Alžir - ljudska prava

PDF COI Alžir 2012

Ljudska prava

Krivični postupak

Prema Krivičnom zakoniku Alžira, osumnjičeni se smatra nevinim dok se ne dokaže njegova krivica.

Pravila krivičnog posupka u Alžiru predvidjaju da osumjičeni može biti držan u pritvoru do 48 sati bez optužbe, ali nikako duže od 72 sata. Izuzetak od toga je pravilo da osumnjičeni za terorizam mogu biti zadržani do 12 dana, bez mogućnosti da komuniciraju sa bilo kime. Međutim, poznati su slučajevi kršenja ovog pravila i zadržavanja lica u pritvoru duže od 12 dana.

U Alžiru ne postoji sistem kaucije, ali često se osumnjičeni puštaju na privremenu slobodu dok čekaju suđenje. Oni su u tom slučaju dužni da se jednom nedeljno javljaju u policijsku stanicu u svom okrugu i ne smeju napusiti zemlju.

Većina pritvorenika u Alžiru ima pristup advokatu po svom izboru, kao i posetama porodice. Pritvorenici u Alžiru obično imaju pristup lekaru tek na kraju svog pritvora.

U nekim slučajevima pritvorenici u Alžiru su tokom pritvora bili držani u izolaciji, bez pristupa porodici ili advokatu.

Produženi istražni pritvor je jedan od problema u Alžiru. Zakon u Alžiru ne predviđa pritvorenom licu mogućnost na brzu sudsku odluku o zakonitosti pritvora. Oni koji su osumnjičeni za dela protiv bezbednosti države, uključujući i terorizam, mogu po zakonu biti zadržani u istražnom pritvoru do 20 meseci.

Predsednik Bouteflika je 24. februara 2011.godine proglasio član Krivičnog zakona koji ovlašćuje sudije da pritvorenike stave u tvz. "zaštićeno prebivalište", što im omogućava da se pritvorenici drže na tajnim lokacijama i dozvoljava krivično gonjenje za otkrivanje te lokacije.

Ranije je u Alžiru postojao institut "dodeljenog prebivališta" koji se primenjivao protiv malog broja osumnjičenih terorista i na osnovu njega su pritvorenici uklanjani iz pravosudnog sistema i zatvarani na neodređeno vreme na nepoznatoj lokaciji, bez kontakta sa porodicom ili advokatima. Posle ukidanja vanrednog stanja 2011.godine, pritvorenici koji su bili u "dodeljenim prebivalištima" izvedeni su pred sud i prebačeni su u zvanične pritvore. Ipak, vlasti Alžira su nastavile da sprečavaju neke od pritvorenika koji su osumnjičeni za terorizam da se pojave pred sudom.

Sloboda izražavanja, udruživanja i okupljanja

Iako Ustav Alžira predviđa slobodu izražavanja, udruživanja i okupljanja, Vlada Alžira nastavlja da ograničava ova prava. Uredba iz 2001. godine kojom se u Alžiru zabranjuju demonstracije i dalje se primenjuje u toj zemlji. Ovaj uredba je donesena tokom vanrednog stanja, a razlog za donošenje bila je borba protiv terorizma.

Tokom 2011.godine ove oredba se često koristila od strane vlasti kao način za ograničavanje demonstracija i protestanata u Alžiru.

Nevladine ogranizacije koje hoće da rade u Alžiru moraju da se registruju kod Vlade i dobiju licencu za rad. Kada se registruju, organizacije moraju da obaveste Vladu o svojim aktivnostima, izvorima finansiranja, osoblju. Međutim, Vlada Alžira često ograničava registrovanje nevladinih organizacija, bez opravdanja.

Slična je situacija i sa političkim partijama. Ministarstvo unutrašnjih poslova Alžira mora da odobri sve političke stranke pre osnivanja, a dešava se da vlast Alžira odbija da im izda odobrenja.

Vlasti Alžira od ogranizacija koje rade na teritoriji Alžira, traži da dobiju odobrenje od lokalnog guvernera pre održavanja zatvorenih javnih skupova. Međutim, vlast u Alžiru nastavlja da uskraćuje odobrenja političkim partijama, nevladinim organizacijama i drugim grupama da održavaju skupove u zatvorenom prostoru.

Vlada Alžira je u junu 2011. godine zabranila dva događaja u organizaciji Alžirske lige za odbranu ljudskih prava. U decembru 2011. godine lokalne vlasti su odbile da izdaju dozvole za održavanje konferencije koju je Alžirska liga za ljudska prava (LADDH) - najaktivnija nezavisna organizacija za ljudska prava, planirala da održi u gradovima Alžir i Boumerdes radi proslave Međunarodnog dana ljudskih prava.

