Irak - ljudska prava

PDF COI - Irak 2012

Ljudska prava

Proizvoljni pritvor i mučenja u pritvoru:

Zakonik o krivičnom postupku i Ustav Iraka zabranjuju proizvoljno hapšenje i pritvaranja, iako je to uobičajena praksa u Iraku.

Civili u Iraku i dalje bivaju hapšeni i borave u pritvoru bez podizanja optužnice ili suđenja. U praksi, mnogi pritvorenici provedu i po nekoliko meseci u pritvoru, često bez pristupa advokatu odbrane i bez optužnice ili izvođenja pred sud. Procenjuje se da je oko 12 000 pritvorenika, koji nisu bili ispitani, pritvoreno u objektima koji su pod kontrolom Ministarstva pravde Iraka.

Osim u objektima pod kontorlom Ministarsktva pravde, mnogi zatvorenici se nalaze u zatvorima koje vode i Ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova Iraka. Posebno u tim pritvorskim jedinicama rasprostranjeno je mučenje i drugo zlostavljanje pritvorenika, ali je ono rašireno i u drugim zatvorima. Takođe, u ovim zatvorima uslovi su generalno loši, uglavnom zbog prenatrpanosti i loših higijenskih uslova.

Neke od metoda mučenja u pritvorskim jedinicama u Iraku obuhvataju premlaćivanje, davanje električnih šokova, lomljenje udova, pretnje silovanjem i silovanja, vešanje za udove, gušenje plastičnim kesama, ali i uskraćivanje medicinskog tretmana, kao i pretnje smrću. Izveštaji za 2011.godinu potvrđuju da su neki pritvorenici umrli tokom boravka u iračkim pritvorima usled torture kojoj su bili podvrgnuti.

Abdel Jabbar Shaloub Hammadi, koji je pomagao u organizaciji antivladinih protesta početkom 2011.godine, je uhapšen 24. februra 2011. godine u Bagdadu. On je od strane policije bio prebijen, sa povezom preko očiju, i odveden u policijsku zgradu. Tamo je pet dana bio vezan i obešen za zglobove na rukama i nogama zajedno, i polivan ledenom vodom. Bez podizanja optužnice, pušten je na slobodu 8. marta 2011. godine.

Zatvorenici su često mučeni da bi se od njih dobile informacije i navodna priznanja, koja bi se koristila protiv njih. Jedan od objekata u vezi sa kojim su prijavljena mučenja zatvorenika je Kamp časti (Camp Honor), koji se nalazi u okolini Bagdada.

Različiti izvori navode tvrdnje da u Iraku postoje i tajni zatvori. Neki podaci potvrđuju da u na teritoriji Iraka postoji čak deset tajnih zatvora.

Iako zakon Kurdistanske regionalne Vlade (KRG) zabranjuje nečovečno postupanje, u Kurdistanskom regionu takođe su prisutna proizvoljna pritvaranja i druga zlostavljanja civila.

U nekim slučajevima se pritvorenici u istražnom pritvoru drže zajedno sa osuđenim zatvorenicima. Povremeno se maloletnici drže u istim ćelijama sa odraslim zatvorenicima.

Veliki broj pritvorenika u Iraku nema pristup advokatima i porodici.

Zakonodavstvo Iraka ne poznaje pojam političkog zatvorenika, a Vlada Iraka nijednog pritvorenika ne smatra političkim. Postoji sumnja da iračka Vlada, neke, de facto političke zatvorenike, drži u pritvoru ili pokušava da ih uhapsi pod izgovorom da su počinili različita krivična dela - od korupcije i omogućavanja terorizma, do ubistva, ne priznajući time pravi razlog njihovog hapšenja.

Zloupotrebe od strane snaga bezbednosti

Inspirisani ustancima koji su se odvijali u Tunisu i Egiptu za vreme „arapskog proleća" početkom 2011. godine, hiljade Iračana demonstriralo je u većim gradovima Iraka.

