Sirija - ljudska prava

PDF COI Sirija 2012

Ljudska prava

Protesti koji su započeli u Siriji u martu 2011. godine i koji su vrlo brzo zahvatili celu zemlju, doveli su do nasilja i represije vladinih snaga. Desetine hiljada ljudi je ubijeno od početka krize u Siriji i broj svakodnevno raste na stotine. Hiljade Sirijaca je prisilno raseljeno usled represije sirijske Vlade, a mnogi su prebegli u susedne zemlje.

Povrede prava ciliva u Siriji se sastoje iz nezakonitih ubistava, proizvoljnih hapšenja i prinudnih nestanaka, mučenja i zlostavljanja, loših zatvorskih uslova, odsustva javnog suđenja, ograničavanja slobode medija, interneta i akademskih sloboda.

Teška kršenja ljudskih prava u Siriji u sukobima tokom 2011. i 2012. godine počinile su kako vladine snage tako i opozicione grupe.

Kršenja ljudskih prava od strane snaga bezbednosti prema demonstrantima i drugim civilima obuhvataju pre svega ubijanje civila. Svakodnevno civili u Siriji bivaju ubijeni ili ranjavani. Civili stradaju od bombi, artiljerijskih granata i minobacača koji se koriste u stambenim oblastima. U oružanim operacijama protiv demonstranata bezbednosne snage su između ostalog koristile snajpere i tenkove.

Osim pripadnika opozicije i civila i pripadnici bezbednosnih snaga su ubijani tokom sukoba, neki navodno zato što su odbili da pucaju na demonstrante, a neki u napadima odbeglih vojnika i drugih pojednica koji su se pridružili opoziciji.

Neki zatvorenici su pušteni iz pritvora, ali je na hiljade ljudi uhapšeno u vezi sa protestima, a mnogi su i mučeni u pritvorima. Najmanje 200 pritvorenika je umrlo u pritvoru, pod sumnjivim okolnostima. Vlasti nisu sprovele istragu o navodnim mučenjima i ubistvima i drugim kršenjima ljudskih prava, koje su snage bezbednosti počinile.

Ranjeni protestanti koji potraže medicinsku pomoć u zdravstvenim centrima, rizikuju da budu uhapšeni ili da im bude uskraćena medicinska pomoć. Takođe, doktori i drugo osoblje u bolnicama mogu biti uhapšeni ili gonjeni ako podržavaju protestante ili im pruže pomoć, a ne prijave ih vlastima.

Rad nevladinih organizacija u Siriji ostaje ograničen. Vlada takođe ograničava slobodu veroispovesti i kretanja. Neke društvene grupe, posebno deo kurdskog stanovništva, su uskraćene za pravo na državljanstvo Sirije. Nasilje i diskriminacija nad ženama i manjinama je i dalje prisutna u zemlji.

Osim povreda ovih ljudskih prava, od strane Vlade Sirije se uskraćuju i još neka važna prava kao što je pravo na mirnu promenu vlasti, kao i uskraćivanje građanskih sloboda kao što su sloboda govora, okupljanja i udruživanja.

Nekažnjivost je i dalje duboko ukorenjena u zemlji i Vlada ne kažnjava, ne hapsi i ne procesuira zvaničnike koji krše ljudska prava.

Nadležni sirijski organi i dalje propuštaju da istraže mnoga nezakonita ubistva, mučenja i druge ozbiljne zloupotrebe koje su počinjene od strane snaga bezbednosti i da pronađu one koji su za njih odgovorni.

Građani Sirije nemaju efikasna sredstva zaštite kada su njihova prava povređena. U zemlji ne postoji kancelarija ombudsmana ili komisija za ljudska prava. Pojedinici koji žele da se žale na povrede prava od strane službi bezbednosti, moraju prvo da dobiju dozvolu za to i to od same službe bezbednosti.

Međunarodne konvencije koje je Sirija potpisala i ratifikovala: Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Konvencija o pravima deteta i dva prateća protokola, Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama, Konvencija o zaštiti prava svih radnika migranata i članova njihove porodice.

Kršenja ljudskih prava od strane vladinih snaga:

Vansudska ubistva i "nestanci" :

Broj vansudskih ubistava se u Siriji značajno povećao u 2011. godini, usled nasilnih obračuna Vlade protiv protestanata. Izveštaji potvrđuju na hiljade žrtava proizvoljnih i nezakonitih ubistava, od kojih su mnogi rezultat Vladine akcije protiv protestanata na mirnim demonstracijama.

Prinudni nestanci civila takođe su prisutni, i njihov broj je naglo porastao posle antivladinih demonstracija u martu 2011. godine. Do oktobra 2012. godine procenjuje se da je oko 28 000 ljudi prijavljeno kao nestalo, uključujući i civile koji su bili oteti od strane Vladinih oružanih snaga i službi bezbednosti.

Najveći broj nestalih čine aktivisti za ljudska prava, posmatrači i radnici međunarodnih nevladinih organizacija.

Takođe česti su i "nestanci" pritvorenika, dok vlast negira da su oni bili pritvoreni i negira bilo kakva saznanja o njima. Postoji sumnja da su zatvorenici bili osuđivani na smrt na sudjenjima po kratkom postupku i da su tajno pogubljeni.

Proizvoljna hapšenja i pritvaranja:

Sve do njegovog ukidanja 19. aprila 2011. godine, Zakon o vanrednim merama je davao ovlašćenja Vladi Sirije da sprovodi preventivna i proizvoljna hapšenja, bez potrebe da se za to pribavi nalog. Međutim i posle njegovog ukidanja službe bezbednosti su imale neograničenu vlast da hapse i drže na stotine osumnjičenih u pritvoru, bez podizanja optužnice.

Nekažnjivost je i dalje raširen problem, jer službe bezbednosti ne odgovaraju za proizvoljna hapšenja. U praksi nisu poznati slučajevi gonjenja ili osude policije i pripadnika snaga bezbednosti za zloupotrebe i korupciju.

Od izbijanja nemira i demonstracija u Siriji 2011. godine, na hiljade protestanata je pritvoreno. Tačan broj pritvorenih nije moguće utvrditi, ali se procenjuje se da je taj broj sredinom 2012. godine iznosio 25 000 ljudi. Stvaran broj uhapšenih je verovatno veći. Među hapšenima su žene, deca i stari.

Hapšenja se najčešće obavljaju bez sudskih naloga. Takođe, veliki broj uhapšenih nije imao pristup advokatu niti su bili izvedeni pred sudiju kako bi osporili svoj pritvor, niti su imali pravo na posete njihovih porodica.

Žrtve navode da su bile fizički ili verbalno napadnute tokom hapšenja.

Mučenja: 

Zakon u Siriji zabranjuje akte mučenja i drugih surovih, nehumanih ili ponižavajućih postupanja ili kažnjavanja i za ova dela predviđa kaznu zatvora do tri godine.

Ipak, pored zakonske zabrane, mučenja u pritvorskim objektima u Siriji su široko rasprostranjena, i brojne su žrtve torture i drugih oblika zlostavljanja tokom pritvora. Izveštaji potvrđuju znatno povećanje slučajeva zlostavljanja i mučenja od strane pripadnika sirijske vlasti od početka protesta u martu 2011. godine.

Mnogi pritvorenici su tokom boravka u pritvorskim objektima bili podvrgnuti teškom batinjanju, neretko palicama i kablovima, kao i elektrošokovima. Takođe, bila im je uskraćivana hrana, voda i san.

Zatvorenici su često boravili u prenatrpanim ćelijama.

Cilj mučenja pritvorenika je dobijanje informacija, prinudnih "priznanja" i kažnjavanje i terorisanje onih koji su osumnjičeni za suprotstavljanje Vladi. Mnogima su bile vezane oči, a ponekad su imali i lisice na rukama, pa su tako bili primoravani da priznaju zločine, i to otiskom palca na priznanjima, koje bi im eventualno bilo samo pročitana od strane oficira.

