DR Kongo - ljudska prava

Ljudska prava

Zloupotrebe od strane bezbednosnih snaga:

U istočnim provincijama DR Konga pripadnici zvaničnih bezbednosnih snaga (FARDC) i pripadnici oružanih pobunjeničkih grupa vrše ozbiljne zloupotrebe ljudskih prava.

Devet vojnika pripadnika kongoanskih oružanih snaga, uključujući i pukovnika, osuđeni su za zločine protiv čovečnosti, među kojima najviše zbog slučajeva silovanja. Zločini su počinjeni 1. januara 2011.godine u gradu Fizi, u provinciji Južni Kivu. Ovo je jedan od retkih primera da su počinioci odmah privedni i pravno procesuirani, dok u većini drugih slučajeva nema blagovremene istrage o masovnim silovanjima i drugim zločinima počinjenim od strane pripadnika državnih službi bezbednosti.

Opšti izbori koji su održani u DR Kongu u novembru 2011.godine propraćeni su brojnim nepravilnostima i kršenjima ljudskih prava, uključujući protivpravna ubistva i proizvoljna hapšenja od strane snaga bezbednosti. Procenjuje se da je najmanje 33 ljudi ubijeno od strane snaga bezbednosti tokom novembra 2011.godine.

Radnici humanitarnih organizacija koja se bave zaštitom ljudskih prava i novinari suočavaju se sa zastrašivanjem od strane snaga bezbednosti, a takođe su im ograničene sloboda udruživanja i izražavanja. U nekoliko slučajeva tokom 2011.godine policija je hapsila i tukla novinare zbog njihovog izveštavanja.

Nakon što je 27.februara 2011.godine napadnuta predsednička palata i vojni logor u Kašaisi u pokušaju izvođenja državnog udara, usledio je talas sprovođenja proizvoljnih hapšenja, kojim su najviše bili ciljani ljudi iz pokrajine Ekvatour (koja se nalazi na severo zapadu zemlje). Prema podacima koje su saopštili policijski zvaničnici za pokušaj džavnog udara osumljičen je general Faustin Munene koji se nalazi u egzilu u Republici Kongu, zajedno sa glavnim komandantom milicije iz provincije Ekvator.
Usled nepostojanja discipline u državnoj vojsci, i neredovnog plaćanja,veliki broj pripadnika vojske DR Konga koristi se taktikama zastrašivanja lokalnog stanovništva sa ciljem da im obezbede hranu.

Proizvoljna i nezakonita hapšenja su uobičajena praksa u DR Kongu, i toliko su česta pojava da se smatraju normalnim procedurama. Proizvoljna hapšenja se od strane policije često koriste sa ciljem iznude novca od civila. Članovi državne policije i drugih državnih bezbednosnih službi često hapse i pritvaraju civile na proizvoljan i nezakonit način, uz uživanje apsolutne nekažnjivosti, a puštaju ih na slobodu tek nakon što plate otkupninu.

Takođe, policija u DR Kongu često hapsi opozicione aktiviste i kritičare vlasti i zadržava ih u pritvoru bez zvaničnog podizanja optužnice, uz uskraćivanje pristupa advokatu.

Pripadnici bezbednosnih snaga se takođe sumnjiče za regrutovanje dece i zloupotrebe civila u formi prinudnog rada. Takođe sumnjiče se i za neke od otmica civila, ali i za nestanke nekih članova opozicionih partija.

Jedna od većih zloupotreba ljudskih prava u DR Kongu su nekažnjivost koju uživaju pripadnici bezbednosnih snaga koji širom zemlje vrše ozbiljne zloupotrebe ljudskih prava uključujući proizvoljna i nezakonita ubistva, prinudne nestanke, torturu silovanja i arbitrarna hapšenja i zadržavanja u pritvoru.

Nekažnjivost za zloupotrebe počinjene od strane bezbednosnih snaga i pripadnika vlasti je ozbiljan problem u DR Kongo.
Visoko rangirani oficiri utiču na sklapanje vansudskih poravnanja u slučajevima kada su njihovi vojnici umešani u silovanja.

