Eritreja

PDF COI Eritreja 2012

Službeno ime

Država Eritreja ( tirginja: ኤርትራ ʾErtrā ; arapski: إرتريا‎ Iritriyā, eng.State of Eritrea)

Državni praznici

Državni praznici koji se proslavljaju u Eritreji su: 1. januar -Nova godina; 7. januar- rođenje Isusa Hrista- pravoslavni Božić (Leddet); 19. januar Bogojavljenje (Timket); 5. februar - rođenje proroka Muhameda; 10. februar - Oslobođenje Masave, operacija Fenkil; 8. mart -Međunarodni dan žena; 1. maj - Međunarodni dan rada; 24. maj - Dan nezavisnosti; 20. jun - Dan mučenika; 1. septembar - godišnjica početka oružane borbe; 11. septembar – Nova godina koju proslavlja pravoslavna Tewahedo crkva, 27. septembar – Pronalazak časnog krsta i 25. decembar katolički Božić (Lidet).

Praznici koji nemaju fiksan datum: hrišćanski-Veliki petak i Uskrs. Islamski - Kurban Bajram, Praznik žrtvovanja (Eid ul-Adha), koji variraju u odnosi na lunarnu islamsku godinu.

Geografski položaj

Eritreja je država koja se nalazi u severnom delu Afrike. Ime je dobila po italijanskom nazivu za zemlju na Crvenom moru Ἐρυθραίᾱ (Erythraíā ).

Eritreja se graniči sa Sudanom na zapadu, Etiopijom na jugu, Džibutijem na jugoistoku, na severu i istoku Eritreje nalazi se Crveno more. Arhipelag Dahlak i nekoliko Hanish ostrva su takođe teritorije Eritreje. Eritreji pripadaju i oko 350 ostrva u Crvenom moru.

Ukupna površina teritorije Eritreje iznosi oko 117 600 km2.

Eritreja se nalazi na severoistočnom delu Afrike, poznatijem kao Rog Afrike. Geografske koordinate Eritreje su 15° severne geografske širine, i 39° istočne geografske dužine.

Zemlja je praktično podeljena istočno-afričkim procepom. Na zapadu zemlje se nalazi plodno zemljište, a plodnost tla opada ka jugu. Zemljište na jugu čine blage kosine i brda. Eritreja se nalazi na brdovitom terenu, okružena planinama i karakteriše je velika erozija tla. Plodno zemljište nalazi se u dolini na centralnom platou, i veoma je pogodno za poljoprivredu.

Strateški važan moreuz Bab-el- Mandeb, povezuje obale Eritreje i Jemena. Bab-el-Mandeb (arapski, vrata suza) je moreuz koji razdvaja Afriku i Aziju a spaja Crveno more i Adenski zaliv. Najviši vrh Eritreje je Emba Soira ( 3 018 m) i nalazi se u centralnom delu zemlje.

Glavni grad Eritreje je Asmara. Neki od većih i značajnijih gradova su Masava (Massawa) na istoku, lučki grad Aseb (Asseb) na jugoistoku, Keren na severu, i Mandefera u centralnom delu Eritreje.

Geografski Eritreja ima tri geografske regije: prva regija leži uz obale Crvenog mora i formira uske istočne nizije. Drugi geografski region čini etiopijska visoravan koja se prostire ka severu, a treća regija nalazi se na zapadu zemlje na granici sa Sudanom i karakterišu je ravničarski predeli.

Administrativnom podelom od 15.aprila 1996.godine Eritreja je podeljena na šest regiona (zobas): Gash-Barka sa administrativnim centrom gradom Berentu, Debubawi Kayih Bahri (južni crvenomorski region) sa centrom u gradu Assabu, zatim Maakel (ili centralni region) sa gradom Asmara, region Semenani Kayih Bahri (severni crvenomorski region) i njegov administrativni centar Massawa, Anseba sa gradom Keren, i region Debub sa gradom Mendefera.

Eritreja ima prijatnu i blagu klimu tokom većeg dela godine. U visoravnima najtopliji mesec je maj, a zimi se temperatura spušta do nule.