Domaće NVO u Alžiru imaju poteškoća i da dobiju finansijsku podršku iz inostranstva. Iako nije nezakonito, finansijska podrška nevladinim organizacijama iz inostranstva je u Alžiru uslovljenja nizom ovlašćenja Ministarstva unutrašnjih poslova koje se teško dobijaju.

Vlada Alžira ima pravo da obustavi aktivnosti bilo koje nevladine organizacije ili političke partije, ako smatra da ona deluje ilegalno ili protiv javnog reda ili morala, iako zakonom nije definisano šta predstavlja to kršenje.

Prema Ustavu Alžira politička stranka se ne može osnovati ako bi to kršilo osnovne slobode, fundamentalne vrednosti nacionalnog identiteta, nacionalno jedinstvo, bezbednost i integritet, nacionalnu teritoriju, nezavisnost zemlje i narodni suverenitet, kao demokratski i republički poredak države.

Članstvo u stranci Front islamskog spasa (FIS), koja je zabranjena još 1992. godine, i dalje je nelegalno.

Sloboda medija

Iako je u decembru 2011.godine usvojen novi Zakon o informisanju, u Alžiru na osnovu njega sloboda izražavanja i pravo na informisanje i dalje nisu dovoljno zagarantovani.

Po zakonu, svaka publikacija u Alžiru zahteva zvanično odobrenje vlasti.

Prema Krivičnom zakonu Alžira, svako ko distibuira ili prodaje brošure ili letke koji „mogu naškoditi nacionalnom interesu" može biti kažnjen zatvorom od 6 meseci do 3 godine i novčanom kaznom. Ukoliko su brošure ili letci finansirani stranim izvorima i dolaze iz inostranstva, kazna zatvora može iznositi do pet godina.

U Alžiru postoji veliki broj štampanih medija, ali je sloboda izražavanja u ovoj zemlju prilično ograničena.

Mnogi od štampanih medija se objavljuju od strane biznismena koji su povezani sa Vladom Alžira i državnim obaveštajnim službama.

Novine koje se nalaze u privatnom vlasništvu u Alžiru uživaju više slobode. Međutim represivni zakoni o štampi i zavisnost prihoda novina od oglašavanja države i njenog javnog sektora u njima, ograničavaju njihovu slobodu da kritikuju Vladu i vojsku.

Televiziji Al Džazira (Al Jazeera) je zabranjeno poslovanje u Alžiru. Njihovo poslovanje je zabranjeno usled toga što su „pristrasno izveštavali" o demonstracijama u februaru 2011. godine i time navodno pogoršali tenzije u zemlji.

Vlasti u Alžiru kontrolišu gotovo sve domaće elektronske medije. Zbog toga oni skoro uopšte ne pružaju kritičko izveštavanje o državnoj politici.

Takodje, novinari u glavnom gradu Alžiru su relativno zaštićeni od strane svojih udruženja, dok su oni u unutrašnjosti zemlje izloženi progonu i ponekad pritvoru ukoliko kritikuju lokalne vlasti. Državni tužioci u Alžiru često krivično gone novinare zbog klevetanja ili vređanja javnih funkcionera.

Da je kritikovanje vlasti veoma otežano u Alžiru, potvrdjuje i slučaj iz avgusta 2011. godine kada su Vladini zvaničnici proterali tunižanskog pevača Bendir Man-a i navodno mu zabranili povratak u Alžir, zbog održanih koncerata na kojima je pevao o demokratiji i zbog toga što je posvetio pesmu "svim diktatorima u arapskom svetu" u kojoj je pomenuo i alžirskog predsednika Boutefliku.

Pristup internetu je u Alžiru uglavnom nesmetan, ali Vlada Alžira prati i nadgleda mejl adrese i internet sobe za razgovor. Neki izveštaji medija navode da je sajt Fejsbuk (Facebook) bio blokiran u prvim mesecima 2011. godine, kako bi Vlada Alžira otežala komunikaciju među demonstrantima.

 Verske slobode

Prema Ustavu Alžira, državna religija u Alžiru je islam. Ustav Alžira garantuje verske slobode, ali drugi zakoni i prakse u Alžiru imaju resktriktivan uticaj na njih.

 Diskriminacija

Prema Ustavu Alžira, predsednik Alžira mora biti musliman. Nemuslimani mogu vršiti javne funkcije, ali je jasno prisutno da se oni ne unapređuju na viša mesta. Usled toga, mnogi nemuslimani kriju svoju versku pripadnost.

Verski radnici katoličkih i protestantskih crkava mogu imati problema sa dobijanjem viza, tj. odbijanjem da im se odobri viza od strane Vlade Alžira, što predstavlja prepreku za njihovo praktikovanje vere.