Zloupotrebe od strane pobunjeničkih grupa:

Tokom 2011.godine pobunjeničke grupe vršile su nasilje i druge zloupotrebe nad civilima, uključujući nezakonita ubistva, torturu, prinudne nestanke, otmice i silovanja. Takođe pobunjeničke grupe su tokom 2011.godine vršile regrutaciju dece za učešće u borbama.

Neki od počinjenih zločina su i prisilni rad, nelegalno eksploatisanje rudnih bogatstava na istoku zemlje i nelegalna trgovina.

Dezertiranjem određenog broja ljudi iz vojske i kreiranjem oružane grupe M23 tokom aprila 2012.godine stvoren je novi bezbednosni izazov za kongoansku vojsku koja se fokusira na suzbijanje zločina počinjenih od strane ove grupe.
Mnoge oružane grupe su iskoristile situaciju bezbednosnog vakuuma i pregrupisanje vojnih jedinica da prošire oblasti svog uticaja i delovanja, što je dovelo do obnavljanja nasilnih napada na civile i povećanja međuetničkih tenzija.

Na istoku DR Konga pobunjenici iz novonastalog pokreta 23. Mart (M23) odgovorni su za razne ratne zločine, uključujući silovanja, masovna ubistva i prisilnu regrutaciju.

Tokom 2012.godine primećen je znatan porast nasilja u istočnim oblastima DR Konga, u provincijama Severni Kivu i Južni Kivu.

Za nasilje su uglavnom odgovorne aktivnosti oružanih grupa koje deluju u tim oblastima. Pobunjenčka grupa, Demokratske snage za oslobođenje Ruande-FDLR (koju većinom čine pripadnici etničke grupe Hutu) je odgovorna za najveći broj zloupotreba ljudskih prava u tom regionu, zatim slede oružane grupe Mai-Mai (lokalne milicije), kao što su Nytura i Raia Mutomboki. Ove grupe su odgovorne za napade na hiljade civila tokom 2012.godine u predelima Severnog i Istočnog Kivua.

Oko dvadeset ljudi je poginulo u sukobima 4. i 5. oktobra 2012.godine između oružanih snaga Demokratske Republike Konga i pobunjeničke grupe Mia-Mai na teritoriji Pveto, koji se nalazi u Katanga provinciji. Mai-Mai su 4.oktobra 2012.godine napali jedno od sela koje se nalaze u toj oblasti nakon čega je usledio protivnapad od strane državnih bezbednosnih snaga i povlačenje pobunjenika u selo Mutabi. Sledećeg dana, 5. oktobra 2012.godine pobunjenici su ponovo napali vojsku koja je na napad odgovorila tako što je razorila pobunjenički kamp.

U sukobima u Severnom Kivu (North Kivu), istočnoj provinciji DR Konga, od aprila do septembra 2012.godine ubijena su oko 264 civila, od toga oko 80 dece. Njih su arbitrarno lišili života članovi oružanih grupa u svojim napadima na sela koja se nalaze u ovoj oblasti. Odgovornost za ova ubistva pripisuje se oružanoj grupi Raia Mutoboki. Akcije ove grupe praćene su ekstremnim nasiljem. Mnoge žrtve su iskasapljene mačetama, dok su neke žrtve žive spaljene u svojim domovima. Takođe u ovom periodu u provinciji Severni Kivu zableženo je i oko 12 slučajeva silovanja.

Pobunjenička lokalna milicija Mai-Mai Nyatura je takođe odgovorna za neka ubistva i povrede ljudskih prava, koje ponekad sprovode u saradnji sa pobunjeničkoom grupom Demokratske snage za oslobođenje Ruande - FDLR (Democratic Forces for the Liberation of Rwanda).

Civili ubijeni od strane milicija Raia Mutomboki grupe su uglavnom pripadnici etničke grupe Hutu, dok su oni ubijeni od strane grupe Nyatura su uglavnom Tambo nacionalnosti.

Takođe, u DR Kongu lokalne milicije Mai-Mai vrše prisilne regruatcije mušakarca i primoravaju ih da učestvuju u borbama.

Kršenja ljudskih prava tokom 2012.godine počinjena od strane oružanih grupa u DR Kongu, uključujući i klanje velikog broja dece su ozbiljnija nego u prethodnim godinama.