Kroz Eritreju protiču četiri veće reke: Anseba, Gash, Barka i Tekeze.

Neki od prirodnih resursa zemlje su so, riba, zlato, cink i bakar.

Stanovništvo

Stanovništvo Eritreje je etnički veoma raznoliko. U Eritreji živi devet etničkih grupa: Tigrinya, Bilen, Afar, Saho, Rashaida, Tigre, Kunama, Nara i Hidarib.

Tigrinja (The Tigrinya) žive u centralnim i južnim visoravnima Eritreje.Većina pripadnika ove grupe su pravoslavni hrišćani. Oni čine oko 50 % ukupnog stanovništva Eritreje.

Etnička grupa Bilen naseljava grad Karen (koji se nalazi u centralnom delu Eritreje) i njegovu okolinu. Oni su tradicionalna grupa organizovana po krvnom srodstvu. Žene iz etničke grupe Bilen karakteristične su po raznobojnoj odeći, alkama od zlata, bakra ili srebra i tetovažama od kane. Većina pripadnika etničke grupe Bilen su muslimani.

Afari, takođe poznati i kao Dankalis, većinom nastanjuju jugoistočne obale oko Crvenog mora i neka od eritrejskih ostrva. Pripadnici etničke grupe Afari su većinom muslimani.

Saho naseljavaju južne delove gradova Asmara (u centralnom delu Eritreje) i Massawa (na obali Crvenog mora) i visoravni u okolini Hazemo doline.

Rašida (Rashaida) su jedini etnički Arapi u Eritreji, koji su pristigli na sever Afrike u XIX veku.Oni su muslimani i pričaju arapskim jezikom. Žive na obalama Crvenog mora na severu zemlje, i na granici sa Sudanom.

Tigre naseljavaju predele severnih planina Eritreje i obalama mora na istoku, a takođe nastanjuju i delove nizija na zapadu zemlje. Oni čine oko 30 % populacije Eritreje.

Pripadnici grupe Kunama žive na jugozapadu Eritreje, u okolini grada Barentu i u blizini granice sa Etiopijom. Njihovo društvo je zasnovano na egalitarizmu (jednakosti) i matrijarhatu.

Pripadnici etničke grupe Nara žive na padinama ravnice Barka na zapadu Eritreje.

Hidaribi, poznati i kao T'badwe, većinom su polunomadske grupe koje žive na severo-zapadnim obroncima doline smeštene u centralnom delu Eritreje.

Prema procenama za 2012.godinu Eritreja ima oko 6 miliona stanovnika. Očekivani životni vek stanovništva prema procenama iz 2012.godine iznosi 62 godine.

Prema podacima za 2012.godinu oko 41 % stanovništva Eritreje je mlađe od 14 godina.

Religija

Iako ne postoje provereni statistički podaci o religijskoj pripadnosti eritrejskog stanovništva, prema grubim podacima oko 40% stanovništva su pripadnici hrišćanstva, a 60% stanovništva Eritreje su muslimani suniti.

Muslimani većinom žive u istočnim i zapadnim nizijama Eritreje, dok hrišćani nastanjuju predele oko visoravni u centralnim delovima Eritreje.

Oko 24% hrišćana su pripadnici pravoslavne vere, 10% katoličke, a 4% stanovništva zajedno čine pravoslavci, Jehovini svedoci i adventisti.

Takođe u Eritreji se nalazi mala religijska grupa Bahai (Baha'i), a oko 2% stanovništva su pripadnici animizma. Animizam je verovanje da prirodna bića ukuljučujući životinje i biljke, ali i nežive stvari kao što su predmeti, poseduju duhovnost.

Jezik

Eritreja nema zvanični jezik. Ustav Eritreje priznaje svih devet jezika kojim pričaju etničke grupe, a dva jezika koji se najčešće koriste u službenoj upotrebi su arapski i tirginja jezik.

Tirginja jezik potiče iz semitske grupe jezika. Arapski kao svoj maternji govori samo etnička grupa Rashida, a ostale grupe ga koriste u verskim obredima.

Većina etničkih grupa u Eritreji govore dva jezika, a zbog dugogodišnje vladavine Etiopije nad Eritrejom mnogi građani govore amharic, zvanični jezik Etiopije.

