Egipat

PDF COI Egipat 2012

 

Službeno ime

Arapska Republika Egipat (eng: Arab Republic of Egypt; arb: جمهورية مصر العربية).

Državni praznici

Državni praznici koji se proslavljaju u Egiptu su: 25. januar - Dan januarske revolucije, (proslavlja se dan kada je 2011.godine započeta egipatska revolucija); 25. april - Dan oslobođenja Sinaja (proslavlja se dan kada se izraelska vojska povukla sa sinajskog poluostrva 1982.godine); 1.maj - Dan rada, 23. jul - Dan revolucije (proslavlja se početak egipatske revolucije iz 1952.godine) i 6.oktobar - Dan vojske (proslavlja se u znak sećanja na prelazak egipatske vojske preko Suetskog kanala tokom oktobarskog rata 1973.godine).

Od kada je islam proglašen za državnu religiju Egipta 1980.godine, muslimanski praznici su postali i državni praznici i to su: Eid Al-Fitr (kraj Ramadana), Eid al-Adha (praznik žrtvovanja), islamska Nova godina, Rođenje proroka Muhameda. Muslimanski praznici nemaju fiksan datum proslavanja, već ti datumi variraju u zavisnosti od islamskog lunarnog kalendara.

Samo jedan hrišćanski praznik - pravoslavni Božić, koji se proslavlja 7. januara, je uvršten u državne praznike Egipta.

Geografski položaj

Egipat je smešten u severnoistočnoj Africi, a obuhvata i azijsko Sinajsko poluostrvo. Geografske kordinate Egipta su: 27 00 N (severno) i 30 00 E (istočno). Teritorija Egipta obuhvata površinu od 1 001 450 km2, od čega površina kopna iznosi 995 450km2, a vodene površine 6000km.2 Dužina egipatske obale iznosi 2 450km. Egipat na severu izlazi na Mediteransko i Crveno more.

Egipat se graniči se sa pojasom Gaze, Izraelom, Libijom, Sudanom i Jordanom.

Egipat zauzima važan geostrateški položaj jer kontroliše Sinajsko poluostvro - jedini kopneni most između Afrike i ostatka istočne hemisfere. Kontroliše i Suecki kanal, koji je morska veza između Indijskog okeana i Mediteranskog mora.

Teren Egipta se odlikuje ogromnom pustinjskom visoravni, koja je presečena deltom i dolinom reke Nil. Nil deli zemlju na 4 oblasti: Zapadnu pustinju, koja zauzima skoro 2/3 ukupne površine Egipta, Istočnu pustinju, Sinajsko poluostrvo i na dolinu u delti reke Nila, koja je i najgušće naseljena oblast zemlje.

Klima Egipta je pustinjska i karakterišu je vrela suva leta sa umerenim zimama.

Glavni grad Egipta je Kairo (Cairo), drugi grad po veličini je Aleksandrija (Alexandria), a ostali veći gradovi su Aswan, Asyut, Port Said, Suez, Ismailia.

Egipat je podeljen na 27 administrativnih jedinica (muzafazat-a): Ad Daqahliyah, Al Bahr al Ahmar (Red Sea), Al Buhayrah, Al Fayyum, Al Gharbiyah, Al Iskandariyah (Alexandria), Al Isma'illyah (Ismailia), Al Jizah (Giza), Al Minufiyah, Al Minya, Al Qahiran (Cairo), Al Qalyubiyah, Al Uqsur (Luxor), Al Wadi al Jadid (New Valley), As Suways (Suez), Ash Sharqiyah, Aswan, Asyut, Bani Suwayf, Bur Sa'id (Port Said), Dumyat (Damietta), Janub Sina' (South Sinai), Kafr ash Shaykh, Matruh, Matruh, Qina, Shamal Sina' (North Sinai), Suhaj.

Vremenska zona: Egipat je dva sata ispred vremena po Griniču (UTC + 2).

Stanovništvo

Populacija Egipta iznosi oko 82.5 miliona stanovnika. Egipćani čine 99.6% stanovništva, a pripadnici ostalih etničkih grupa čine tek 0.4% stanovništva. Pod njima se podrazumevaju oni koji nisu građani Egipta kao što su radnici inostranih kompanija i strane diplomate.

Procenjeni životni vek stanovništva Egipta iznosi oko 73 godine, i to oko 70 godina za muškarce i oko 75.5 godina za žene.