Prava zatvorenika i uslovi u zatvorima:

Uslovi u zatvorima širom DR Konga su jako loši. Odlikuje ih nedostatak hrane za zatvorenike, prenatrpanost i nedostatak medicinskih sredstava.

Neke od ozbiljnih pretnji koje ugožavaju život zatvorenika u DR Kongu su nasilje-posebno silovanja, nedostatak hrane, nedostatak čiste pijaće vode, neadekvatni ventilacioni i temperaturni uslovi, i nedostatak medicinskih sredstava.

U zatvorima u DR Kongu je široko rasprostranjena neuhranjenost zatvorenika, jer u zemlji nije regulisan budžetski sistem za pokrivanje troškova zatvorskih sistema, te usled toga dolazi do slučajeva da zatvorenici umiru od gladi zbog nedostatka sredstava za zadovoljenje osnovnih potreba.

Godinama unazad država ne obezbeđuje sredstva za ishranu zatvorenika, već hranu za njih obezbeđuju njihove porodice, koje su ponekad naterane da plate mito zatvorskom osoblju kako bi oni dostavili hranu zatvorenicima.

Oko 70% zatvorenika u zatvorima u DR Kongu se nalazi u istražnom pritvoru, koji često traje mesecima ili čak godinama. Razlozi za sporo donošenje sudskih odluka u zakonski predviđenom roku su korupcija, sudska neefikasnost, nedostatak sudija. Tokom 2011.godine nije primećen napredak u rešavanju ovog problema.

Zatvorenici često ostaju u zatvoru i nakon isteka kazne, usled neorganizovanosti sistema, korupcije i neefikasnosti sudstva.

Pritvorenici se drže zajedno sa osuđenicima i tretiraju se na isti način. Samo u nekim većim zatvorima postoje odvojena odeljenja za žene i maloletne osuđenike, dok u većini zatvora širom DR Konga to nije slučaj. Takođe u istim zatvorskim jedinicama se drže civilni i vojni osuđenici, jer nijedan vojni zatvor u DR Kongu nije u funkciji.

Iako zakon DR Konga predviđa nezavisnost sudstva pri donošenju svojih odluka, u praksi je pravosuđe neefikasno, podložno korupciji i uticajima od strane zvaničnika i drugih značajnih ljudi. Vlasti u većini slučajeva ne poštuju sudske odluke.

Iako Ustav DR Konga predviđa pretpostavku nevinosti (svako je nevin dok se ne dokaže suprotno), u praksi se većina optuženih smatra krivim i dužni su da dokazuju svoju nevinost.

Optuženi ima pravo na žalbu na odluku suda, osim u slučajevima kada su optuženi za ugrožavanje državne bezbednosti, oružanu pljačku ili krijumčarenje za čija suđenja je nadležan Sud državne bezbednosti.

Žene:

Diskriminacija nad ženama:

Uprkos ustavnim garancijama o poboljšanju prava žena, one trpe diskriminaciju u skoro svakom aspektu života, posebno žene koje žive u ruralnim oblastima DR Konga.

Diskriminacija prema ženama postoji i po zakonskim odredbama i u praksi. Po zakonu, udata žena mora da dobije saglasnost muža za otvaranje bankovnog računa, za apliciranje za pasoš ili za iznajmljivanje ili rentiranje nekretnina. Takođe, udata žena mora da dobije saglasnost od svog supruga pre prihvatanja poslovnog angažmana.

Žene se za preljubu kažnjavaju kaznom zatvora do jedne godine, dok osuda za muškarca uhvaćenog u preljubi zavisi od slobodne sudijine procene o „štetnosti čina".

Jedan od odlika diskriminacije nad ženama tiče se udovica, koje veoma često posle smrti muža ostaju uskraćene za svoju imovinu od strane ostalih članova porodice.

Nasilje nad ženama:

Oraganizacija "Save the children" je rangirala DR Kongo kao jednu od pet najgorih zemalja u kojima je ugrožena bezbednost žena i dece, prvenstveno bog bezbednosne nestabilnosti na istoku zemlje, čestih slučajeva silovanja i regrutovanja dece od strane oružanih grupa.