Deca su takođe bila žrtve mučenja tokom pritvora, u nekim slučajevima čak i do smrti.

Poznati su i slučajevi mučenja onih koji su pokušali da poštede civile, bilo krišom, bilo tako što su otvoreno odbili da izvrše naređenje.

Jedna od metoda mučenja koju sprovode vojne i bezbednosne snage u pritvorima je i seksualno nasilje, kao i psihičko nasilje koje uključuje pretnje seksualnim nasiljem protiv njih ili njihovih porodica. Nekim zatvorenicima je više puta prećeno da će biti silovani pred svojim porodicama i da će njihove žene i ćerke biti silovane.

Neka od svedočenja pritvorenika potvrđuju da su muškarci u pritvorima bili terani da budu goli, da su udarani po genitalijama i da su im davani elektrošokovi po genitalijama, kao i da su primoravani na oralni seks i da su im po genitalijama gašene cigarete.

Postoje svedočenja o tome da su muškarci bili silovani od strane pripadnika obezbeđenja, neki čak palicama. Takođe, postoje svedočenja o silovanju veoma mladih dečaka tokom njihovog boravka u pritvoru.

Svedočenja potvrđuju i da su pritvorenici terani da izjavljuju da je predsednik Bašar al-Asad njihov bog.

Žene su takođe izložene seksualnom nasilju tokom pritvora. Sve bivše pritvorenice koje su bile žrtve seksualnog zlostavljanja u pritvoru, posvedočile su da nisu primile medicinsku ni psihološku pomoć u zatvoru. A samo jedna od 10 bivših zatvorenica posvedočila je da je primila medicinsku pomoć zbog seksualnog zlostavljanja nakon puštanja iz pritvora.

Tokom noćnih racija bezbednosnih snaga po kućama, žene su često primoravane da skidaju marame sa glava i da tokom racija budu u donjem vešu.

Brojni izveštaji potvrđuju postojanje žrtava mučenja koje su tokom pritvora umrle. Njih najmanje 105 je umrlo u 2011. godini, a ukupno se procenjuje da je oko 200 ljudi, koji su bili uhapšeni u vezi sa demonstracijama tokom 2011. i 2012. godine, umrlo u pritvoru.

Njihova tela su imala prepoznatljive tragove mučenja, kao što su modrice, posekotine i opekotine. Njihove smrti nikada nisu istražene.

Samo u dva slučaja umrlih u pritvoru započeta je istraga - u slučaju Hamze Ali al-Kateba (Hamza Ali al-Khateeb), dečaka od 13 godina i doktora Sakera Halaka (Dr. Sakher Hallak). U oba ova slučaja, istrage nisu bile ni nezavisne ni nepristrasne i službe bezbednosti oslobodjene su odgovornosti za smrt tih lica.

Neki od sirijskih pritvorskih objekata gde su mučenja sprovođena su: objekti Vazduhoplovstva u Damasku, objekti Vojne obaveštajne službe u Jisr Al Shughour-u, objekti Vojne obaveštajne službe i Političke bezbednosti u Idlib-u i Al Ladhiqiyar-u i obaveštajni objekti u Tartus-u. kao i objekti u vojnoj bolnici u Homsu.

Prismotra:

Bezbednosne službe su 2006. godine pojačale svoju zabranu održavanja javnih i privatnih skupova, zabranivši okupljanje više od 5 ljudi i diskusiju o političkim i ekonomskim pitanjima. Vršenje nadzora i obimna informaciona mreža su sprovodile ovo pravilo.

Svako ko je privukao pažnju službama bezbednosti učešćem u demonstracijama, stavljen je pod nadzor.

Politički aktivisti su često nadgledani i uznemiravani čak i posle puštanja iz zatvora.

Kršenja ljudskih prava od strane antivladinih snaga:

Vansudska ubistva:

Vansudska ubistva u Siriji počinjena su ne samo od strane pripadnika Vladinih snaga, već i od strane antivladinih pobunjeničnih oružanih grupa, naročito Slobodne sirijske vojske (FSA).

Povrede prava od strane antivladinih grupa obuhvataju i kidnapovanja i mučenja zarobljenih vojnika, i ubijanje onih za koje se sumnja da podržavaju ili rade za Vladu i njene snage ili milicije. Međjutim, poznati su i slučajevi ubistva civila.

Takođe, ubijane su i žene koje su uhvaćene kao "doušnici".

Proizvoljna hapšenja i pritvaranja:

Svedočenja navode slučajeve da pripadnici Slobodne siriske vojske (FSA) drže više oficire kao taoce za razmenu. Vojnicima nižeg ranga obično se sudi od strane suda koji primenjuje šerijatsko pravo. Vojnici Aleviti se obično ubijaju odmah po zarobljavanju, od strane FSA, dok se vojnicima iz ostalih plemena nudi da se pridruže FSA, ali se puštaju ako odbiju. Druga svedočenja međutim, navode da su vojnici Aleviti vredniji kao zatvorenici, i da se razmenjuju za više sunita.

Nekim zarobljenicima je suđeno od strane vojnih komandanata, kao i verskih i lidera zajednice (Šura saveta). Kazna koja se najčešće izriče je egzekucija za svakoga ko se proglasi krivim. Ipak, za "male zločine" neki zarobljenici mogu biti pušteni.

Mučenja:

Pripadnici sirijskih bezbednosnih snaga ili oni koji ih navodno podržavaju, koji su uhvaćeni od strane antivladinih grupa su često izloženi mučenju i torturi. U nekim slučajevima to dovodi i do smrti zarobljenika. Metodi FSA obuhvataju prebijanje električnim kablovima, lomljenje kostiju i držanje glave pod vodom.

Druge povrede:

Izveštaji potvrđuju da antivladine snage koriste decu kao medicinske nosače, kurire i kuvare za terenske jedinice, kao i za isporuku medicinskog materijala poljskim bolnicama. Takođe, mnoga deca se koriste za izvršavanje ovih aktivnosti na sirijsko-turskoj granici.

Zabeleženi su i slučajevi otimanja civila i pripadnika vladinih snaga od strane antivladinih oružanih grupa, sa ciljem razmene zarobljenika. Dešava se i da se od porodice zarobljenika traži otkupnina.

Zakonska prava uhapšenih i uslovi u zatvorima:

 Prema odredbama novog Ustava Sirije, kažnjavanje je lično i ne može biti ni zločina ni kazne koji nije predviđen zakonom. Svaki okrivljeni će se smatrati nevinim, dok se ne osudi pravosnažnom presudom u pravičnom suđenju. Država će garantovati pravnu pomoć onima koji je ne mogu sami obezbediti.

U Siriji je po zakonu za hapšenje u krivičnim predmetima potreban nalog. Nakon hapšenja, lice se obično dovodi u policijsku stanicu i ostaje u pritvoru do određivanja datuma suđenja. Dužina trajanja pritvora bez podizanja optužnice nije predviđena. Prvo ročište može biti zakazano posle nekoliko meseci ili godina od hapšenja.

 Optuženi može imati advokata o svom trošku, ili mu ga sud može dodeliti, ali advokatima nije osiguran pristup klijentima pre suđenja. Zakon predviđa i posete porodice ubrzo posle hapšenja, međutim prijavljeni su slučajevi porodica koje su čekale na posetu nedeljama i mesecima, nekada čak i do godinu dana.

Međutim, u slučajevima političkih krivičnih dela ili onih koji se tiču nacionalne bezbednosti, hapšenja se često sprovode u tajnosti. Osumnjičeni su u ovim slučajevima pritvoreni u izolaciji tokom dužeg vremenskog perioda, bez optužnice ili suđenja i uz uskraćivanje prava na odluku suda o pritvoru. U većini ovih slučajeva pritvorenici nisu obavešteni o optužbama protiv njih, sve do prvog saslušanja, koje se često održi mesecima nakon hapšenja. Ovi zatvorenici nemaju pristup advokatima ni pre ni tokom ispitivanja, niti tokom pripreme i prezentacije svoje odbrane.