Do petog razreda osnovne škole učenici pohađaju nastavu na maternjem jeziku, a od šestog razreda nastava se odvija na engleskom jeziku. Najzastupljeniji jezici u Eritreji su tirginja i tigre, kojima govori oko 83 % populacije.

Privreda i ekonomija

Od svoje nezavisnosti 1993.godine Eritreja se suočava sa ekonomskim problemima. U ratu sa Etiopijom devedesetih godina XX veka u zemlji su oštećeni brojni infrastrukturni važni objekti kao što su bolnice, putevi, telekomunikacije, javne ustanove.

Ekonomska budućnost Eritreje uveliko zavisi od sposobnosti Vlade da se suoči i sa brojnim socijalnim problemima kao što su nepismenost, nezaposlenost, niske profesionalne kvalifikacije i obučenost radnika, ali i spremnošću da se uvede tržišna ekonomija.

Iako je Vlada u prošlosti najavljivala uvođenje slobodnog tržišta i privatizaciju, u praksi vladajuća stranka, Partija narodnog fronta za demokratiju i pravdu (The People's Front for Democracy and Justice (PFDJ), ima potpunu kontrolu nad ekonomijom zemlje. U Eritreji postoji jako mali broj privatnih preduzeća.

Ekonomija Eritreje se u velikoj meri zasniva na porezu od 2% koji plaćaju Eritrejci koji žive i rade u inostranstvu. Oko 32% bruto nacionalnog proizvoda (BNP) država ubira od doznaka iz inostranstva.

Uprkos tome, Vlada Eritreje vrši strogu kontrolu nad inostranim valutama tako što ograničava njihovu dostupnost i promet na tržištu Eritreje.

Poljoprivredni proizvodi koji se najčešće izvoze iz Eritreje su pamuk, voće i povrće i meso. Najveći izvozni partneri Eritreje su Italija (oko 30% ukupnog izvoza) i Sudan (24%), a za njima slede Saudijska Arabija, Kina i Velika Bitanija.

Eritreja najviše uvozi iz Saudijske Arabije, Egipta, Kine, Indije, Nemačke, Italije, Južne Afrike i Brazila. Uvozni prioizvodi koji su najviše zastupljeni su mašine, naftni proizvodi i hrana.

Država ne ulaže govoro ništa u razvoj poljoprivrede, industrije ili uslužnog sektora u Eritreji.

Zbog oskudnog sistema navodnjavanja poljoprivreda Eritreje je u mnogome zavisna od sezona kiše. Veliki procenat populacije, oko 80 % stanovništva se bavi poljoprivredom samo za sopstvene potrebe.

Razvoj ekonomije u Eritreji umnogome otežava i prinudna mobilizacija stanovništva, ali i velike migracije stanovništva koje prate taj problem, jer veliki broj mladih radno sposobnih ljudi napusti zemlju da bi izbeglo obavezu vojne službe.

Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u Eritreji za 2012.godinu je iznosio oko 800 dolara. Stopa inflacije za 2012. godinu procenjena je na 13,3 %.

Prema humanom indeksu razvoja - sveobuhvatnoj formuli koja meri siromaštvo, pismenost, obrazovanje i životni vek, kao pokazatelja razvijenosti zemlje - Eritreja je u 2011.godini svrstana na 177 mesto od 183 zemlje.

Prema indeksu ekonomskih sloboda, Eritreja je u 2012.godini proglašena za jednu od neslobodnih ekonomija sveta. Od 46 zemalja podsaharske Afrike koje su obuhvaćene ovim indeksom, Eritreja se nalazi na 45 mestu.

Istorijsko-politički razvoj

Pre italijanske okupacije 1885.godine teritorijom današnje Eritreje vladale su mnoge države, prvenstveno zbog važnog geostrateškog položaja i kontrole nad regionom oko Crvenog mora.

Posle predaje Italije u Drugom svetskom ratu, Eritreja je 1941.godine dodeljena britanskoj vojnoj upravi.