Iako su vlasti u DR Kongu najavile državnu politiku nulte tolerancije prema seksualnom nasilju, ona nije sprovedena. Zakoni DR Konga inkriminišu silovanje, ali Vlada ne sprovodi odredbe zakona, usled čega kažnjavanje za seksualne zločine i dalje ostaje retka pojava u DR Kongu.

Silovanja su česta pojava širom DR Konga, ali su učestalija na istoku zemlje. Upravo zbog toga istok DR Konga se smatra za najnesigurnije mesto na svetu za žene.

Prema procenama Ujedinjenih nacija više od 200 000 žena i devojčica su bile žrtve silovanja ili seksualnog nasilja u DR Kongu u poslednjih petnaest godina (od 1997.godine do 2012.godine).

Silovanja i seksualno nasilje koriste sve strane učesnice u konfliktu kao metod osvete protivničkim grupama, kao i kao metod zaštrašivanja lokalnog stanovništva i obezbeđivanja pokornosti.

Uobičajna je praksa da žrtve silovanja ne govore o nasilju koje su pretrpele, najviše zbog „očuvanja porodične časti". Žrtve seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u DR Kongu trpe veliku stigmu i diskriminaciju od strane društva. U nekim slučajevima, porodica prisiljava žrtvu da se uda za svog silovatelja.

Izbijanjem novih nemira tokom 2012.godine u Demokratskoj Republici Kongu i razmeštanjem oružanih grupa na istoku zemlje, došlo je do povećanja seksualnog nasilja na toj teritoriji.

Samo u periodu od 15. novembra do 1. decembra 2012.godine u oblasti oko grada Minove u provinciji Južni Kivu, zabeleženo je oko 72 slučajeva silovanja. Sumnja se da je broj nezabeleženih slučajeva silovanja mnogo veći.

Porodično nasilje nad ženama je rasprostranjeno širom zemlje. Skoro dve trećine udatih žena u DR Kongu je prijavilo da su bile žrtve zlostavljanja od strane svojih supružnika. Ipak, i pored toga ne postoje izveštaji sudskih organa o pokrenutim postupcima u bilo kom slučaju porodičnog nasilja.

Supružničko silovanje u DR Kongo nije inkriminisano zakonom.

Abortus u DR Koongu je zabranjen zakonom.

Zakon u DR Kongo ne zabranjuje žensko genitalno sakaćenje. Prema grubim procenama za 2011.godinu oko 5 % žena i devojčica su bile žrtve genitalnog sakaćenja.

Deca:

DR Kongo je jedna od zemalja sa najgorim indikatorima o blagostanju dece, pitanju neuhranjenosti i gladi, kao i problemima sa nasiljem nad decom. Takođe Demokratska Republika Kongo ima problema sa ozbiljnim bolestima kao što su ebola i kolera. Od januara do jula 2012.godine zabeleženo je oko 20 000 obolih od kolere, dok je oko 481 dece umrlo.

Neke od zloupotreba kojima su izložena deca u DR Kongu su: seksualno nasilje, trafiking dece, seksualna eksploatacija dece, regrutovanje dece od strane oružanih pobunjeničkih grupa, proizvoljna i nezakonita ubistva dece, prinudni nestanci, prinudno raseljavanje dece.

Regrutacija dece za učešće u oružanim sukobima najviše se događa u oblastima na istoku DR Konga, u provincijama Severni i Južni Kivu i Orijentale provinciji.

Mai-Mai milicije spadaju među grupe koje su vršile najveće regrutacije dece na istoku DR Konga. Regrutovani dečaci se šalju u direktne borbe, dok se devojčice koriste kao robovi i seksualno se eksploatišu.

Pobunjeničke grupe ponekada uživaju podršku državnih bezbednosnih snaga u borbi sa drugim pobunjeničkim grupama, iako znaju da ove grupe u tim sukobima u svoje redove regrutuju i decu.

Deca se regrutuju i od strane pobunjeničkih grupa, ali i od državnih snaga bezbednosti, posebno novih slabo integrisanih članova pripadnika bivših pobunjeničkih grupa.