Uprkos ukidanju Zakona o vanrednim merama u aprilu 2011.godine, sirijske bezbednosne snage nastavile su dotadašnju praksu proizvoljnog hapšenja, čak je broj uhapšenih povećan. Prijavljeno je nekoliko slučajeva da su službe bezbednosti hapsile rođake traženog lica, kako bi izvršile pritisak na njega da se preda. Nalozi i sudske naredbe se retko izriču ili pokazuju pre hapšenja. Proizvoljna i lažna hapšenja su uobičajena, i često se ne navode nikakvi razlozi za hapšenje civila.

Pritvorenicima se često uskraćuje pravo na advokata, posete od strane porodice, medicinska nega.

Uslovi u zatvorima u Siriji su često teški i opasni po život, naročito usled naglog povećanja broja zatvorenika zbog protesta protiv Asadovog režima, započetih 2011. godine. Postojeći uslovi sirijskim zatvorima ne ispunjavaju međunarodne zdravstvene i sanitarne standarde. Najgori su uslovi u pritvorskim objektima bezbednosne i obaveštajne službe, dok su oni u okviru ministarstva pravde u manje lošem stanju.

Ovim objektima nedostaje odgovarajuća ventilacija, osvetljenje, pristup vodi za piće i hrani i dovoljno prostora za spavanje. Zatvorenici se često zadržavaju bez adekvatne osnovne ili hitne medicinske pomoći.

Prenaseljenost zatvorskih objekata je jedan od najčešćih problema u Siriji. Vlasti zbog toga pretvaraju stadione u zatvore za antirežimske demonstrante, koji se nalaze u gradovima Banias i Dara'a. Demonstranti su smeštani i u fabrikama i skladištima, u kojima borave u uslovima prenatrpanosti i bez adekvatnih kupatila.

Poznati su i slučajevi u kojima sirijske vlasti drže maloletnike u pritvorima za odrasle.

Pritvorenici u predkrivičnom postupku obično se drže odvojeno od osuđenih zatvorenika. Međutim, postoje i slučajevi da se drže zajedno.

Takođe, ljudi koji koriste drogu drže se u izolaciji od ostatka zatvorske populacije. Isto je i sa zatvorenicima homoseksualne orjentacije, koji dobijaju psihološki "tretman" od strane zatvorskog osoblja, za vreme kog se oni drže odvojeni od ostale populacije, samo zbog njihove seksualne orjentacije ili rodnog identiteta.

Mnogi zatvorenici su bili premešteni u druge objekte, kako bi ih sakrili od posmatrača Arapske lige.

Politički zatvorenici često se namerno smeštaju u prenatrpane ćelije sa ostalim osudjenicima i prestupnicima. Takođe, politički zatvorenici su često primorani da spavaju na zemlji usled nedostatka kreveta, bili su izloženi čestim pretresima i suočeni sa samicom ako se u njihovom posedu pronadju nedozvoljene stvari. Takođe, stražari redovno prisluškuju razgovore političkih zatvorenika sa njihovim advokatima i članovima porodice.

Pritvorenici i osuđenici u Siriji se žale da su od strane stražara u zatvorima izloženi vređanju, pretnjama, uključujući i pretnjama njihovim porodicama, prinuđeni su da se skinu goli, posebno pri dolasku u zatvor i često ostaju goli satima, izloženi su proizvoljnim prebijanjima od strane stražara, borave u prenatrpanim sobama, bez izvora svetlosti i svežeg vazduha. Ponekad su prinuđeni da spavaju na smenu, usled nedostatka dovoljno kreveta i mesta.

Vladine snage u nekoliko navrata upotrebile su prekomernu silu kako bi ugušile nemire u nekoliko zatvora u Siriji tokom 2011. godine. U zatvoru Hassakeh 22. juna 2011. godine, zatvorenici su stupili u generalni štrajk, međutim, bezbednosne snage su upale unutra koristeći suzavce i bojevu municiju. Kao rezultat te akcije, četiri osobe su poginule. Vlada Sirije nije tokom godine objavila nijednu informaciju o ovom ili bilo kom drugom neredu u zatvorima.

Političke slobode:

Slobode izražavanja, udruživanja i okupljanja su u Siriji i dalje strogo ograničene, uprkos ukidanju vanrednog stanja u aprilu 2011. godine i donošenja zakona koji navodno dozvoljava mirne proteste.

Snage bezbednosti Sirije uhapsile su na hiljade ljudi u vezi sa protestima od njihovog izbijanja u martu 2011. godine. Neki ljudi su hapšeni u toku demonstracija, dok su ostali hapšeni tokom racija po kućama i pretresima od kuće do kuće.

U Siriji je uhapšen veliki broj političkih aktivista, aktivista za ljudska prava, disidenata, novinara, blogera, imama i vojnika koji su odbili da pucaju na demonstrante. Stotine ovih uhapšenih su pušteni na slobodu posle suđenja ili su amnestirani od strane predsednika Asada. Međutim hiljade drugih su još uvek u pritvoru.

Sloboda okupljanja u Siriji je praktično nepostojeća. Javne demonstracije su zabranjene, osim ukoliko se dobije zvanična dozvola, ali se ona obično izdaje samo provladininim grupama i orgnizacijama. Tokom 2011.godine dokumentovani su brojni slučajevi pretnji, proizvoljnog hapšenja, pritvaranja, mučenja i ubijanja civila, u vezi sa organizovanjem demonstracija.

Sloboda udruživanja takođe je ozbiljno ograničena u Siriji. Sve nevladine organizacije moraju biti registrovane kod Vlade, koja najčešće ne dozvoljava registraciju, naročito reformističkim ili grupama za ljudska prava, dok se lideri neregistrovanih grupa često hapse.

Vlasti Sirije odbijaju da daju informacije o broju političkih zatvorenika, kako Sirijaca tako i stranaca. Prema nekim procenama taj broj iznosi 10 000 političkih pritvorenika od marta do kraja 2011.godine. Politički pritvorenici uključuju i učesnike antivladinih protesta.

Vlasti Sirije ciljano hapse članove porodica kritičara vlasti, a poznati su i slučajevi mučenja članova porodice pred zatvorenikom, kako bi se od zatvorenika iznudilo priznanje.

Među hiljadama uhapšenih političkih zatvorenika u Siriji, osim učesnika demonstracija, nalaze se i Islamisti i pripadnici ogranizacije Muslimanskog bratstva.

Oni Sirijci koji su neuspešno tražili azil u drugim zemljama, kao i oni koji su u prošlosti imali veze sa Muslimanskim bratstvom, po povratku u zemlju bivaju krivično gonjeni. Sirijski zakon predviđa krivično gonjenje i za svakog ko pokuša da traži utočište u nekoj drugoj zemlji, kako bi izbegao kaznu u Siriji. Traženje azila u inostranstvu doživljava se kao ispoljavanje protivljenja sirijskoj Vladi, pa se sirijski azilanti povratnici suočavaju sa velikim izgledima da budu uhapšeni.

Vlada Sirije rutinski hapsi disidente i bivše građane bez političkog opredeljenja koji su pokušali da se vrate u zemlju nakon više godina samonametnutog egzila. Takođe, sirijska Vlada uhapsila je i mnoge aktiviste za ljudska prava pri povratku u Siriju, nakon što su prisustvovali konferencijama i radionicama u inostranstvu.

Sirijski disidenti u mnogim stranim zemljama bili su subjekti zastrašivanja od strane zvaničnika u sirijskim ambasadama, kao i pretnjama ili čak povređivanju njihovih rođaka u Siriji.

Religijske slobode:

Stanovništvo Sirije uglavnom čine muslimani, suniti. Verske manjine čine aleviti (deo šiitske škole), ismailisti (ismailis) i šiiti, koji zajedno čine oko 13% stanovništva. Hrišćani čine oko 10% sirijskog stanovništva, a Druze oko 3%. Takođe, u Siriji postoji i mala zajednica Jezida (Yezidis), koja broji oko 100 000 ljudi, a postoji i jako mala populacija od 100-200 pripadnika jevrejske vere.