Manje od 4% teritorije Egipta je naseljeno, uglavnom u oblasti delte reke Nila i na obalama Nila.

Religija

Zvanična državna religija Egipta je islam.

Velika većina Egipćana su muslimani (uglavnom suniti) i oni čine 90% stanovništva, oko 9% stanovnišva čine Kopti (pravoslavni hrišćani), a 1% stanovništva čine ostale verske grupe, kao što je mali broj jevreja, muslimana šiita i bahajaca (bahajci su pripadnici monotističke religije koja preuzima verovanja svih drugih religija i oni smatraju da su sve religije nastale od jednog istog boga i da su u međusobnoj harmoniji).

Šiitska zajednica u Egiptu broji između 800 000 i 2 000 000 ljudi, bahajska zajednica oko 2 000, dok Jevrejska zajednica u Egiptu broji manje od 100 ljudi.

Jezik

Zvanički državni jezik Egipta je arapski, a u zemlji se koriste i engleski i francuski jezik, naročito od strane obrazovanih ljudi.

Osim aparskog koji govori ogromna većina stanovništa, u Egiptu su u upotrebi još i nubijski jezik, koji govori oko 300 000 ljudi pretežno naseljeni u dolini Nila u blizini gradova Kon Ombo i Aswan. Takođe, oko 230 000 ljudi govori domari jezikom, u oblastima oko gradova Kairo i Luxor.

Osim ovih, zajednica od oko 77 000 ljudi u oblasti istočne pustinje i duž obale Crvenog mora u Egiptu koristi Beja (Bedža) jezik, dok oko 15 000 ljudi, u Siwi oazi na krajnjem zapadu zemlje, govori berberskim jezikom.

Privreda i ekonomija

Egipatska ekonomija je druga najjača u arapskom svetu, posle Saudijske Arabije. Međutim, ekonomija Egipta je značajno bila pogođena revolucijom koja je otpočeta u januaru 2011. godine.

Nakon izbijanja nemira u januaru 2011. godine, egipatska Vlada je povećala javnu potrošnju, kako bi umirila javno nezadovoljstvo. Međutim, politička nestabilnost tokom cele 2011. godine u isto vreme je usporila ekonomski rast. Proizvodnja i građevinarstvo su među najteže pogođenim sektorima egipatske privrede, a najviše štete usled Arapskog proleća je pretrpeo turizam.

Većina ekonomskih aktivnosti Egipta odvija se u dolini Nila. Skoro sva poljoprivredna proizvodnja Egipta se odvija na plodnom zemljištu u dolini i delti reke Nila, što čini tek 4% zemljišta koje je obradivo. Toplo vreme i velike količine vode u tim predelima omogućavaju nekoliko useva godišnje.

Najveći deo egipatske ekonomije se oslanja na turizam i izvoz nafte i gasa, kao i na prihode od Sueckog kanala. Prirodni resursi koje Egipat poseduje su nafta, prirodni gas, ruda gvožđa, fosfati, mangan, krečnjak, gips, talk, azbest, olovo, retke zemljane rude, cink.

Poljoprivredni proizvodi koji se pretežno gaje u Egiptu su pamuk, pirinač, kukuruz, pšenica, pasulj, voće, povrće. Uobičajeni industrijski proizvodi i delatnosti su tekstil, prerada hrane, turizam, proizvodnja hemikalija, građevinarstvo, proizvodnja cementa, metali.

Proizvodi koji se iz Egipta najviše izvoze su: sirova nafta i naftni proizvodi, pamuk, tekstil, proizvodi od metala, hemikalije, prerađena hrana. Zemlje u koje je Egipat najviše izvozio u 2011. godini su: Italija (8.8%), Nemačka (5.5%), USA (5.5%), Indija (5.2%), Saudijska Arabija (5.1%), Španija (4.7%), Francuska (4.5%).

Proizvodi koji se u Egipat najviše uvoze su: mašine i oprema, prehrambeni proizvodi, hemikalije, proizvodi od drveta i goriva. Zemlje iz kojih je Egipat najviše uvozio u 2011. godini su: Kina (11.5%), USA (9.8%), Italija (5.6%), Nemačka (4.9%), Turska (4.4%), Brazil (4.1%).

