Avganistanska beba na Institutu za majku i dete u Beogradu
- التفاصيل
- تم إنشاءه بتاريخ 16 كانون2/يناير 2016
Beograd, 14. januara – Na Institutu za majku i dete na Novom Beogradu leži mali Ferhad. Avganistanac je. Rođen je kao izbeglica. Njegova majka Sabra porodila se u Istanbulu. Dovezen je ovde iz Šida gde je oca, majku i petoro braće i sestara zaustavio na daljem putu ka Evropi, jer se razboleo. Jako se razboleo. Malo telo, trpilo je hladnoću i put od Izmira do Lezbosa, od Lezbosa do Atine, od Atine do Đevđelije, onda do Miratovaca odakle ga je majka nosila nekoliko kilometara peške, pa do Preševa, Šida...
Tu su zastali. Mali Ferhad ne bi izdržao dalje, ima ozbiljne respiratorne probleme, rekli su lekari. Treba mu ozbiljna medicinska nega. Mora u Beograd. Odvezen je kolima hitne pomoći, a njegova porodica je odložila izbegličke zavežljaje u Šidu.
Zatičemo ih zabrinute i uplašene. Umirujemo majku da ćemo je voziti za Beograd da vidi bebu, da smo tu uz njih, da ćemo im sve pomoći. Objašnjavamo im da moraju da se strpe u Šidu, da ćemo uz pomoć Komesarijata za izbeglice i policije naći način da ih prebacimo u Krnjaču . Odatle im je mnogo bliže da obilaze bebu, a i uslovi smeštaja su bolji. Pokušavamo da ublažimo njihov strah od nemogućnosti daljeg puta i objašnjavamo da mogu otići čim bebi bude bolje.
Majku vodimo odmah za Beograd. Nije nepoverljiva, ali u tuđoj zemlji, među nepoznatim ljudima i kratko odvajanje od petoro dece od kojih jedno ima samo dve godine, je brine. Plaši se da se granice ne zatvore, plaši se i u kakvom će stanju zateči bebu. Ali, u Institutu za majku i dete gde ulazimo sa prevodiocom, čekaju je dobre vesti. Dečak je skinut sa aparata da disanje. Ohrabrena, gleda bebicu kroz staklo i sada već počinje da veruje da će možda na kraju sve biti dobro. Ali mora da čeka. Kažu joj da lekari dete neće otpustiti dok ne bude potpuno zdravo.
U povratku zamišljeno gleda kroz prozor automobila. Kaže da se ona lično borila da krenu na ovaj put. Da spasi decu. Priča nam o teškom životu, o tome kako su je mladu udali, kako je porodica njenog muža sada pitala zašto ne udaju najstariju kćerku Sibilu, a ona ima samo 14 godina. „Odličan je djak. Sve petice", saopštava nam gledajući nas prodorno u oči kao da traži odjek za nju tako važne činjenice na našim licima. Kao da tom rečenicim objašnjava sve – svoj položaj, svoju nadu i strah šta joj može izmaći.
Čekala nas je dva dana i jutros smo došli po njenu porodicu u Šid. Spakovali smo nešto malo stvari i decu u automobil i povezli za Krnjaču. Sada su tu. Pametna i poslušna deca koja u letu hvataju srpske i engleske reči i ponavljaju ih, umorni i nestrpljivi otac Irfan i njegova odlučna supruga Sabra. Čekaju da ojača Ferhad, pa da krenu dalje.
Zahvaljuju nam na pomoći. Sabra pita hoćemo li i dalje ići sa njom u bolnicu, hoćemo li se viđati... Sve dok Ferhad potpuno ne ozdravi, dok ne odete u Šid, pa i tamo ćemo dok čekate voz za Hrvatski biti uz vas, obećavamo.