Aleviti predstavljaju sektu koja u Siriji ima visok politički uticaj jer su predsednik Sirije Asad i njegova porodica pripadnici Alevita. Međutim, bliskost pripadnika Alevita sa vladajućom Asad porodicom stavlja ih u opasnost od odmazde, u slučaju pada vlasti predsednika Asada.

Aleviti dominiraju u unutrašnjim bezbednosnim snagama Sirije i kao vojni oficiri, dok su občni vojnici u Siriji uglavnom suniti.

Sunitski vojnici često su suočeni sa pritiskom i progonom od strane svojih pretpostavljenih koji su Aleviti. Naročito zbog toga što je stotine sunitskih vojnika dezertiralo ili se pobunilo protiv naređenja da pucaju na većinom sunitske demonstrante u Siriji.

Vlada Sirije strogo prati i kontroliše dešavanja u džamijama i kontroliše imenovanja muslimanskih verskih lidera u zemlji. Svi nemuslimanski sastanci verskih grupa moraju imati dozvolu sirijskih vlasti.

U Siriji je nezakonito članstvo u bilo kojoj „Salafist" organizaciji (generalno konzervatini sunitski fundamentalizam). Ali Vlada Sirije i službe državne bezbednosti nisu definisale šta tačno predstavljaju salafist aktivnosti. Pripadnost sirijskom Muslimanskom bratstvu (Muslimansko bratstvo Sirije predstavlja dominantnu opozicijsku organizaciju u Siriji tokom 2012. godine) je kažnjivo smrću, iako se u praksi kazna obično preinači na 12 godina zatvora.

U skladu sa politikom Vlade o sekularnosti, u Sirijskoj vojsci ne postoje verske službe bilo koje vere i od vojnog osoblja se očekuje da se uzdrži od izražavanja svoje vere tokom radnog vremena.

U Siriji se religijska pripadnost navodi u krštenici i taj dokument je neophodan prilikom udaje ili putovanja u cilju verskog hodočašća. Vlada ne zahteva označavanje religije u pasošu ili ličnoj karti.

Sirija ne priznaje verski status onih koji se preobrate iz islama u drugu veru. Međutim, hrišćani koji se preobrate u islam dobijaju zvanično priznanje. U slučaju preobraćenja iz islama u hrišćanstvo, država takvog pojedinca i dalje smatra za muslimana i on je i dalje podleže pravilima Shari'a (islamskog zakona). Takođe, tim slučajevima preobraćenja u hrišćanstvo lice je ponekad primorano da napusti svoje mesto boravka, usled društvenog pritiska.

U Siriji se muslimanka ne može udati za hrišćanina, ali se hrišćanka može udati za muslimana. U tom slučaju, njoj nije dozvoljeno da bude sahranjena na muslimanskom groblju, osim ukoliko se ne preobrati u islam.

Jehovini svedoci:

Vlada Sirije zabranjuje Jehovine svedoke i oni u toj zemlji moraju da obavljaju svoje aktivisti tajno. Takođe, Vlada zabranjuje njihovu versku literaturu, komunikaciju sa verskim saradnicima izvan Sirije i kao zapošljavanje Jehovinih svedoka u državnim službama.

Svi pripadnici Jehovinih svedoka i njihovi domovi su nadgledani od strane vlasti i pripadnici Jehovinih svedoka se redovno pozivaju na ispitivanja, a ponekad su izloženi i maltretiranjima. Takođe, njima je veoma teško da dobiju pasoš i napuste zemlju.

Hrišćani:

 Hrišćani se nalaze na svim nivoima vlasti u Siriji, kao i u krugovima poslovnih ljudi i u sirijskoj vojsci.

Tokom ranijih godina hrišćani su, kao i druge manjine u Siriji, pružali podršku onom režimu koji je garantovao njihovu bezbednost i verske slobode. Hrišćanska zajednica veruje da je uz režim Alevita ona sigurna. Zbog toga mnogi hrišćani i dalje stoje na strani režima, ali ne zbog podrške predsedniku Asadu, već iz straha od građanskog rata. U slučaju da pobunjenici pobede i oforme islamističku Vladu, ona bi bila neprijateljski raspoložena prema verskim manjinama, što među hrišćanima izaziva strah.

Islamski militanti iz opozicije su u martu 2012. godine išli su od vrata do vrata u Hamidiya i Bustan al-Diwan – naseljima u gradu Homs, proterujući lokalne hrišćane. Posle te racije, oko 90% hrišćana je navodno pobeglo iz grada Homs u oblasti pod kontrolom Vlade, u susedne zemlje ili u oblast u blizini libanske granice koja se naziva Dolina hrišćana (Wadi al-Nasarah). Sada u Homsu živi tek oko 400 hrišćana, dok ih je pre ustanka započetog u martu 2011. godine u tom gradu živelo više od 80 000.

U junu 2012. godine, u gradu Kusair (Qusayr), hrišćani su od pripadnika opozicije dobili upozorenje: ili da se pridruže opoziciji protiv Asada, koju predvode suniti ili da odu. Ubrzo nakon toga, hiljade hrišćana pobeglo je iz tog grada.

Jezidi (Yezidis):

Jezidi u Siriji žive u dve zajednice - jedna je u oblasti Al Džazira (Al-Jazira - severoistočno od reke Eufrat) a druga je u Kurd-Dagh oblasti (planina Kurd na severozapadu Sirije u provinciji Alepo). Broj jezida koji žive u Siriji se ne može precizirati, ali se procenjuje da ih ima između 12 000 i 15 000. Jezidi čine kurdsku versku manjinu. Oni se u Siriji suočavaju sa diskriminacijom, jer njihova religija nije priznata od strane države - oni su u Siriji registrovani kao muslimani i pohađaju muslimansko obrazovanje u državnim školama.

Etničke manjine:

Vlada Sirije generalno dozvoljava nacionalnim i etničkim manjinama da sprovode svoje tradicionalne, verske i kulturne aktivnosti. Međutim, kurdska populacija – državljani i nedržavljani – suočavaju se sa zvaničnom i društvenom diskriminacijom i represijom. Ipak, nasilje i hapšenje Kurda od strane vlasti se smanjilo u odnosu na prethodne godine.

Kurdi:

Kurdi čine oko 9-10% stanovništva Sirije. Većina njih govori kurdskim jezikom - kirmanji, koji je zabranjen. Kurdi žive uglavnom u severoistočnom delu Sirije, u oblastima granica sa Turskom i Iranom, ali brojna kurdska zajednica živi i u većini velikih gradova, kao što su Alep i Damask. Većina Kurda su suniti.

Obespravljenost sirijskih Kurda započeta je u oktobru 1962. godine, kada su sirijske vlasti sprovele takozvani specijalni popis, u Hasaka (Hasakah) provinciji, u kojoj većina Kurda ima svoje poreklo. Sirijske vlasti su dobijene statističke podatke koristile pod izgovorom otkrivanja ljudi koji su možda ilegalno prešli iz Turske u Siriju. Čak 120 000 Kurda – skoro 20% kurdske populacije u Siriji, je nakon tog popisa bilo denacionalizovano, i kao rezultat toga oni su izgubili građanska prava, uključujući pravo glasa, učestvovanja u javnom životu, pravo da putuju van zemlje, pravo na privatno vlasništvo i pravo na zapošljavanje u javnom sektoru.

Pripadnici kurdske manjine i dalje u Siriji nastavljaju da se suočavaju sa diskriminacijom po osnovu identiteta, naročito sa ograničenjima u vezi sa njihovim jezikom i kulturom.