Protestantskim grupama u praksi vlasti Alžira retko daju ovlašćenje za korišćenje objekata za bogosluženja. Mnogi hrišćanski građani nastavili su da se sastaju u nezvaničnim "kućnim crkvama", koje su često domovi ili preduzeća crkvenih članova. Veliki broj njih održava svoja bogosluženja tajno.

U maju 2011. godine guverner administrativne provincije Bejaia je naredio protestantskoj crvkvi Alžira (Protestant Church of Algeria - EPA) da zatvori sedam crkava, tj. "neovlašćenih" bogomolja u toj provinciji. Guverner je tvrdio da su neke službe protestantske crkve održavane tajno na mestima kao što su garaže. Ipak, posle osude nevladinih organizacija u Alžiru ove crkve nisu zatvorene.

Svaki uvoz nemuslimanskih spisa u Alžir mora biti odobren od strane Ministarstva vera, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva trgovine.

Zakonska regulativa i zabrane

 Prema Krivičnom zakoniku Alžira kao krivično delo je predviđeno bogohuljenje - svi akti koji vređaju proroka Muhameda ili nekog od božijih glasnika ili omalovažavaju veru i zapovesti islama, pisanjem, crtanjem, izjavom ili na bilo koji drugi način. Bogohuljenje se u Alžiru kažnjava zatvorom do pet godina.

Sud u Oranu je 25. maja 2011.godine osudio Abdelkarima Siaghaia, preobratićenika u hrišćanstvo, za uvredu proroka Muhameda tj. bogohuljenje i osudio ga na maksimalnih pet godina zatvora i novčanu kaznu. On je osuđen zbog toga što je sa svojim susedom razmenio CD sa hrišćanskim sadržajem.

Prema zakonu u Alžiru se inkriminiše prozelitizam muslimana od strane nemuslimana, ali ne i obrnuto. Prozelitizam je nameran pokušaj da se neko preobrati iz svoje vere u drugu veru, naročito nečasnim i ružnim sredstvima. Kažnjivo je i vređanje, ograničavanje ili korišćenje sredstava zavođenja kako bi se preobratio musliman u drugu religiju, kao i korišćenje nastave, obrazovanja, zdravstva, ustanove kulture, socijalne ustanove ili korišćenje finansijskih sredstava - za isti cilj.

Verske grupe su dužne da registruju svoje organizacije kod Vlade Alžira, pre obavljanja religijskih aktivnosti. U julu 2009. godine je Vlada akreditovala prvu zvaničnu jevrejsku organizaciju. Tokom jula 2011. godine Vlada Alžira je zvanično priznala i alžirsku Protestantsku crvku.

Ipak, hrišćanske grupe su u više navrata bile neuspešne u pokušaju da se registruju u Alžiru, usled teškoća da dobiju potrebne informacije ili čak usled dobijanja pogrešnih informacija o procesu registracije od strane vlasti Alžira. Neki lideri anglikanske i adventističke crkve izvestili su da su njihovi zahtevi za registraciju ostali nerešeni i posle više od 4 godine.

Nemuslimanima je u Alžiru zabranjeno održavanje molitvi, osim na lokacijama koje su odobrene od strane države.

Zahtev za održavanje nemuslimankog verskog događaja mora biti podnešen guverneru najmanje 5 dana pre događaja. Zahtev mora da sadrži informacije o tri glavna organizatora događaja, svrsi događaja, broj očekivanih učesnika, raspored i planiranu lokaciju gde će se događaj održati.

 Žene

Prema Ustavu Alžira, svi građani su jednaki i zabranjena je diskriminacija na osnovu rođenja, rase, pola, mišljenja ili bilo kog drugog ličnog ili društvenog statusa ili okolnosti.

Ipak, žene se u Alžiru suočavaju se sa diskriminacijom, koja je naročito predviđena Porodičnim zakonom koji se umnogome oslanja na šerijatsko pravo.

U Alžiru muslimanka ne može da se uda za nemuslimana, osim ukoliko se on ne preobrati u islam. Zakon u Alžiru ne zabranjuje muslimanima da ožene nemuslimanku, ali im zabranjuje da ožene ženu koja ne pripada monoteističkoj veri (monoteizam - verovanje u jedno božanstvo).

Muskarac u Alžiru ima pravo da se razvede od žene bez navođenja razloga za to, dok žena može da podnese zahtev za razvod samo iz specifičnih razloga, kao što je na primer napuštanje od strane supuga.

Jedina opcija za žene koje žele da iniciraju razvod bez pozivanja na predvidjene razloge je Khula razvod (Khul'a) - takozvani razvod bez krivice, ali u tom slučaju ona gubi bilo kakvo pravo na finansijsko izdržavanje od strane bivšeg muža.

U slučaju razvoda i davanja majci starateljstva nad detetom, ona ne može da odvede dete van zemlje bez dozvole oca.