Najveće demonstracije širom Iraka održane su 25. februara 2011, ali su one u nekim gradovima bile nasilno ugušene od strane iračkih snaga bezbednosti, na primer u gradovima Hawija, Tirkrit i Mosul.

Snage bezbednosti koristile su prekomernu silu kako bi odgovorile na antivladine proteste u februaru 2011. godine. Snage bezbednosti su koristile živu municiju, protiv mirnih demonstranata. U Mosulu su 25. februara 2011. godine snage bezbednosti ubile Mu'ataz Muwafaq Waissi snajperom, a svedočenja tvrde i da su bacane zvučne bombe i da su pripadnici bezbednosnih snaga Iraka koristili otvorenu vatru na mirne demostrante. Istog dana, 25. februara 2011. godine, tokom protesta u Basri, gradu na jugoistoku Iraka, Salim Farooq je ubijen, a desetine drugih protestanata je povređeno tokom sukoba snaga bezbednosti i protestranata ispred zgrade pokrajinskog Saveta.

I tokom protesta u Kurdistanskoj regiji tokom 2011.godine, u okruzima Sulaimaniya i Kalar, je poginulo najmanje šest osoba, usled prekomerne upotrebe sile od strane snaga bezbednosti. Bezbednosne snage su pucale bojevom municijom na demonstrante.

Kamp Ašraf:

Iračka vojska upala je 8. aprila 2011. godine u ustanovu Ašraf kamp (Camp Ashraf), poznat i kao kamp Novi Irak, a koji se nalazi na istoju Iraka u provinciji Diyala. U ovom kampu boravi oko 3 300 – 3 400 iranskih prognanika i služi kao iračka baza terorističkoj organizaciji Mudžahedini Kalk (Mujahedin-e Khalq). Ova organizacija je radila za režim Sadama Huseina.

Pri upadu 8. aprila 2011. godine, irački vojnici su koristili prekomernu silu, uključujući i živu municiju. Stanovnici kampa su se usprotivili nasilnom upadu vojske i kao rezultat toga, 36 stanovnika kampa je poginulo, a preko 300 je bilo povređeno. Mnogi od poginulih bili su streljani ili pregaženi vojnim vozilima.

Na kraju 2011.godine, iračka Vlada se složila da ovaj kamp bude zatvoren do aprila 2012.godine, a njenovi stanovnici prebačeni u kamp Slobode, u blizini Bagdada. Do septembra 2012. godine, oko 3000 stanovnika Ashraf kampa je premešteno u kamp Slobode.

Povrede prava od strane oružanih grupa:

 Oružane antivladine grupe i grupe protiv američkih snaga koje deluju u Iraku, čine teška kršenja ljudskih prava, uključujući neselektivno ubijanje i kidnapovanje civila. Takođe, terorističke i ekstremističke grupe vrše napade na vladine ciljeve u Iraku. Oni sprovode bombardovanja, egzekucije i ubistva.

Terorističke organizacije koje deluju na teritoriji Iraka su: Al Kaida u Iraku (AQI). Al Kaida u Iraku je osnovana u aprilu 2004.godine od strane sunitskih ekstremista. Ekstremisti Al Kaide teže uspostavlajnju kalifata, islamske države zasnovane na šerijatskom pravu na prostoru Sirije i Iraka.

Takođe u Iraku postoji još nekoliko manjih sunitskih oružanih grupa, koje su aktivne u gradovima Mosul, Anbar, Bagdad, Basra Diyala, a zajedničko im je da se bore protiv savezničkih snaga u Iraku i aktuelne šiitske vlade Iraka. Sunitske oružane grupe u Iraku su Islamska vojska Iraka sačinjena je od sunitskih arapa i bivših pripadnika vojske Iraka, zatim Armija Muhadžedina, Armija pripadnika reda Nakshbandi (Army of the Men of the Naqshbandi Order) i pripadnici grupe Ansah al Sunnah. Sedište Armije pripadnika reda Nakshbandi je u gradu Kirkuku na severu Iraka, i većina pripadnika ove oružane grupe su bivši pripadnici Baat partije, koja je zabranjena u Iraku od Sadamovog pada sa vlasti 2003.godine.