Rezolucijom Ujedinjenih nacija 1952.godine stvorena je federacija Etiopije i Eritreje. Rezolucijom je ignorisana eritrejska težnja za nezavisnošću, ali je građanima Eritreje garantovala neka demokratska prava, i garancije za autonomnu upravu. Međutim ubrzo nakon osnivanja federalne uprave ova prava su počela da se negiraju i zloupotrebljavaju od strane etiopijske vlasti.

Etiopijski vladar Halie Sellassie je 1962.godine samovoljno raspustio parlament Eritreje i anektirao državu, što je izazvalo povećanje borbe za nezavisnost Eritreje od Etiopije. Borba za nezavisnost Eritreje se nastavila i nakon puča kojim je Selasije svrgnut sa vlasti 1974.godine. Nova etiopijska Vlada, poznata kao Derg, bila je marksistička vojna hunta, predvođena Mengistom Haliem Miriamom (Mengistu Haile Miriam).

Tokom šezdesetih godina XX veka Oslobodilački front Eritreje (Eritrean Liberation Front - ELF) vodio je borbu za nezavisnost Eritreje. Nekoliko članova Fronta se odvojilo 1979.godine i osnovalo Narodni oslobodilački front Eritreje (Eritrean People's Liberation Front - EPLF), koji je krajem sedamdesetih godina XX veka postao glavna eritrejska oružana grupa u borbi za nezavisnost. Na čelu Narodnog fronta bio je Isaias Afwerki.

Narodni front je 1977.godine pokrenuo proterivanje etiopijskih snaga iz Eritreje.Međutim iste godine Etiopija je uz pomoć ruskih vojnih snaga uspela da povrati prevlast i natera Narodni Front na povlačenje.

Između 1978.godine i 1986.godine etiopijski Parlament je pokrenuo osam ofanziva protiv pokreta za nezavisnost Eritreje, od kojih su svi propali. Narodni front je 1988.godine okupirao Aefbeta - vojno sedište etiopijske armije na severoistoku Eritreje, i time primorao etiopijsku vojsku da se povuče iz garnizona. Borci Narodnog fronta su zatim prešli na teritoriju oko grada Kerena, drugog po veličini grada u Eritreji.

Krajem osamdesetih godina XX veka, Sovjetski savez je obavestio etiopskog premijera Mengistu o prekidanju sporazuma o bilateralnoj odbrambenoj saradnji. Povlačenjem podrške Sovjetskog saveza omogućeno je napredovanje pobunjeničkih snaga i Narodnog fronta u borbi sa Etiopijom.

Mirovni pregovori između Etiopije i pobunjeničkih snaga koje se bore za nezavisnost Erireje su se održali u Vašintonu i doveli do pada režima Mengiste u maju 1991.godine.

Etiopijski premijer Mengista je podneo ostavku na mesto premijera, a na njegovo mesto je došla prelazna Vlada. Krajem maja 1991.godine došlo je do mirovnih pregovora u Londonu na kojima je došlo do formalizovanja odluke o kraju rata. Četiri glavne pobunjeničke grupe, uključujuči i Narodnooslobodilački front Eritreje su učestvovale u ovim mirovnim pregovorima.

Pobeđujući etiopijske vojne snage unutar Eritreje, Narodni front je preuzeo kontrolu nad teritorijom Eritreje. Maja 1991.godine Narodni front je uspostavio privremenu Vladu (Provisional Government of Eritrea - PGE), koja je trebalo da upravlja zemljom do održavanja referenduma o nezavisnosti Eritreje i uspostavljanja trajne Vlade i uprave. Lider narodnog Fronta Isaias je postao predsednik privremene Vlade. Zakonodavno telo je oformljeno od članova centralnog komiteta Narodnog fronta.

U glavnom gradu Etiopije, Adis Abebi, od 1. do 5. jula 1991.godine su održani pregovori na kojima je, između ostalog, došlo do uspostavljaja prelazne vlade Etiopije i razgovora o odnosima sa Eritrejom, koja je na konferenciji učestvovala kao posmatrač. Krajnji rezultat pregovora bio je saglasnost Etiopije sa održavanjem referenduma o nezavisnosti Eritreje.