Vlada Sirije limitira upotrebu i učenje kurdskog jezika. Takođe, Vlada zabranjuje objavljivanje knjiga i drugog materijala na kurdskom jeziku. Kurdske kulturne aktivnosti se generalno doživljavaju kao političke i najčešće su zabranjene od strane sirijskih vlasti. To ljude koji učestvuju u tim aktivnostima dovodi u rizik da budu izloženi gonjenju od strane vlasti.

Kurdi koji su apatridi ("stateless Kurds") – tj. koji nemaju državljanstvo Sirije, predstavljaju zbog toga veoma ranjivu grupu.

Kurdi su efektivno bili apatridi sve dok predsednik Asad nije izdao dekret br. 49, od 7. aprila 2011.godine, kojim je predvidjeno davanje mogućnosti "stranim" Kurdima (Ajanib) da apliciraju za sirijsko državljanstvo, ali i ne onima poznatima kao "skriveni" (Maktoumeen), što znači – neregistrovani. Ajanib Kurdi su oni koji su učestvovali u popisu 1962. godine, ali su lišeni državljanstva – "registrovani", dok su Maktoumeen Kurdi oni koji nisu učestvovali u pomenutom popisu ili im je bar jedan roditelj Ajanib Kurd ili su neregistrovani iz nekog drugog razloga – "neregistrovani."

Procena je da je u Siriji trenutno najmanje 300 000 Kurda bez državljanstva, i bez mogućnosti da dobiju pasoše, lične karte ili izvode iz matičnih knjiga rodjenih. Nedostatak ličnih isprava sprečava Kurde da poseduju zemlju, da se zaposle u državnoj upravi kao i da glasaju.

Kurdska deca koja su apatridi, suočavaju se sa problemom upisa u školu, jer njihovi roditelji često ne mogu da izvade potrebna dokumenta. Dakle, pristup obrazovanju nastavio je da bude ograničen za kurdsku decu, što kasnije dovodi do problema prilikom zapošljavanja. Takođe, Kurdi apatridi nemaju pravo da dobiju diplomu za svoje obrazovanje.

Kurdski studenti i radnici u Siriji nastavljaju da budu podvrgnuti proizvoljnom premeštanju ili isključenju iz Vladinih instituta, institucija i odeljenja. Kurdi apatridi sprečeni su da se zaposle u određenim profesijama koje zahtevaju sirijsko državljanstvo i često moraju da rade u neformalnom sektoru – ilegalno. Osim zabrane da se zaposle u javnom sektoru bez dokumenata, tj. lične karte, novi zakon u Siriji zabranjuje zapošljavanje takvih lica i u privatnom sektoru, što još više otežava položaj sirijskih Kurda.

Kurdski aktivisti za ljudska prava i dalje se u Siriji suočavaju sa hapšenjem i pritvaranjem. Neki od njih koji su sirijskim vlastima bili "sumnjivi" otpušteni su iz škola i sa poslova u javnom sektoru tokom 2011. godine.

U vezi sa pristupom zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju, u Siriji nema diskriminacije prema etničkim manjinama, uključujući i prema Kurdima.

Za razliku od prethodnih godina, u 2011.godini nema izveštaja o sumnjivim smrtnim slučajevima kurdskih vojnih obveznika u vojsci.

Na početku antivladinih protesta u Siriji u martu 2011. godine, kurdska područja nisu mnogo učestvovala. Međutim, neki Kurdi jesu učestvovali u ustanku.

Vodeći kurdski aktivista Mashaal Tammu ubijen je 7. oktobra 2011.godine, kada ga je naoružan muškarac izbacio iz kuće tokom sastanka sa aktivistima i upucao ga. Njegova sahrana, kojoj je prisustvovalo 50 000 ljudi, pretvorila se u najveće demonstracije u kurdskoj oblasti od početka ustanka u Siriji. Državne bezbednosne snage su tom prilikom pucale na demonstrante i ubile pet ljudi.

Žene:

Nejednakost i diskriminacija:

Žene u Siriji imaju pravo glasa od 1949. godine. Sirijske žene učestvuju u javnom, sudskom, akademskom i poslovnom životu, ali su nedevoljno zastupljene. Trideset od 250 članova parlamenta (12%) su žene. U 2011. godini, mesto zamenika predsednika države i tri ministarska mesta su pripadala ženama.

Ipak, sirijsko zakonodavstvo diskriminiše žene, naročito u vezi sa porodičnim pitanjima. Lični status, penzionisanje i socijalni zakoni u Siriji su diskriminatorski nastrojeni prema ženama. Takođe, Sirija je islamska zemlja sa duboko ukorenjenim društvenim kodeksima i verskom tradicijom. Većina žena u Siriji i dalje živi tradicionalnim načinom života.

Zakon o ličnom statusu za muslimanske žene zasniva se na šerijatu (islamski zakon) i diskriminiše žene u pogledu braka, razvoda i nasleđivanja.

Žene u Siriji sa napunjenih 18 godina imaju pravo da putuju bez dozvole muškog srodnika ili muža. Međutim, muž ili muški rođak može tražiti od vlasti da zabrani ženi putovanje u inostranstvo. Iako zvanični podaci o ovome nisu dostupni, strane ambasade potvrđuju brojne ovakve slučajeve u 2011. godini.

Mogućnost sirijskih žena da donose odluke o svom seksualnom i reproduktivnom zdravlju poboljšava se od 1980-ih godina. Uprkos činjenici da su kontraceptivna sredstva formalno ilegalna, vlada plaća 40% od usluga i sredstava u vezi za reproduktivnim zdravljem, dok se ostatak podmiruje privatno.

I porek toga, abortus u Siriji predstavlja krivično delo, za koje je predviđena kazna zatvora od najmanje 6 meseci za ženu i najmanje godinu dana zatvora za svakog ko joj pomaže, ali su u zavisnosti od okolnosti predveđene i strože kazne. Međutim, uprkos ovim ograničenjima, u Sirije je moguće pronaći lekara koji će ilegalno izvesti proceduru, ali za veoma visoku naknadu i često u nehigijenskim uslovima. U bogatim porodicama, devojke koje zatrudne van braka mogu biti izložene pritisku da abortiraju kako bi se održao privid časne porodice.

Starosna granica za stupanje u brak u Sirije iznosi 17 godina za žene i 18 godina za muškarce. Mnogi brakovi u Sirije se i dalje ugovaraju između porodica, pa postoji rizik da žene budu pod pritiskom da pristanu na brak zbog ekonomskih razloga ili zato što porodice smatraju da su ona i mladoženja odgovarajući par.
Poligamija je u Siriji legalna, a za punovažnost drugog braka nije potrebna saglasnost prve supruge.

U Siriji su veoma česti takozvani "letnji brakovi" – muškarci iz oblasti zaliva (Gulf) putuju u Siriju i plaćaju porodicama mladih žena određene novčane iznose za miraz u zamenu za kratke "brakove". U tim "brakovima" partneri žive privremeno zajedno, ali oni nemaju nikakva zakonska prava u vezi sa brakom, kao što su nasleđivanje ili alimentacija.

Prema sirijskom zakonu, majke ne mogu preneti svoje državljanstvo na dete, tako da deca rođena van braka ili u "letnjim brakovima", ostaju bez državljanstva ako ih očevi ne priznaju.

Muškarci i žene u Siriji nemaju jednaka prava koja se tiču razvoda braka.

Muškarci u Siriji uživaju pravo na talak (talaq) tj. pravo na jednostrano odricanje od braka i podrazumeva se da je dovoljno da muškarac obavesti nadležne organe o svojoj odluci da se razvodi, da bi brak i zvanično bio okončan.

Ženini načini za razvod, sa druge strane, su dugotrajni i naporni. Jedna opcija je kula (khula) tj. sporazumni razvod, kod kojeg žena vraća mužu miraz i gubi pravo na finansijsko izdržavanje od strane bivšeg muža. Sirijske žene mogu pokrenuti i postupak za razvod pred sudom ako navedu određene razloge za razvod, kao što su neslaganje, postojanje predrasuda, nedostatak bliskosti, odsustvo ili bolest supruga.