Uprkos relativno visokom nivou privrednog rasta u poslednjih nekoliko godina, životni uslovi prosečnog stanovnika Egipta i dalje su niski.

Za 2011. godinu stopa nezaposlenosti u Egiptu je iznosila nešto više od 12%. Inflacija je u istoj godini bila 10.2%.

Valuta: Zvanična valuta u Egiptu je egipatska funta. Vrednost egipatske funte iznosi 6,17 funte (EGP) za 1 dolar (USD).

Istorijsko-politički razvoj

Egipat kao jedna od najznačajnijih drevnih civilizacija, ima istoriju dugu više od 5000 godina. Moderna istorija Egipta započinje osnivanjem ustavne monarhije 1922. godine, odnosno dobijanjem formalne nezavisnosti od Velike Britanije. Fuad I je 1922.godine postao kralj Egipta. A njega je nasledio njegov sin Farouk 1936. godine.

Posle revolucije koja je izbila 1952. godine, Egipat je naredne 1953. godine proglašen za republiku. Prvi predsednik Egipta bio je Mohamed Nagib (Mohamed Naguib). On je 1954.godine smenjen od strane Gamala Abdel Nasera (Gamal Abdel Nasser), koji je vladao Egiptom narednih 16 godina, sve do 1970.godine.

Tokom 1950-ih godina prošlog veka, Naser je bio pionir arapskog nacionalizma i Pokreta nesvrstanih. Arapski nacionalalizam je nacionalistička ideololgija koja poziva na dostignuća arapske kulture, jezika i književnosti na temelju kojih se zalaže za političko ujedinjenje arapskog sveta.

Egipat i Sirija su 1958.godine formirali Ujedinjenu Arapsku Republiku (United Arab Republic – UAR), sa Gamalom Abdelom Naserom (Gamal Abdel Nasser) kao predsednikom. Ova Unija međutim nije bila uspešna, pa je Egipat ponovo postao nezavisan 28. septembra 1961. godine.

Naserov naslednik, Anvar El Sadat, je vladao Egiptnom od 1970. do 1981. godine, kada je ubijen.

Sadat je poznat i po tome što je sklopio mir sa Izraelom 1979. godine. Sporazum sa Izraelom doveo je do izbacivanja Egipta iz Arapske lige sve do 1989. godine. Takođe, pod vlašću Sadata usvojen je Ustav Egipta 1971. godine. Sadat je i ubijen od strane islamskih ekstremista, prvenstveno zbog toga što je potpisao sporazum sa Izraelom i pokušao da sekularizuje Egipat (razdvoji svetovnu i crkvenu vlast).

Hosni Mubarak dolazi na vlast u Egiptu u oktobru 1981.godine i on je vodio Egipat sve do njegove ostavke 11. februara 2011. godine.

Iako je vladavina Hosnija Mubaraka obezbeđivala stabilnost i ekonomski napredak zemlje, njegova vladavina je bila prilično represivna. Za vreme njegove vladavine državne snage bezbednosti su postale poznate po svojoj brutalnosti, a korupcija je bila široko rasprostranjena.

Mubarak je odmah po dolasku na vlast 1981.godine proglasio vanredno stanje. Vanredno stanje u Egiptu je uvedeno nakon ubistva bivšeg predsednika Sadata i bilo je na snazi do 2011.godine.

Ekonomski rast kroz koji je prolazio Egipat krajem 1990-ih godina privremeno je ublažio probleme i nemire, ali se 2001. godine zemljom ponovo proširilo nezadovoljstvo radom Vlade Egipta, a antivladine demonstracije su surovo ugušene od strane državnih bezbednosnih snaga.

U decembru 2004. godine pokret „Dosta" (Kifaya), koji je okupljao širok krug sekularnih i islamističkih aktivista, održao je prvi protest u istoriji Egipta, na kome je Mubarak bio pozvan da se povuče sa vlasti. Slični protesti pokreta „Dosta" i drugih opozicionih grupa nastavljeni su tokom 2005. godine, ali su nailazili na brutalan odgovor vlasti.

Mubarak je 7. septembra 2005. godine na održanim izborima izabran za svoj peti uzastopni mandat. Međutim, ovo su bili prvi osporeni predsednički izbori u Egiptu, nakon promene Ustava u maju 2005.godine, kojom je predviđeno da kandidati na predsedničkim izborima mogu biti predloženi samo od strane licenciranih stranaka ili značajnog bloka izbornih zvaničnika. Mubarak je na tim izborima osvojio 88% glasova, dok je njegov protivkandidat Ayman Nour osvojio samo 8%.