Verske slobode:

 Sloboda veroispovesti se garantuje Ustavom Iraka, i Vlada Iraka generalno poštuje verske slobode. Međutim, sve verske zajednice u Iraku su ugrožene nasiljem među verskim grupama. Takođe, izveštaji za 2011.godinu potvrđuju društvene diskriminaciju zasnovanu na verskoj pripadnosti, ubeđenju ili praksi.

Iračka Vlada javno osuđuje svako nasilje nad verskim manjinama. Međutim, Vlada ne radi dovoljno na tome da zaštiti manjine koje su izložene napadima, niti se ti napadi istražuju i procesuiraju, što stvara klimu nekažnjivosti.

Pripadnici verskih manjina u Iraku stradaju i u terorističkim napadima. Teroristi sprovode i zastrašivanja, pljačkanja, kidnapovanja i ubistva pripadnika verskih manjina. Terorističke grupe, među kojima najviše pripadnici AL Kaide, napadaju džamije, crkve, a mnogi vernici ne posećuju verske događaje iz straha od nasilja.

U Iraku su prisutne anonimne pretnje preko pisama, kojima su izloženi i suniti i šiiti, i druge verske manjine. Pismima se zahteva od ljudi da napuste svoje domove. Na primer, hrišćani u Monsouru - okrugu Bagdada, prijavilu su da im je prećeno smrću ako ne napuste svoje domove. Motivi ovih pisama su verska netrpeljivost, ali i ekonomski razlozi u slučajevima kada oni koji upućuju pretnje pokušavaju da steknu hrišćansku svojinu.

Hrišćanski verski objekti često su mete napada u Iraku. Tako je 2. avgusta 2011. Godine, Sirijska katolička crkva Svete porodice u Kirkuku, teško oštećena posle napada bombom, a više od 20 ljudi je povređeno. Sirijska pravoslavna crkva Svetog Jefrema, takođe u Kirkuku bila je bombardovana 15.avgusta 2011.godine. Istog dana, policija je deaktivirala podmetnutu bombu ispod automobila u blizini Prezviterijanske crkve.

Poznati su slučajevi da su Jezidi i Šabaci i hrišćani izloženi uznemiravanju i nasilju ukoliko su vlasnici radnji koje prodaju robu ili pružaju usluge koje nisu u skladu sa islamom, a najčešće su to prodavnice alkohola. Na meti napada u Iraku mogu biti i hoteli i drugi objekti koji služe alkohol.

Lične karte stanovnika Iraka sadrže podatak o verkoj pripadnosti, međutim irački pasoš ne. Na osnovu toga lične karte mogu služiti kao osnova za diskriminaciju.

Diskriminacija pri zapošljavanju prema verskim manjinama u Iraku je raširena, naročito šri zapošlajvanju u bezbednosnim i policijskim snagama, gde nemuslimansko osoblje praktično ne postoji. Iako neki pripadnici manjinskih grupa zauzimaju visoke pozicije u nacionalnom Parlamentu i Vladi Iraka, manjine su generalno proporcionalno nedovoljno zastupljene u vladinom sektoru, naročito na pokrajinskom i lokalnom nivou. Naročito su hrišćani i Jezidi politički potpuno izopšteni.

Neke nemuslimanke izložene su pritisku da nose hidžab.

Vlada Iraka smatra da su se jevrejski građani koji su emigrirali iz Iraka u Izrael odrekli iračkog državljanstva i eventualnog vraćanja u Irak. Krivični zakonik Iraka predviđa da svako do promoviše cionističke principe (cionizam je politička težnja Jevreja da se vrate u Izrael i stvore svoju državu) ili sarađuje sa cionističkim organizacijama ili im pomaže ili podržava njihov rad može biti kažnjen smrtnom kaznom.