U Siriji razvedena majka gubi pravo na starateljstvo i čuvanje svojih sinova kada napune 13 godina, a ćerki kada napune 15 godina, osim u slučaju da se majka preudala, kada odmah gubi starateljstvo. Starateljstvo u ovim slučajevima prelazi na porodicu dece sa očeve strane.

Pravo nasleđivanja u Siriji je za sve građane uređeno tumačenjem islamskog zakona - osim za hrišćane. Shodno tome, muslimanke obično nasleđuju polovinu od onoga što nasleđuju muški naslednici. Međutim, muški rođaci su dužni da izdržavaju ženske rođake koje su nasledile manje od njih. U suprotnom, one ih mogu tužiti.

Ipak, tokom 2011. godine bilo je izveštaja da su u nekim regionima Sirije običaji preovladali nad pravom, pa je ženama negirano pravo na bilo kakvo nasleđe. Prava žena o nasleđivanju često se krše kada je u pitanju nasleđivanje zemlje, jer su žene pod pritiskom da ustupe svoje nasledstvo muškim članovima porodice. Nemuslimanske žene nemaju pravo da nasledjuju svoje muževe muslimane.

Osim zakonom o ličnom statusu, sirijske žene su diskriminisane i prema odredbama Krivičnog zakona.

Prema Krivičnom zakonu Sirije, ako muškarac i žena odvojeno počine isto krivično delo preljube, žena će se kazniti dvostruko teže neko muškarac.

Pred građanskim i krivičnim sudovima svedočenje žene ima jednaku snagu kao i svedočenje muškarca. Međutim, pred Šerijatskim sudovima u Siriji svedočenje žene ima upola manju snagu nego svedočenje muškarca.

Sirija je pristupila Konvenciji o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama (CEDAW) 28. marta 2003. godine. Međutim, Sirija je podnela i nekoliko rezervi na konvenciju koje utiču na ključne odredbe Konvencije. Te rezerve odnose se na sledeće članove Konvencije: član 2, član 9 st. 2 u vezi dodeljivanja ženinog državljanstva deci, član 15 st. 4 u vezi sa slobodom kretanja i stanovanjem i boravištem, član 16. st. 1 (c, d, f, g) u vezi sa jednakim pravima i odgovornostima tokom braka i u slučaju razvoda, a u pogledu starateljstva, prava na izbor porodičnog imena, izdržavanja i usvajanja, član 16. st. 2 u vezi sa pravnim dejstvom veridbe i stupanje deteta u brak, pošto ta odredba nije u saglasnosti sa odredbama islamskog zakona - šerijata, i član 29. st 1 u vezi arbitraže između država u slučaju spora.

Nasilje:

Tokom nereda u Siriji tokom 2011. i 2012. godine, mnoge žene su ubijene ili pritvarane. Mnogima od njih bilo je prećeno ili su bile vredjane tokom racija po kućama od strane sirijske vojske i bezbednosnih snaga. Bile su primorane da skidaju svoje šalove sa glava ili da tokom racije stoje u donjem vešu.

Takođe, vojnici provladinih milicija seksualno su tokom racija po kućama zlostavljali žene i devojke, neke stare tek 12 godina. Poznato je da su se neki provladini oficiri hvalili o tome kako su silovali žene tokom racije u gradu Daraa. Žene su 2012. godine bile izlagane i grupnom silovanju od strane pripadnika sirijskih bezbednosnih snaga. Takođe, u Siriji su poznati slučajevi seksualnog nasilja nad ženama tokom pritvora, koji prolaze potpuno nekažnjeno.

U većini slučajeva, žene koje su bile žrtve seksualnog nasilja u svojim domovima u Siriji, kao napadače navode pripadnike Shabiha milicije (civilna milicija vođena od strane Alevit sekte kojoj pripada predsednik Asad). Žene ove napadače opisuju kao naoružane muškarce u civilnoj odeći, koji deluju zajedno sa vladinim snagama.

Porodično nasilje nad ženama u Siriji je uobičajeno, naročito u ruralnim predelima zemlje. Porodično nasilje u Siriji nije izričito zabranjeno zakonom, pa često prolazi nekažnjeno.

Nisu dostupni statistički podaci o porodičnom nasilju i seksualnim napadima u Siriji. Većina ovih slučajeva porodičnog nasilja se ne prijavljuje.

Žene koje su žrtve nasilja u Siriji nisu voljne da traže pomoć od države zbog straha od društvene stigmatizacije. Takođe, u retkim slučajevima kada su se obraćale policiji, njihove tvrdnje nisu temeljno, ako su uopšte, ispitane.

Silovanje u Siriji jeste kažnjivo zakonom, međutim silovatelj se oslobađa kazne ukoliko oženi svoju žrtvu. Porodica žrtve ponekad pristaje na ovaj "aranžman", da bi se izbegla društvena stigma koja prati silovanje. Takođe, po definiciji silovanja u zakonu u Siriji - silovanje u braku ne predstavlja krivično delo.

Silovanje se u Siriji kažnjava sa najmanje 15 godina zatvora. Ako je žrtva silovanja suviše mlada za brak (zakonski minimum je 17 godina) kazna je duža, a ako je žrtva imala manje od 15 godina, kazna iznosi 21 godinu zatvora.

Ubistvo iz časti predstavlja jedan od ozbiljnijih oblika rodnog nasilja u Siriji. Usled toga, strah da će postati žrtve ubistva iz časti sprečave sirijske žene da prijave seksualno nasilje.

Prema Krivičnom zakoniku Sirije, počinioci "zločina iz časti" mogu se osloboditi odgovornosti. Čovek koji ubije ili povredi svoju ženu, sestru ili blisku rođaku, zajedno sa njenim ljubavnikom, ako su uhvaćeni u nedozvoljenom seksualnom činu – biće potpuno oslobođen optužbi. Ove odredbe Krivičnog zakonika su promenjene 2009. godine, tako da je maksimalna jednogodišnja kazna koja je bila predviđena za ove zločine, promenjena u kaznu od minimun dve godine zatvora. Ipak, 3. januara 2011. godine predsednik Asad je svojim dekretom izmenio odredbe Krivičnog zakonika, kojim se ova dvogodišnja kazna povećava na 5-7 godina zatvora, za ubistvo i drugo nasilje nad ženama u ime odbrane "porodične časti".

"Zločini iz časti" najčešće su izazavani nezakonitim seksualnim aktivnostima. Međutim, oni mogu predstavljati kaznu za žene koje stupe u brak sa osobom čija je religija suprotna njenoj porodičnoj religiji.

Vlasti Sirije ne vode zvaničnu statistiku o broju žrtava "ubistva iz časti", ali se procenjuje da godišnje od 200 do 400 žena bude ubijeno na ovaj način.

Deca:

Zakonski minimum za stupanje u brak u Siriji iznosi 18 godina za muškarce i 17 godina za žene. Međutim, muškarci od 15 godina i devojčice od 13 godina se mogu se venčati ukoliko sudija proceni da su oboje voljni da stupe u brak, da su "fizički zreli" i da njihovi očevi ili dede daju svoj pristanak za to.

Iako je broj maloletničkih brakova opao u poslednjih nekoliko decenija, ta praksa je u Siriji i dalje uobičajena, mada je češća u ruralnim i manje razvijenim regionima zemlje.

Krivični zakonik Sirije štiti decu od seksualnog zlostavljanja propisivanjem strogih kazni za počinioce - predveđena je 21 godina zatvora za seksualno zlostavljanje deteta mlađeg od 15 godina. Takođe, onaj ko otme maloletno lice radi vršenja krivičnog dela protiv njegove čednosti, podleže kazni od ne manje od 21 godine teškog rada.

Kao krivična dela predviđeni su i sledeći akti počinjeni nad decom: otmica deteta, prikrivanje deteta, zamena jednog deteta za drugo, spajanje deteta sa ženom koja nije njegova majka, ostavljanje deteta bez nege i hrane ili ostavljanje deteta na autoputu.