Na parlamentarnim izborima u Egiptu održanim krajem iste godine (2005. godine) odziv birača je bio nizak i rasprostranjeni su bili napadi na opozicione birače. Sudije su kritikovale ponašanje Vlade i odbile da potvrde rezultate izbora, što je dovelo do toga da vlasti suzbiju nezavisnost pravosuđa.

Opštinski izbori koji su trebali da budu održani 2006. godine su odloženi na dve godine, a Vlada Egipta je nastavila obračun sa organizacijom Muslimansko bratstvo. Na odloženim opštinskim izborima koji su održani 2008. godine, Muslimansko bratstvo je potpuno marginalizovano, a mnogi njihovi značajni članovi su bili uhapšeni.

Muslimansko bratstvo je islamski politički, društveni i religiozni pokret koji je u Egiptu osnovan 1928.godine. Članovi muslimanskog bratstva teže uvođenju šerijarskog prava u svim oblastima života, od uređivanja svakodnevnih problema do organizovanja političkog života u skladu sa islamskim tumačenjima.

Nekoliko opozicionih lidera u Egiptu je u februaru 2010. godine osnovalo Nacionalnu asocijaciju za promene (National Association for Chance) koja se zalagala za izborne reforme u Egiptu, posebno za ukidanje organičenja koja se tiču predsedničkih kandidata.

Podrška reformama i nezadovoljstvo režimom poraslo je nakon parlamentarnih izbora održanih u Egiptu u novembru 2010. godine. Na njima je šest malih političkih partija osvojilo ukupno samo 15 poslaničkih mandata. Rezultati ovih izbora su usled toga viđeni kao očigledno namešteni.

Mubarakov režim je kritikovan i zbog učestalog mučenja civila i drugih brutalnosti od strane njegovih pripadnika službe bezbednosti. Nezadovoljstvo je ubrzo dostiglo vrhunac i početkom 2011. godine su otpočele masovne demonstracije protiv predsednika Mubaraka. Protesti su u Egiptu otpočeli 25. januara 2011.godine.

Jedan od ključnih zahteva demonstranata bio je da se okonča vanredno stanje, koje je u Egiptu uvedeno još od 1981. godine. Drugi zahtevi ticali su se poboljšanja stanja ljudskih prava u Egiptu i povećanja zaposlenosti stanovništva.

Glavne demonstracije su održavane na trgu Tahrir (Tahrir Square) u Kairu od 25. januara 2011.godine. Mubarakov režim je odgovorio na ove proteste brutalnom silom, pri čemu su pripadnici egipatskih bezbednosnih snaga napadali demonstrante palicama, vodenim topovima i suzavcima, kao i pucanjem bojevom municijom i angažovanjem siledžija koji su napadali demonstrante. Takođe, vlasti Egipta su nakon otpočinjanja protesta u januaru 2011. godine onemogućile pristup internetu kako bi sprečili organizatore demonstracija da komuniciraju. Isto se desilo i telefonima.

Demonstracije su u Egiptu nastavljene sve do 11. februara 2011.godine, kada je predsednik Egipta Hosni Mubarak podneo ostavku.

Tokom demonstracija u januuaru i februaru 2011.godine, od strane egipatske policije i snaga bezbednosti je stradalo najmanje 840 ljudi, a povređeno je preko 6000. Na hiljade ljudi je bilo pritvoreno, od kojih su mnogi tokom pritvora bili mučeni i zlostavljani.

Hosni Mubarak je uhapšen u aprilu 2011. godine pod optužbama za korupciju i zloupotrebu vlasti, uključujući i upotrebu sile protiv civila tokom protesta. Mubarakova dva sina, Alaa i Gamal, takođe su uhapšteni pod optužbama za korupciju.

Suđenje bivšem predsedniku Egipta je započeto u avgustu 2011. godine, a Hosni Mubarak je u junu 2012. godine osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva demonstranata za vreme nemira početkom 2011. godine i zbog propuštanja da se ta ubistva spreče.