Referendum na kome je izglasana nezavisnost Eritreje od Etiopije održan je od 23.do 25.aprila 1993.godine. Na referendumu je 99,8% građana glasalo za nezavisnost Eritreje.
Vlasti Eritreje su 27. aprila 1993.godine proglasile nezavisnost Eritreje.

Narodnooslobodilački front Eritreje je februara 1994.godine postao politička partija, i preimenovan je u Narodni front za demokratiju i pravdu (Peoples Front for Democracy and Justice - PFDJ). Marta 1994.godine rekonstruisan je sastav Narodne skupštine i ona je sačinjena od 75 članova Centralnog komiteta PDFJ i 75 direktno izabranih članova. Ustavni komitet od 58 članova, od kojih 50 postavlja Vlada, uspostavljen je sa ciljem da administrativno reorganizuje zemlju.

Prelazna Vlada Eritreje imenovala je u martu 1994.godine Ustavotvornu komisiju, koja je bila zadužena da napravi nacrt novog Ustava. Članovi komisije su putovali širom zemlje i održavali sastanke sa ljudima sa ciljem dobijanja određenih smernica koje bi se uvažile u nacrtu novog Ustava.

Novi Ustav Eritreje je ratifikovan 1997.godine, ali još uvek nije implementiran (videti odeljak - Političko pravni sistem, strana 17), a opšti izbori nisu održani od 1991.godine.

Od sticanja nezavisnosti 1993.godine do danas na vlasti u Eritreji se nalazi autoritarni režim predsednika Isaiasa Afwerkija (koji je na vlast došao u maju 1991.godine). Trenutno Vlada Eritreje drži potpunu kontrolu nad političkim, društvenim i ekonomskim sistemom zemlje, a poštovanje ljudskih prava skoro da i ne postoji.

Vlada Eritreje je najavila održavanje izbora za prelaznu nacionalnu Skupštinu za decembar 2001.godine ali oni su otkazani, a novi termin održavanja izbora nije zakazan. Izbori su otkazani zbog nerešenih teritorijalnih pitanja sa Etiopijom i odloženi su na neodređeno vreme dok se taj sukob ne reši. Izbori u Eritreji nisu održani do kraja 2012.godine.

Nekolicina članova Narodnog fronta za demokratiju i pravdu (PDFJ) potestvovala je nekoliko meseci 2001. godine protiv politike Vlade. U svojim protestima oni su pozivali na implementaciju Ustava i održavanje izbora u zemlji. Nakon nekoliko meseci protestvovanja u septembru 2001.godine došlo je do kolapsa Vlade. 11 političkih disidenata koji su protestvovali je uhapšeno i zadržano u pritvoru, bez podizanja optužnice. Nije poznata lokacija na kojoj se i dalje drže ovi zatvorenici, kao ni to da li su uopšte živi.

Takode 2001.godine Vlada Eritreje je zabranila privatne medije i uhapsila novinare i urednike nezavisnih medija, koji se takođe još uvek drže u zatvorima na nepoznatoj lokaciji. Ni u njihovim slučajevima nije zvanično podignuta optužnica. Iste godine (2001.), Vlada Eritreje je hapsila i druge pojedince koji su navodno kritikovali Vladu, uključujući i dva Eritrejca zaposlena u ambasadi Sjedinjenih Američkih Država.

Eritreja je 2008.godine imala granični spor sa susednim Džibutijem. U junu 2010.godine obe države su potpisale sporazum po kojem se Eritreja obavezala da povuče svoje trupe iz spornih oblasti. Međutim, još uvek nije postignut konačni sporazum o rešavanju spora.

Iako se Eritreja do 2011.godine povukla sa teritorije Džibutija, u eritrejskom zatvoru se i dalje nalazi 19 džibutijskih ratnih zatvorenika.

Savet bezbednosti UN uveo je 2009.godine ekonomske i vojne sankcije Eritreji zbog njenog navodnog podržavanja radikalnog islamističkog pokreta Al Šabab u Somaliji. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je decembra 2011.godine pooštrio sankcije uvedene Eritreji, zbog nastavka finasijske podrške i obuke oružanim pobunjeničkim grupama, uključujući i Al-Šabab, takođe i zbog nedovoljnog angažovanja na rešavanju sukoba oko garnice koji Eritreja ima sa Džibutijem i zbog navodnog planiranog napada na samit Afričke unije.