Međutim, Siriji nedostaje zakonska zaštita dece od zlostavljanja. Poznati su slučajevi da su Vladine snage seksualno napadale, mučile ili ubijale decu, najčešće u vezi sa antivladinim protestima tokom 2011.godine. Poznati su i slučajevi da su vladine snage držale maloletnike u pritvorskim ustanovama za odrasle.

Deca nastavljaju da pate usled nemira u Siriji. Često su deca među žrtvama koje stradaju u napadima Vladinih snaga na protestante i pri bombardovanju naselja u međusobnim borbama dveju strana. Takođe, deca su u Siriji tokom 2012. godine korišćena i kao živi štit. Deci u Siriji je usled oružanih sukoba često onemogućeno i pohađanje nastave u školama jer se škole koriste kao pritvorski objekti, a po krovovima škola se često raspoređuju snajperisti.

Deca u Siriji trpe ozbiljne zloupotrebe od strane državnih snaga bezbednosti. Deca, uglavnom dečaci, ubijeni su ili ranjeni od prebijanja ili pucanja tokom demonstracija u mestima Sayda, Dar'a, Idlib, Hama, Sermeen Al Ladhiqiyah i Dayr Az Zawr tokom 2011. godine.

Mnoga ranjena deca u Siriji nisu u mogućnosti da potraže pomoć u državnim ustanovama zbog straha da će biti smatrani za pripadnike antivladinih grupa ili zbog straha da će biti tučeni u zdravstvenim ustanovama.

Neka deca su u Siriji bila proizvoljno pritvarana i u nekim slučajevima mučena u pritvorskim objektima od strane Vladinih snaga tokom 2011. godine. Tela neke dece koja su od umrla, na sebi su imala tragove mučenja.

U pritvorskim jedinicama koje kontrolišu sirijska vojska i sirijske bezbednosne snage borave deca, neka stara tek 10 godina. Mučenje se u tim objektima sprovodi jednako za odrasle kao i za decu. Nekoj od dece pritvorene u tim objektima su noge i ruke bile vezivane plastičnim lisicama. Takođe, deca se tokom pritvora podvrgavaju nemilosrdnim prebijanjima od strane pripadnika Vladinih snaga. Dečaci se izlažu i seksualnoj torturi u pritvorskim jedinicama, pred odraslim muškarcima.

U januaru 2012. godine UNICEF je objavio da je 384 dece ubijeno za 10 meseci nemira u Siriji. U martu iste godine (11. marta 2012.) pronađena su tela žena i dece u gradu Homs. Neka deca su bila zaklana, a na telima drugih žrtava bili su vidljivi tragovi mučenja.

Antivladine opozicione snage u Siriji koriste decu kao vojnike, ali i kao nosače ranjenika, kurire, kuvare za terenske jedinice i za isporuku medicinskih zaliha u poljskim bolnicama.

Mnoga deca u Siriji imaju ozbiljne psihičke probleme usled traumatičnih iskustava koja su preživela usled ratnih dešavanja u zemlji tokom 2011. 2012. godine.

Sirija je potpisnica Konvenciju UN o pravima deteta, koju je ratifikovala 1993. godine, uz rezervu na odredbu člana 14. "sloboda misli, savesti i veroispovesti", s obzirom da ta odredba nije u skladu sa sirijskim zakonima i principima šerijatskog prava. Takođe, Sirija je u oktobru 2003. godine pristupila Opcionom protokolu konvencije o učešću dece u oružanim sukobima (OPAC), a u maju iste godine je pristupila Opcionom protokolu o prodaji dece, dečijoj prostituciji i dečijoj pornografiji (OPSC). Sirija međutim, nije potpisnica Haške konvencije o civilnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980. godine.

Sloboda govora i mediji:

Sirijska Vlada je od početka pobune u matru 2011. godine zabranila većinu stranih novinara, što čini proveru događaja na terenu veoma teškom. Takođe, sirijska vlast nastavlja da ograničava kretanje novinarima kroz zemlju i otežava im rad, prati ih i nadgleda.

Vlada Sirije je stotinama sirijskih aktivista za ljudska prava, kao i disidentima i bivšim pritvorenicima zabranila putovanje u inostranstvo.

Trenutni režim u Siriji, na čelu sa predsednikom Asadom, sprovodi efikasnu medijsku blokadu od marta 2011. godine, koja obuhvata zabranu međunarodnim novinarima da izveštavaju ili da uđu u zemlju i pritvaranje domaćih novinara koji su pokušali da isprate proteste na kojima se tražila smena Bašar al-Asada.

Novinari se u Siriji suočavaju sa uznemiravanjem koje uključuje proterivanje iz zemlje, zastrašivanja kroz hapšenja, pritvor, mučenje i fizičke napade. Od početka prodemokratskih promena u martu 2011. godine, veliki broj novinara i blogera je uhapšeno u Siriji.

Davanje viza stranim novinarima je u Siriji vrlo umereno, i kontrolisano od strane sirijske obaveštajne službe. Takođe, strani novinari u Siriji nemaju slobodu kretanja. Veliki broj stranih novinara zbog toga u Siriju ulazi ilegalno, pa su suočeni sa rizikom da budu uhapšeni ili da dobiju zabranu putovanja.

Trinaest novinara je ubijeno u Siriji tokom nereda 2011.godine, uključujući 4 strana novinara.

Takođe, nestanci novinara u Siriji su postali česti tokom 2011. godine Dva novinara Al-Hurra televizije – Bashar Fahmi Al-Kadumi i Cuneyt Unal - nestali su u Alepu 20. avgusta 2012. godine, a američki novinar Austin Tice nestao je 13. avgusta 2012. godine u predgrađu Damaska.

Sirijski novinari, blogeri i aktivisti se redovno prate, hapse i muče. Više od 30 profesionalnih i amaterskih novinara je pritvoreno od strane režima.

Novinari su pritvarani i mučeni zbog izveštavanja o antivladinim demonstracijama započetim u martu 2011. godine. Takođe, na desetine običnih građana je mučeno u pritvoru do smrti, nakon što su bili uhvaćeni da snimaju proteste ili napade na demonstrante od strane Vladnih snaga i sa namerom da ih postave na sajt YouTube.

Obični građani koji su imali kontakt sa stranim informativnim organizacijama, takođe su na meti vlasti, zbog čega se Sirijci ali i stranci koji žive u Siriji plaše da razgovaraju sa medijima.

Vlada Sirije zadržava diskreciono pravo da odredi šta predstavlja nelegalno izražavanje. Pojedinci ne mogu da kritikuju Vladu javno ili privatno, bez straha od odmazde. Sirijske vlasti su od početka anti-vladinih protesta u martu 2011. godine ojačale svoju kontrolu nad svim sredstvima komunikacije. Vlada Sirije posebno kontroliše sadržaje na internet stranicama.

Sve ovo se dešava uprkos novom Zakonu o medijima Sirije koje je odobrio predsednik Asad u Avgustu 2011.godine, a koji je bio namenjen da podrži slobodu izražavanja. Međutim, tim zakonom je zabranjeno objavljivanje "netačnih" informacija, naročito ako to izaziva javni nemir, remeti međunarodne odnose, narušava dostojanstvo državnog ili nacionalnog jedinstva, utiče na moral oružanih snaga ili nanosi štetu nacionalnoj ekonomiji i bezbednosti monetarnog sistema države Sirije. Lica koja se proglase krivim za objavljivanje takvih informacija mogu se osuditi na kaznu zatvora u trajanju od jedne do tri godine i novčanom kaznom od 9000 do 18000 dolara.

Takođe, prema ovom zakonu, novinari ne mogu biti zatvoreni zbog obavljanja svoje profesije, ali se mogu suočiti sa novčanom kaznom do 18 000 dolara ukoliko govore protiv režima.