Tomas Lumbaga je 2012.godine osuđen od strane Međunarodnog krivičnog suda za korišćenje dece tokom oružanih etničkih sukoba koji su se desili tokom 2002.godine i 2003.godine. Lumbaga je bio komandant Unije kongoaskih patriota (Union of Congolese Patriots) tokom sukoba u Ituri oblasti (sukobi u ovoj oblasti trajali su od 1999.godine do 2003.godine).

Više od 2,5 miliona dece je umrlo u sukobima u DR Kongu od 1998.godine. Neki od njih su poginuli od detonacija bombi ili su bili direktno pogođeni metkom ili ubijeni hladnim oružjem, dok je većina njih umrla od bolesti koje su mogle biti tretirane i izlečene pravovremenom negom, ali im nije omogućen pristup osnovnoj medicinskoj zaštiti.

Osim žena i devojčica, u DR Kongu je poslednjih godina u porastu broj silovanih dečaka.

Sloboda okupljanja i sloboda medija:

Uprkos Ustavom garantovanom pravu na održavanje demonstracija, vlasti DR Konga često krše ovo pravo.

U vreme pre održavanja izbora u novembru 2011.godine, policija je redovno rasterivala demonstrante u glavnom gradu Kinšasi, koje je u nekoliko slučajeva za posledicu imalo smrtne slučajeve. Predsednička garda je 26. novembra 2011.godine otvorila vatru na okupljenu masu koja je čekala opozicionog lidera na aerodromu u Kinšasi i tom prilikom 12 lica je ubijeno.

Takođe, sa ciljem sprečavanja opozicionih protesta tokom 2011.godine, vlasti su zabranile održavanje demonstracija u nekoliko gradova u centralnoj regiji Kasai.

„Rekordna" godina po broju kršenja slobode štampe u DR Kongu je 2012.godina, posebno zbor novog izbijanja sukoba na istoku zemlje. Tokom 2012.godine dokumentovana su najmanje 184 slučaja različitih kršenja prava na informisanje, uključujući oko 80 slučajeva cenzure novinara i 59 slučajeva hapšenja ili pritvaranja novinara.

Trojica novinara su uhapšena u avgustu 2012.godine i do sredine novembra iste godine nisu bili informisani o razlozima zbog kojih su uhapšeni.

Trgovina ljudima:

DR Kongo je zemlja izvor, destinacija i moguća tranzitna zemlja iz koje muškarci, žene i deca postaju žrtve trgovine ljudima, najčešće sa ciljem prisilnog rada ili seksualne eksploatacije.

Većina žrtava trgovine ljudima ostaje u DR Kongu, i oni su najčešće žrtve naoružanih pobunjeničkih grupa, ili vladinih snaga koje se nalaze u bezbednosno nestabilinim istočnim delovima zemlje.

Vlada DR Konga ne ispunjava minimalne standarde za prevenciju i zaštitu žrtava trgovine ljudima, niti preduzima ozbiljnije korake na rešavanju ovog problema. Vlada nije pokazala napredak u krivičnom gonjenju i kažnjavanju trgovaca ljudima i onih koji su radno eksploatisali i iskorištavali žrtve trgovine ljudima.

Žene i deca u DR Kongu postaju žrtve trgovine ljudima zarad prisilne postitucije, ali i prisilnog rada na domaćim poslovima i prisilnim poljoprivrednim radovima u okolnim državama - Angoli i Južnoj Africi, ali i u zemljama evropske unije i Bliskog istoka.

Interno raseljena lica:

Samo tokom 2009.godine usled oružanih sukoba u provincijama Severni i Južni Kivu na istoku DR Konga oko 900 000 ljudi je raseljeno iz ovih provincija. Oko 9 000 kuća je spaljeno u tom periodu čime je raseljenim licima onemogućeno da se vrate.
Do sredine 2011.godine procenjuje se da je broj interno raseljenih lica iznosio 1,7 miliona ljudi.

Kao rezultat ponovnog izbijanja nemira na istoku DR Konga sredinom novembra 2012.godine došlo je do novog velikog raseljavanja stanovništva.

Najviše interno raseljenih lica je sa teritorija Severnog i Južnog Kivua koji se nalaze na istoku DR Konga i provincije Orjentele, na severoistoku zemlje. Uzroci za raseljavanje ljudi sa ovih područja su kontinuirani sukobi oružanih pobunjeničkih grupa i snaga bezbenosti u tim oblastima.