Postoje sumnje da je Eritreja sponzorisala neuspeli bombaški napad na Samit afričke unije u Adis Abebi, glavnom gradu Etiopije, u januaru 2011.godine.

Velika suša koja je tokom poslednjih par godina pogodila region severne Afrike ostavila je preko 10 miliona ljudi bez dovoljno hrane. Vlada Eritreje je jedina u regionu negirala da ima problem sa nedostatkom hrane i nastavila je da onemogućava humanitarnim organizacijama pristup kako bi pomogle građanima Eritreje.

U novembru 2011.godine vlada Eritreje je obavestila članove Evropske unije da prekida sve tekuće razvojne projekte koje se u Eritreji odvijaju uz pomoć EU.

Nova politička organizacija - Eritrejski pokret za demokratiju i pravdu (Eritrean Movement for Democracy and Justice - EMDJ), održala je aprila 2012. godine svoj prvi kongres u kampu Shine u Etiopiji. EMDJ je osnovana u aprilu 2011.godine od strane Eritrejaca koji su pobegli iz zemlje većinom zbog prisilnog rada i vremenski neograničene državne službe. Politički program ove partije zasniva se na svrgavanju sa vlasti trenutne vladajuće partije i održavanju demokratskih izbora u Eritreji.

Granični sukob sa Etiopijom:

Tokom maja 1988.godine izbio je rat oko granica između Etiopije i Ertreje. Procenjuje se da je tokom rata bilo 100 000 žrtava na obe strane. Rat je okončan Alžirskim mirovnim ugovorom iz decembra 2000.godine. Po ovom ugovoru osnovana je etiopijsko-eritrejska granična komisija i došlo je do uspostavljanja 25 km2. Privremene sigurnosne zone (Temporary Security Zone) između Etiopije i Eritreje.

Ujedinjene nacije su tokom 2000. godine poslale svoju mirovnu misiju (UNMEE - United Nations mission in Etiopia and Eritrea) sa zadatkom da nadgleda bezbednost u privrenmenoj zoni. Međutim odbijanje Eritreje da redovno isporučuje gorivo misiji UN dovela je do okončanja misije i povlačenja mirovnih snaga iz Eritreje 31. jula 2008.godine.

Međunarodna komisija nadležna za rešavanje graničnih sporova izložila je svoje rešenje za razgraničenje granice izmedju Etiopije i Eritreje tokom 2002.godine. Međutim, sukobljene strane nisu postigle dogovor. Međunarodna granična komisija je 30.novembra 2007.godine donela odluku o razgraničenju granica, ostavljajući i dalje nekoliko oblasti spornim, uključujući i grad Badme.

Zbog nemogućnosti da se uspostavi saglasnost o fizičkom razgraničenju između dve države, komisija je iznela predlog „virtuelnog razgraničenja". Virtulno razgraničenje je podrazumevalo označavanje gde bi u budućnosti granice između Eritreje i Etiopija trebale biti povučene. Odluka komisije išla je u korist Eritreje, tačnije njoj je dodeljen sporni grad Badme. Eritreja je prihvatila odluku komisije o „virtuelnom razgraničenju", i pozvala Etiopiju da povuče svoje trupe iz Privremene sigurnosne zone, za koju tvrdi da je teritorija Eritreje. Etiopija nije prihvatila odluku o razgraničenju.

Smatra se da i dalje postoji „zamrznuti konflikt" između dve države. Na zajedničkoj granici i dalje postoje stotine naoružanih trupa, a dve države međusobno optužuju jedna drugu za podržavanje i finansiranje pobunjeničkih grupa koje se nalaze na njihovim teritorijma.

Političko-pravni sistem

Novi Ustav Eritreje je ratifikovan 1997.godine, ali nikada nije implementiran, jer nije određen konkretan datum do kojeg Ustav treba da stupi na snagu.
Autoritarni režim na čijem čelu se nalazi predsednik Isisas Afwerki vlada u Eritreji od 1991.godine.

