon čega je Maroko jednostrano anektirao celu teritriju Zapadne Sahare. Maroko je tokom osamedesetih godina XX veka na teritoriji Zapadne Sahare izgradio " berm", zemljane barijere u dužini od 2 000 km kao odbrmbeni zid od gerilskih napada POLISARIO fronta. Ovaj zid koji je izgradio Maroko je ogradio zapadne i severne delove teritorije Zapadne Sahare i na taj način je obezbednio kontrolisanje dve trećine teritorije Zapadne Sahare od strane Maroka. POLISARIO front kontroliše samo delove na jugoistoku Zapadne Sahare, i na severoistoku oko gradova Al Farciya i Tfarity.

POLISARIO front je 1991.godine doneo novi demokratski Ustav za Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku, i prihvatio mirovni predlog Ujedinjenih nacija o održavanju referenduma o samopredeljenju. Pokušaji održavanja referenduma su bili neuspešni, i on još uvek nije sproveden, te samim tim ni Ustav koji je doneo POLISARIO front se ne primenjuje. Tokom 2000.godine Maroko je odbio zahtev za održavanje refrenduma i ponudio autonomiju za Zapadnu Saharu unutar Maroka.

Osma runda pregovora između Vlade Maroka i POLISARIO fronta je održana tokom jula 2011.godine, gde su obe strane zadržale svoje prethodne zahteve, Vlada Maroka koja je insistirala na davanju veće autonomije teritoriji Zapadne Sahare, a POLISARIO front je zadržao svoje zahteve održavanje referenduma o samoopredeljenju. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 27.aprila 2011.godine obnovio mandat misije UN zaodržavanje referenduma u zapadnoj Sahari, međutim ova misija ne uključuje nadgledanje i zaštitu ljudskih prava na teritoriji Zapadne Sahare.

Odnosi između Maroka i Alžira su i dalje napeti, prvenstveno zbog alžirskog podržavanja POLISARIO fronta po pitanju Zapadne Sahare. Granica između Maroka i Alžira je zatvorena i postoji velika sumnja da se preko nje vrši krijumčarenje i delovanje militantnih grupa. Granica između Maroka i Alžira zatvorena je od 1994.godine nakon što je Maroko optužio Alžir za podražvanje terorističkih grupa koje su izvele teroristički napad u Marakešu 1994.godine, u kojem je poginulo dvoje ljudi. Alžir je 2012.godine odbio zahtev za otvaranjem granica između dve zemlje.

Političko-pravni sistem

Pravni sistem Maroka zasniva se na građanskim zakonima baziranim jednim delom na francuskom zakonodavstvu, a drugim na islamske zakone.

Maroko je ustavna monarhija, na čijem čelu se nalazi kralj Muhamed VI. Ustav Maroka je usvojen 1972.godine, a u julu 2011.godine na referendumu su usvojene ustavne reforme, kojima je formalno umanjena kraljeva moć. Ali i po reformisanom Ustavu iz 2011.godine kralj je zadržao ovlašćenje da raspusti Parlament i da razreši članove ministarskog kabineta.

Prema reformisanom Ustavu iz jula 2011.godine, zadržane su odredbe kojima kralj ostaje najviši verski autoritet u zemlji (the Commander of Morocco faithful), tačnije da kralj ima poslednju reč u vezi sa verskim pitanjima. Takođe kralj je ostao šef Vrhovnog Saveta (Ulama), presedava Vrhovnim pravosudnim organom, a takođe i novosnovanim Vrhovnim bezbednosnim savetom, čime kontoliše vojsku, bezbednosne snage i obaveštajnu služu. Ukratko, ustavnom revizijom je predviđeno da stvarna snaga ostaje u rukama kralja.

Neke od reformi koje su uvedene novim Ustavom iz 2011.godine odnose se na odredbu da se novi premijer više neće birati kraljevim proglasom, već će biti izabran od strane glasača na izborima. Takođe novi Ustav priznaje pravo na slobodu izražavanja i održavanja demonstracija. U Ustavu su uključena i univerzalna ljudska prava kao što su pravo na jednakost polova i održavanje slobodnih i fer izbora. Novi Ustav priznaje Amazigh, berberski jezik kao zvaničan jezik, i zabranjuje torturu, nehumano ili ponižavajće kažnjavanje, proizvoljno hapšenje i prisilne nestanke. Takođe obavezuje nadležne organe da privedenu osobu obaveste o razlozima hapšenja, uz uvažavanje principa prezumpcije nevinosti (svako je nevin dok se ne dokaže suprotno), i pravo na pravično suđenje.

Izvršnu vlast u Maroku vrši Savet ministara na čelu sa premijerom. Prema novom Ustavu iz 2011.godine premijer se bira na parlamentarnim izborima, bez direktnog kraljevog uticaja. Novi Ustav po prvi put u marokanskoj istoriji propisuje da se premijer bira iz stranke koja je na parlamentarnim izborima osvojila najviše glasova.

Za premijera Maroka 29.novembra 2011.godine je izabran Abdelilah Benkirane.

Zakonodavnu vlast u Maroku vrši dvodomni (bikameralni) Parlament.

Gornji dom Parlamenta Maroka je Veće savetnika (Chamber of Counselors), ima 270 mesta i čine ga članovi izabrani indirektno iz redova profesionalnih organizacija, radničkih sindikata ili lokalnih odbora. Jedna trećina članova bira se na svake tri godine, a ostali na period od devet godina. Poslednji izbori za Gornji dom su održani 3.oktobra 2009.godine.

Donji dom ili Predstavnički dom (Chamber of Representatives), ima 395 mesta i članovi se biraju neposredno na narodnim izborima na period od 5 godine. Poslednji izbori za Donji dom su održni 25. novembra 2011.godine, i na njima je pobedu odnela partija Pravde i razvoja, partija sa umereno islamističkom ideologijom.

Sudstvo je kao treća grana vlasti prema Ustavu Maroka propisuno kao nezavisno grana vlasti, nezavisna od izvršne i zakonodavne vlasti. Vrhovni sud vrši reviziju pravnih akata koje usvoji Skupština.

Ustavnim reformama iz 2011.godine formalno su proširena prava premijera, i garantovana je nezavisnost Visokog saveta sudstva.