Televizijski i radio prenosi u Siriji se u velikom obimu kontrolišu od strane države, a tek nekoliko privatnih medija koji postoje, ne pokrivaju vesti ili politička pitanja u zemlji.

Akademska sloboda u Siriji je takođe veoma ograničena. Univerzitetski profesori su otpuštani ili su pritvarani zbog izražavanja svog neslaganja, a neki su čak i ubijeni tokom ustanka 2011. godine.

Vlada Sirije ima široku kontrolu i nad štampanim i elektronskim medijima. Većina izdavačkih kuća je u vlasništvu ili pod kontrolom Vlade i Baat partije. Vlada zabranjuje sve publikacije na kurdskom jeziku. Knjige koje kritikuju režim su takođe zabranjene. Premijer Sirije odobrava licence novinarima, koja može biti odbijena iz razloga koji se tiču javnog interesa.

Lokalni novinari u Siriji vrše samocenzuru o temama kao što su kritika predsednika Asada i njegove porodice, sirijske vojske ili Baat partije, kao i o temama koje se tiču službi bezbednosti ili Alevita (Aleviti predstavljaju organak šiitskog islamskog pravca i ova verska sekta u Siriji ima visok politički uticaj jer su predsednik Sirije Asad i njegova porodica pripadnici Alevita).

Stranim novinarima koji ne poštuju nametnute smernice ponašanja se zabranjuje ulazak u Siriju, a domaći novinari koji su prekršili pravila morali su da napuste Siriju i žive van zemlje i rizikuju da budu uhapšeni po povratku u nju. Novinari se kažnjavaju i ukoliko, na vladin zahtev, ne otkriju svoje izvore.

Televizijska stanica Al-Džazira (Al-Jazeera) objavila je 27. aprila 2011. godine da suspenduje na neodređeno vreme svoje aktivnosti širom Sirije, zbog zastrašivanja i pretnji njihovom osoblju od strane sirijske Vlade.

Vlada Sirije vrši monitoring komunikacije preko interneta, ograničava pristup nekim internet stranicama, nadgleda imejl naloge i „chat sobe". Pro-Asadova propaganda na internetu širi lažne informacije, "hakuje" mejl adrese i naloge društvenih mreža. Ipak, satelitske antene su u Siriji veoma uobičajene, i one daju mogućnost Sirijcima da prate strane medije.

Postoji celokupna Asadova "sajber" armija (Sirijska elektronska armija – Syrian Electronic Army), koja nastoji da diskredituje antivladin ustanak, postavljajujći poruke na internet stranicama vladinih protivnika, u kojima pozivaju na nasilje, praveći se da poruke pripadaju protestantima.

U Siriji se na internet može pristupiti samo preko državnih servera, koji blokiraju sajtove koji su povezani sa opozicijom, kurdskom politikom, islamskim organizacijama, ljudskim pravima. Komunikacija preko mejlova se nadgleda od strane obaveštajne službe. Službe takođe traže od vlasnika internet kafea da nadgledaju svoje mušterije.

Vlada Sirije je nakon 4-5 godina blokade, u februaru 2011. godine, skinula zabranu sa sajtova Facebook i YouTube. Međutim, Vlada i dalje nastavlja da ometa protok informacija o nasilju u zemlji, posebno snimke sa sajta YouTube, na kojima se vide demontranti koji su tučeni, hapšeni ili ubijeni. U decembru 2011. godine, Vlada Sirije je zabranila korišćenje i uvoz iPhone telefona, kako građani ne bi dokumentovali nasilje na protestima.

Sirijiska Vlada vrši i filtriranje i cenzuru tekstualnih poruka na mobilnim telefonima. Vlada je naložila mobilnim operaterima da blokiraju poruke koje sadrže ključne reči kao što su "revolucija" ili "demonstracije".

Izbeglice i interno raseljena lica (IDP’s):

U Siriji postoje četiri različite grupe interno raseljenih lica (IDP): u jednu grupu spadaju oni koji su raseljeni u toku nasilnog suzbijanja protesta započetih u martu 2011. godine, dok se ostale tri grupe suočavaju sa dugotrajnom raseljenošću. Tri grupe dešavanja u Siriji koje su izazvale raseljavanje su okupacija Golan visoravni od Izraela 1967. godine, zatim raseljavanje Kurda iz njihove domovine na severo-istoku zemlje 1970-ih godina i razaranje centra grada Hama 1982. godine (videti odeljak Istorijsko-politički razvoj, strana 15).

Nemiri u Siriji koji su počeli u martu 2011. godine, doveli su do raseljavanja velikog broja civila. Do avgusta 2012. godine, više od 170 000 ljudi je napustilo Siriju u potrazi za utočištem.

Preko 10 800 zahteva za azil od strane Sirijaca je registrovano u zapadnoevropskim zemljama od aprila 2011. do juna 2012. godine. Od marta 2012. godine, prosečno više od 500 Sirijaca dnevno pređe granicu i napusti Siriju. Preko 75% ovih izbeglica su žene i deca.

Granice svih susednih zemalja su otvorene za izbeglice iz Sirije, kojima se obezbeđuje bezbednost i poštovanje "non refoulement" principa (princip zabrane proterivanja ili vraćanja izbeglica u zemlju gde im može biti ugrožen život ili sloboda zbog rasne, verske ili etničke pripadnosti, pripadnosti nekoj društvenoj drupi ili političkog mišljenja).

Broj interno raseljenih lica u Siriji razlikuje se od izvora i varira od 1 miliona do 1.4 miliona ljudi.

Većina Sirijaca odlazila je iz svojih domova privremeno, bežali su iz sela i gradova pre ili za vreme napada i vraćali su se nakon što bi vladine snage otišle. Međutim, upotreba tenkova i drugog teškog naoružanja dovela je do uništavanja kuća, a samim tim i dužeg trajanja raseljenosti. Mnogi od onih koji su napustili svoje gradove i sela, sada kampuju u okolnim selima, ili se kriju u pećinama, dok su neki smešteni kod rodbine.

Veliki broj interno raseljenih lica iz Sirije je pronašlo utočište u Turskoj, ali je veliki broj njih trenutno (septembar 2012.godina) zaglavljen na granici sa Turskom, gde čekaju da pobegnu iz Sirije. Procenjuje se da je početkom septembra 2012.godine od 8000 do 10 000 ljudi čekalo na sirijsko-turskoj granici da uđe u Tursku.

Interno raseljena lica u Siriji u velikom broju zauzimaju i smeštaju se u javnim zgradama, kao što su škole i univerziteti. Iako te zgrade pružaju potreban hitan smeštaj, one nisu odgovarajuće za smeštaj na duže vreme.

Nekoliko humanitarnih organizacija koje deluju u Siriji, uključujući i lokalne i nacionalne organizacije, bile su primorane da tokom 2012.godine ograniče ili potpuno suspenduju svoje aktivnosti usled teških borbi koje se vode. Osim što preti opasnost njihovom osoblju, administrativne zabrane i ograničenja Vlade Sirije onemogućavaju im da pristupe određenim oblastima i pomognu raseljenima.

Sirijske bezbednosne i vojne snage otvarale su vatru na one koji su pokušavali da napuste zemlju. U incidentu blizu grada Idlib u avgustu 2011. godine, porodica sa decom kolima je prilazila graničnom prelazu sa Turskom, kada su sirijske snage na njih pucale i ubile dvoje, a ranile jednog člana porodice. U septembru iste godine, ubijen je još jedan muškarac koji je pokušao da pređe sirijsko-tursku granicu.

Mnogi pojedinci su osećali pritisak da napuste Siriju, jer su se njihova imena pojavila na listi ljudi koje traži služba bezbednosti, zbog toga što su učestvovali u mirnim protestima.

Isto tako, Sirijcima postaje sve teže da legalno pređu granicu, jer su imena onih koji su hapšeni zbog učešća na demonstracijama, takođe na spiskovima koji se nalaze na granicama i njima se na granici zabranjuje napuštanje zemlje.