Vlada regiona Irački Kurdistan ograničava slobodu veroispovesti u tom regionu na severu Iraka. Verske i etničke manjine u severnom Iraku uključujući Turkmene, Arape, hrišćane i Šabake, su prijavili slučajeve diskriminacije i uznemiravanja od strane kurdskih vlasti tokom 2011.godine, iako je veliki broj njih pobegao u Kurdsku regiju upravo zbog relativne bezbednosne sigurnosti u oblasti koju kontroliše kurdska vlast.

Mnogi hrišćani su suočeni sa konfiskacijom svog zemljišta od strane Kurdistanske regionalne Vlade (KRG). Takođe, jezidi su u nekim slučajevima morali da dobiju odobrenje KRG da bi pronašli posao.

Hriščani su takođe tokom 2011.godine prijavili uznemiravanja od strane Kurda u oblasti Nineveh Plain, u blizini Kurdistanskog regiona.

Hrišćanski pastori su izvestili o tome da su izloženi pritisku od strane KRG da se uzdrže od prozelitizma (preobraćanja u drugu veru) i da pruže podatke o hrišćanskoj zajednici, uz pretnje zatvorom i pretnje njihovoj porodici. 6. jula 2011.godine uhapšen je sveštenik od strane snaga bezbednosti KRG (Kurdistanska Regionalna Vlada) i optužen je za špijunažu, dok su njegova porodica i pristalice tvrdili da je pritvoren zbog prozelitizma.

Iako zakonom nije zabranjeno, iračke vlasti ne priznaju prelazak iz islama u hrišćanstvo ili bilo koju drugu religiju. Oni koji promene veru nemaju pravna sredstva kojima bi promenili svoj zvanični verski status. Preobraženici u drugu veru su često maltretirani od strane državnih službenika i policije Iraka.
Verske grupe moraju da se registruju kod Vlade Iraka. Da bi se registrovale, moraju imati najmanje 500 pristalica u zemlji.

Žene:

Ustavom Iraka su ženama zagarantovana jednaka prava kao i muškarcima. Ali u praksi, žene se u Iraku suočavaju sa raznim oblicima pravne i društvene diskriminacije i povredama ljudskih prava.

U političkom i javnom životu Iraka, učešće žena je poraslo poslednjih godina. Ženama je zagarantovano 25 mesta u parlamentu Iraka. Takođe sve veći broj žena se zapošljava i obrazuje na univerzitetima. Ipak, njihova politička moć je ograničena.

Pogoršanje bezbednosti je povećao prisutnost plemenskih i verskih običaja koji su uticali na politički ekstremizam, što se odrazilo negativno na ženska prava, u kući i van nje.

Žene i devojke u Iraku, bez obzira na versku pripadnost mogu biti izložene pretnjama od strane muslimana, ukoliko odbijaju da nose hidžab, ili oblače „zapadnjačku" odeću, ili se ne pridržavaju strogih tumačenja islamskih normi kojima se uređuje javno ponašanje. Takođe, žene koje voze automobil ili nose pantalone, mogu se naći na meti islamskih ekstremista.

Ženama u Iraku sloboda kretanja je znatno ograničena.Odeljenje policije koje izdaje pasoše sprovodi politiku prema kojoj žena mora dobiti odobrenje bliskog muškog rođaka kako bi mogla da dobije pasoš. Međutim, izuzetak je teritorija KRG (Kurdistanske regionalne Vlade), gde žene starije od 18 godina mogu dobiti pasoš bez takvog odobrenja.

Žene u Iraku trpe porodično nasilje, uglavnom od supružnika, očeva, braće i drugih muških članova porodice. Nasilje nad ženama nekada dolazi od muških članova njihove porodice koji deluju po naređenju plemenskih starešina koji odlučuju o kazni za ženu koja prekrši tradicionalne kodove časti. Takve povrede uključuju zabavaljanje sa nekim ili udaju žene protivno volji njene porodice, gubitak nevinosti pre braka, podnošenje zahteva za razvod protiv želje porodice, odbijanje ugovorenog braka.