Od aprila do decembra 2012. godine broj interno raseljenih sa teritorije Severni Kivu je povećan za oko 500 000 ljudi, pa se procenjuje se da ukupan broj interno raseljenih sa te teritorije u 2012. godini iznosi od 800 000 do 900 000 ljudi.
Sa teritorije Južni Kivu do kraja oktobra 2012.godine raseljeno je oko 880 000 ljudi.

Sukobi u istočnom delu DR Kongo, posebno u gradu Goma i selima u njegovoj okolini, koji su eskalirali 15. novembra 2012.godine naterali su više od 140 000 ljudi da napuste svoje domove i potraže smeštaj u nekom od kampova za interno raseljena lica.

Raseljavanje stanovništva najviše utiče na decu, jer prema procenama UNICEF-a iz 2012.godine, najmanje polovinu raseljenih lica čine deca.

Vlada ne obezbeđuje adekvatnu zaštitu i pomoć za inteno raseljena lica, ali dozvoljava domaćim i međunarodnih humanitarnim organizacijama da obezbede zaštitu za ova lica.

Interno raseljena lica na teritoriji Severnog Kivu-a tokom 2011.godine su bili žrtve raznih zloupotreba, uključujući seksualnu eksploataciju žena i dece, otmica, regrutovanja dece od strane oružanih grupa, takođe i pljački ilegalnog oporezivanja i generalno raznim oblicima uznemiravanja od strane svih frakcija učesnika u sukobima ali i civila.

Raseljene žene i deca su u posebnom riziku od zloupotrebe, uključujući i rizik od silovanja ili prisilne regrutacije od strane pobunjeničkih grupa ali i snaga državne bezbednosti. Neki od interno raseljenih su prijavili da su bili podvrgnuti prisilnom radu.
Tokom juna 2011.godine, interno raseljena lica koja su se vratila na svoja imanja u obasti Beni, u provinciji Severni Kivu, bili su oteti i ubijeni.

Prisustvo naoružanih grupa oko kampova za smeštaj interno raseljenih lica izaziva posebnu zabrinutost. Naoružani ljudi upadaju u kampove u potrazi za hranom, vodom i drugim proizvodima.
Poslednji incident se desio početkom decembra 2012.godine u kampu Muganga III, koji se nalazi u provinciji Severni Kivu kada je u pucnjavi povređeno dvoje ljudi.

U noći između 1. i 2.decembra 2012.godine u kamp za interno raseljena lica Muganga III, koji se nalazi zapadno od grada Gome, upali su naoružani ljudi i silovali najmanje 12 žena. Među njima su bile i tri devojcice.

Korupcija i ilegalna trgovina mineralnim bogatstvima:

Korupcija je u DR Kongu prisutna u mnogim sektorima, ali najviše u rudarstvu i eksploataciji mineralih resursa. Prema indeksu percepcije korupcije za 2010.godinu DR Kongo je svrstan na 164 mesto od 178 zemlje sveta.

Ilegalna trgovina mineralima je jedan od uzroka konflikata na istoku DR Konga. Sukobi na istoku DR Konga su u prethodnih petnaest godina umnogome zasnovani na sukobima oko kontrole zemlje i prirodnih resursa.

Zakon DR Konga najstrožije zabranjuje učešće članova snaga bezbednosti i pobunjenika u eksploataciji i trgovini mineralnim bogatstvima. Međutim u praksi zakon se ne sprovodi dosledno.

Članovi bezbednosnih službi i pobunjeničke grupe na istoku zemlje nastavili su i tokom 2011.godine da vrše nelegalnu eksploataciju mineralnih resursa. Prihodi dobijeni od eksploatacije prirodnih resursa najčešće se koriste za direktno ili indirektno finansiranje oružanih grupa.

Kriminalno učešće članova službi bezbednosti i pobunjeničkih grupa u pitanjima trgovine mineralnim bogatstvima većinom uključuje „zaštitne rekete", što podrazumeva plaćanje novčanog iznosa bezbednosnim snagama kako bi se obezbedila zaštita od pljački ili za olakšavanje ilegalne prodaje i krijumčarenja.