Žene u Alžiru koje su udate ali su mlađe od 18 godina, ne mogu putovati u inostranstvo bez dozvole muža.

Žena u Alžiru može naslediti samo polovinu onoga što nasleđuje muškarac.

Žene su u Alžiru u lošijem položaju u odnosu na muškarce i prema odredbama Krivičnog zakona.

Silovanje u braku u Alžiru nije kažnjivo zakonom.

Mnoge žene u Alžiru ne prijavljuju slučajeve bračnog silovanja usled društvenih pritisaka i teškoća u obezbeđivanju uverenja da su zaista žrtve silovanja. U slučaju supružničnog zlostavljanja, žrtva mora biti onesposobljena najmanje na 15 dana i imati potvrdu lekara o povredama da bi se podigla optužnica protiv supruga.

U drugim segmentima života, žene nisu u tolikoj meri izložene diskriminaciji u Alžiru, iako su svakako manje zastupljene od muškaraca. Žene u Alžiru su tokom 2012.godine više nego ranijih godina uključene u javni i politički život. U prethodnom sazivu Vlade 3 žene su bile članice kabineta.

U poslovnom životu, žene u Alžiru su prilično jednake sa muškarcima. One mogu posedovati preduzeća, sklapati ugovore i graditi karijere slično kao i muškarci.

Prema statistici za 2010. godinu, oko trećine sudija u Alžiru su žene, a preko 50% zaposlenik u medicinskoj profesiji takođe čine žene. Ipak, žene imaju manje šanse da dobiju jednaku pratu za isti rad ili da dobiju unapređenje, u odnosu na muškarce.

Obavezno služenje vojnog roka

Služenje vojnog roka je u Alžiru obavezno za sve muškarcije starije od 19 godina. Ali svi muškarci stariji od 30 godina izuzeti su od ove obaveze. Žene su potpuno isključene od učešća u oružanim snagama Alžira.

Muškarci koji su u uzrastu za služenje vojnog roka ne mogu napustiti zemlju bez saglasnosti Vlade Alžira.

Vojni rok u Alžiru traje 18 meseci, od čega je 6 meseci predviđeno za osnovnu obuku, a 12 meseci za civilne projekte kao što su ekonomski, administrativni, socijalni, kulturni, mada ima izveštaja koji potvrđuju da regruti ovih 12 meseci služe i u vojnim kopnenim snagama.

Po završetku redovne službe, vojnici u Alžiru moraju ostati dostupni Ministarstvu odbrane Alžira u narednih pet godina i mogu biti pozvani u službu u bilo kom trenutku, a posle toga oni postaju deo rezervnih vojnih snaga narednih 20 godina.

Svaki građanin Alžira koji je pozvan da ispuni svoju obavezu služenja vojnog roka, a ne prijavi se na naznačenu lokaciju u roku od 30 dana od naredbe, smatraće se da izbegava vojnu obavezu.

U Alžiru ne postoji zakonska odredba o prigovoru savesti. Za ono lice koje se pozove na prigovor savesti, takođe će se smatrati da izbegava vojnu obavezu.

Svako ko se bude smatrao krivim za izbegavanje vojne obaveze u Alžiru za vreme mira može biti kažnjen zatvorom od tri meseca do pet godina. Za vreme rata, kazna zatvora za isto delo iznosi od dve do deset godina.

Vojnik koji dezertira u zemlji, može biti kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina, u miru. Ako vojnik dezertira za vreme rata ili na teritoriji na kojoj je stanje opsade ili je proglašeno vanredno stanje, kazna može iznositi od dve do deset godina zatvora.

Dezerterstvo u inostranstvo se u Alžiru kažnjava zatvorom od dve do deset godina u miru i zatvorom od deset do dvadeset godina za vreme rata.

Dezerterstvo više od dva lica smatra se za dezerterstvo sa zaverom i u miru se kažnjava zatvorom od jedne do deset godina, a u ratu od pet do petnaest godina zatvora.

Ako vojnik dezertira u oružanu grupu ili među neprijateljske redove, maksimalna kazna u Alžiru je pogubljenje.

Svako ko se oglasi krivim za skrivanje, zapošljavanje ili je naručilac zapošljavanja onoga koje se traži zbog izbegavanja vojne obaveze ili svako do se oglasi krivim za pomaganje u izbegavanju vojne obaveze pogleže pod sistem vojnih sudova.

Oni koji podstiču druge na dezertiranje mogu biti kažnjeni zatvorom od 6 meseci do 5 godina u miru i od pet do deset godina zatvora za vreme rata. Oni koji kriju dezertere ili ih čuvaju od gonjenja mogu biti kažnjeni zatvorom od dva meseca do dve godine.