Takozvana „ubistva iz časti" (ubistvo člana porodice ili zajednice od strane drugog člana, zbog toga što se veruje da je žrtva nanela sramotu porodici ili zajednici) i dalje su rasprostranjena u Iraku. Zakoni (osim u kurdskom regionu) nude olakšavajuće okolnosti počiniocima ubistva iz časti, kao što su provokacija ili „časni motivi" optuženog (međutim u zakonu nije obrazloženo šta su „časni motivi, pa je time omogućena proizvoljna interpretacija te odredbe, a samim tim i zloupotrebe). Kazna za ubistvo iz časti u Iraku je od 6 do 12 meseci zatvora.

U regionu Iračkog Kurdistana, žene uživaju nešto veću pravnu zaštitu i društvenu slobodu nego ranijih godina. Međutim, njihova politička moć je ograničena.

Ubistvo iz časti u regionu Kurdistana je zabranjeno i ovaj zločin se tretira i kažnjava podjednako oštro kao i druga ubistva.

Iako je u julu 2010. godine genitalno sakaćenje u kurskoj regiji formalno proglašeno neislamskim, genitalno sakaćenje je i dalje prisutno, i prema podacima više od 50% kurdskih tinejdžerki su žrtve genitalnog sakaćenja.

Mediji:

U Iraku postoji desetine privatnih TV stanica, stotine pisanih publikacija, satelitskih programa koji su dostupni, a pristup internetu je slobodan i neograničen.

Sloboda izražavanja je zagarantovana Ustavom Iraka, ali u praksi ona je ograničena. Irački novinari nisu u mogućnosti da izveštavaju slobodno i objektivno, usled straha od nasilne odmazde, od strane Vlade Iraka, političkih partija, kriminalnih grupa ili verskih grupa. Zastrašivanje i nasilje nad novinarima je u porastu u 2011. godini u odnosu na prethodnu 2010.godinu.

Novinari u Iraku su često izloženi fizičkim napadima, kao i najrazličitijim oblicima nasilja i maltretiranja: pretnjama, zastrašivanjima, kidnapovanjima, nezakonitim pretresima, konfiskaciji opreme, proizvoljnim hapšenjima i zadržavanjima u pritvoru.

Osam novinara i medijskih radnika je ubijeno tokom 2011. godine u Iraku. U septembru 2011. godine poznati kritičar iranske Vlade Hadi al-Mahdi, je ubijen u svojoj kući u Bagdadu. U februaru 2011. godine, Hilal al-Ahmadi, novinar koji je pisao o korupciji i nedostacima u Vladinim službama, ubijen je ispred svoje kuće na periferiji Mosula.

Pojedinci koji kritikuju Vladu Iraka, javno ili privatno, mogu postati žrtve odmazde od strane Vlade ili njenih kriminalnih grupa. Medijski radnici u Iraku su često izloženi pritisku od strane političara, Vladinih zvaničnika, službi bezbednosti i biznismena, da ne objave ili ne emituju priče u kojima kritikuju Vladu Iraka ili njene zvaničnike.

Po iračkom zakonu zabranjeno je da novinari objavljuju vesti koje klevetaju javne funkcionere. Novinari u Iraku mogu biti osuđeni na novčanu kaznu ili kaznu zatvora do sedam godina, za svakog ko javno vređa COR (Predstavnički savet - Council of Representatives) Vladu Iraka, ili državnu vlast.

U septembru 2011. godine premijer Iraka Nuri al-Maliki je naredio izdavanje poternice za člana COR, Shaikh Sabah al-Saadi, zbog uvrede premijera jer je javno izjavio da je premijer korumpiran.

Uslovi rada za novinare su se pogoršali i u regionu Iračkog Kurdistana. Novinari koji vređaju lokalne zvaničnike i visoke partijske lidere, ili koji izveštavaju o visokom novou korupcije, izloženi su fizičkim napadima, proizvoljnom pritvaranju i uznemiravanju u regiji Kurdistana.  

Nekažnjivost i korupcija:

Nekažnjivost i korupcija su pristuni na svim nivoima vlasti u Iraku.