Na vlasti se nalazi Partija narodnog fronta za demokratiju i pravdu (The People's Front for Democracy and Justice (PFDJ), predvođena predsednikom Afwerkijem. PFDJ je jedina politička partija u Eritreji, i vlada od 1991.godine. Parlamentarni izbori u zemlji nisu održani od njene nezavisnosti od Etiopije 1993.godine.

Sadašnji političko pravni sistem Eritreje je podeljen na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast.

Zakonodavnu vlast i dalje vrši Prelazna narodna skupština koja je sastavljena 1994.godine, od 75 članova partije Narodnog fronta za demokratiju i pravdu (PFDJ) i 75 izabranih članova. Narodna skupština je glavni i najviši zakonodavni organ. Izbori za Narodnu skupštinu zakazani za 2001.godinu nisu održani i odloženi su na neodređeno vreme, do rešenja teritorijalnog spora sa Etiopijom.

Skupština nadgleda unutrašnju i spoljnu politiku Vlade, implementaciju političkih ciljeva, odobrava budžet i bira predsednika države.
Predsednik nominuje kandidate za ministre, za predsednike komisija i kancelarija, ali Skupština ratifikuje njihov izbor.

Izvršnu vlast u Eritreji vrši kabinet sačinjen od 17 ministara kojim predsedava predsednik Eritreje. Kabinet je odgovoran Narodnoj skupštini za sprovođenje političkih ciljeva, regulativa i zakona.

Sudstvo je, kao treća grana vlasti, formalno nezavisno od zakonodavne i izvršne vlasti. Međutim, u praksi nezavisnost sudstva je veoma ograničena. Predsednik Višeg suda je uhapšen 2001.godine nakon što je kritikovao Vladu za njeno mešanje u pitanje pravosuđa i sudskih odluka.

Eritreja ima tri vrste sudova: Građanski sudovi, zatim Vojni sudovi i Specijalni sudovi. Osim toga, postoje navodi da Eritreja ima razvijen i paralelni vansudski sistem kažnjavanja političkih zatvorenika.

Građanski sudovi se dele na Seoske sudove, Opštinske sudove, Okružne sudove i Viši sud. Po zakonu Eritreje, za manje prekršaje nadležni su Seoski i Opštinski sudovi, Okružni sud je nadležan za ozbiljnije prekršaje, dok je za ubistva, silovanja i druge ozbiljne zločine nadležan Viši sud. Viši sud je nadležan i za odluke u drugom stepenu.

Mnoga lokalna pitanja, kao što su sukobi oko zemljišta, rešavaju se odlukom plemenskih starešina na osnovu običajnog prava. Kada su oba učesnika u sukobu muslimani, građanski sporovi se rešavaju na osnovu šerijatskog prava.

Vojni sudovi imaju nadležnost da odlučuju o krivičnim predmetima protiv pripadnika vojske, kao i u slučajevima u kojima je počinjen zločin protiv pripadnika vojske Eritreje. Drugostepeni organ koji odlučuje o vojnim pitanjima je Viši sud Eritreje.

Državni tužilac određuje koji predmet će biti poslat pred Specijalni sud. Nadležnost Specijalnog suda je da odlučuje o pitanjma kao što su korupcija, zloupotrebe od strane državnih službenika, pronevera. Pojedinci koji su uhapšeni na osnovu naloga Specijalnog suda drže se na tajnim lokacijama, u izolovanim pritvorima i ne postoji zakonski rok koliko dugo može trajati istražni pritvor u ovim slučajevima.

Takođe, Specijalni sud izdaje direktive nižim sudovima u vezi sa upravnim stvarima.

U Eritreji postoji samo jedna legalna politička partija, a to je Narodni front za demokratiju i pravdu. Ni jedna druga forma političkog organizovanja van partije Narodnog fronta nije dozvoljena. Takođe nisu dozvoljene ni političke kampanje, nije da kandidati osnivaju opozicione političke partije. Nove političke inicijative su dozvoljene samo ukoliko su inicirane od strane partijskih funkcionera (partije Narodnog fronta), a samim tim i odobrene od strane predsednika države.