Nekažnjivost prema pripadnicima snaga bezbednisti Iraka je nastavljena i u 2011.godini. Ogromna većina prestupnika koji su pripadnici bezbednosnih službi, prolazi nekažnjeno za svoja dela, uglavnom zbog zakona koji dozvoljava ministrima u Vladi Iraka da intervenišu i odbace tužbu, tj. nalog za hapšenje protiv tih lica. Kao rezultat toga, slučajevi korupcije u Iraku se uglavnom vode protiv niže rangiranih službenika.

Položaj i unapređenje unutar iračke vojske podložno je favorizovanju, nepotizmu, podelama i korupciji.

Brojni su izveštaji o tome da Vlada Iraka pokušava da zastraši one koji ukazuju na korupciju koja je široko rasprostanjena u Iraku, i građani pribegavaju mitu da bi obavili osnovne birokratske poslove.

U sudskoj praksi Iraka, sudije se nalaze pod velikim političkim i pod pritiskom verskih grupa, zbog čega nisu u mogućnosti da nepristrasno vode postupke koji se tiču organizovanog kriminala, korupcije, zloupotreba koju vrše pripadnici milicije Iraka. Sudije i njihove porodice su često izložene napadima i pretnjama, nekada i smrću. Tokom 2011. godine u Iraku sedam sudija je bilo ubijeno, a najmanje pet je bilo ranjeno.

Irački građani češće se obraćaju lokalnim milicijama i verskim grupama kako bi zadovoljili pravdu, nego što traže zaštitu od zvaničnih organa za sprovođenje zakona, zbog toga što na njih gledaju kao na korumpirane i neefikasne.

Bivši pripadnici Baat partije:

Vrhovni krivični sud Iraka (SICT) sudio je bivšim visokim zvaničnicima Baat partije i vojske, koji su bili povezani sa vladavinom Sadama Huseina. Njima se sudilo za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i druga dela. Neki od njih su osuđen na smrt. Na primer, 6. juna 2011. godine Aziz Saleh al-Numan, bivši visoki funkcioner Baat partije je osuđen na smrt, nakon što je proglašen krivim za zločine protiv čovečnosti u vezi sa suzbijanjem šiitskih ustanaka u južnom Iraku 1991. godine.

Hadi Hassuni, Abd Hassan al-Majid i Farouq Hijazi, svi bivši visoki oficiri obaveštajne službe Iraka za vreme vladavine Sadama Huseina, 24. aprila 2011. godine osuđeni su na smrt zbog ubistva Taleb al-Suhail, lidera opozicije u Libanu, 1994. godine.

Ipak u septembru 2011. godine predsednik SICT je u obraćanju Parlamentu Iraka rekao da sud više nije operativan jer je zavšio sa svim krivičnim predmetima koje je imao.

Smrtna kazna:

Izricanje smrtne kazne je legalno u Iraku. Najveći broj smrtnih kazni u Iraku izriče se na osnovu Zakona o borbi protiv terorizma iz 2005. godine. Njime je predviđena smrtna kazna sa one koji počine "terorističke akte", kao i za one koji izazivaju, planiraju, finansiraju ili omogućavaju drugima da počine terorističke akte.

Međutim, definicije sadržane u ovom Zakonu su veoma nejasne i omogućavaju iračkim vlastima proizvoljne osude okrivljenih lica na smrtnu kaznu.

U Iraku je u 2012. godini zabeleženo povećanje izvršenja smrtnih kazni u odnosu na 2011.godinu. Do kraja oktobra 2012. godine ukupno je izvršeno 119 smrtnih kazni.

Međunarodni izveštaji izražavaju ozbiljne sumnje o tome da li irački pravosudni sistem ispunjava međunarone standarde pravičnog suđenja u vezi sa izricanjem i izvršenjem smrtnih kazni. Različiti izvori potvrđuju da su česta nepravična suđenja, a ujedno i nedostatak transparentnosti u vezi sa izricanjima smrtne kazne u Iraku.

Takođe, Vlada Iraka često ne obelodanjuje identitete osuđenih i pogubljenih zatvorenika, niti njihove lokacije i dela za koja su osuđeni.