U aprilu 2011. godine počelo je suđenje i bivšem ministru unutrašnjih poslova Egipta, Habib Ibranih El Adly i šestorici njegovih bivših saradnika, zbog optužbi koje se tiču ubijanja demonstranata tokom 2011.godine. Slučaj je pridodat slučaju protiv Hosnija Mubaraka i njegova dva sina.

Vrhovni savet oružanih snaga (Suprime Council for the Armed Forces - SCAF) je preuzeo kontrolu nad bezbednosnom situacijom u Egiptu 28. januara 2011. godine. Vlast nad uspostavljenom de facto Vladom imao je Field Marshall Mohammed Hussein Tantawi, šef Vrhovnog saveta oružanih snaga Egipta. Vrhovni savet oružanih snaga (SCAF) predstavlja dvadesetočlano telo koje predstavlja sve ogranke egipatske vojske.

Tokom većeg dela 2011. godine i sve do sredine 2012. godine, SCAF je vršio izvršnu vlast u Egiptu.

SCAF je 13. februara 2011. godine suspendovao egipatski Ustav iz 1971. godine, a već 19. marta 2011. godine održan je referendum, na kome je usvojen set amandmana na Ustav iz 1971. godine, koji su uključivali smanjene uslova za predsedničke kandidate i ograničavanje predsedničkog mandata, kao i obnovu sudskog nadzora izbora i organičenje uslova pod kojima se može uvesti vanredno stanje.

Na održanom referendumu se u stvari glasalo za usvajanje privremenog Ustava Egipta, koji je konačno stupio na snagu 30. marta 2011.godine, i koji je bio na snazi sve do usvajanja novog Ustava 26. decembra 2012. godine. (videti odeljak: Politično-pravni sistem, strana 22)

Muslimansko bratstvo i druge zabranjene organizacije u Egiptu su tokom marta 2011.godine dobile dozvolu vlasti da se registruju i da deluju zakonito. Nasuprot tome, nacionalna demokratska stranka Hosnija Mubaraka je raspuštena u aprilu 2011. godine.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Egipta je u martu 2011.godine rasformiralo SSI (State Security Investigations Service - Džavnu istražnu službu bezbednosti) – bezbednosnu policiju, ozloglašenu zbog torture i drugih zloupotreba prema civilima. SSI je zamenjena Agencijom za nacionalnu bezbednost. Članovi SSI su tokom 2011.godine počinili različite oblike torture, a da za to nikada nisu odgovarali. Šef SSI je opužen zbog umešanosti u ubistva demonstranata u januaru i februaru 2011. godine.

U mesecima nakon ostavke Mubaraka 2011.godine, rasle su verske tenzije i povremeni protesti na kojima se zahtevalo okončanje vojne vladavine u Egiptu (vladavina SCAF-a).

Jedan od značajnijih incidenata dogodio se 9. oktobra 2011. godine, kada su bezbednosne snage ubile preko 20 civila, uglavnom koptskih hrišćana, ispred zgrade državne televizije u Kairu, poznate kao Maspero, koji su protestvovali zbog prethodnog spaljivanja crkve u Gornjem Egiptu. Demonstracije su ugušene od strane naoružanih snaga bezbednosti i civilnih razbojnika. Vojska je u tom incidentu koristila bojevu municiju i prekomernu silu, a vojna vozila su navodno namerno pregazila i ubila nekoliko demonstranata. Ovaj sukob je rezultirao sa ukupno više od 300 povređenih ljudi, i poznat je kao "Maspero masakr".

Tri egipatska vojnika su u septembru 2012. godine osuđena na kazne zatvora između 2 i 3 godine, zbog ubistva 14 ljudi prilikom "Maspero masakra."

Privremena vojna uprava (SCAF) koja je preuzela vlast u Egiptu nakon pada prethodne vlasti je obećala da će u zemlji sprovesti brzu tranziciju ka demokratiji. Međutim, u praksi ovaj proces je trajao više od godinu dana, sve do održavanja predsedničkih izbora u maju 2012. godine.

U prvom krugu presedničkih izbora u Egiptu, koji su održani u maju 2012. godine, Muhamed Morsi je osvojio najviše glasova. Morsi je pobedio i u drugom krugu glasanja koji je održan 24. juna 2012. godine, nakon čega je zvanično proglašen novim predsednikom Egipta.

Ubrzo nakon što je izabran za predsednika Egipta, Morsi je ukinuo deklaraciju od 17. juna 2011. godine, kojom je privremena vojna uprava (SCAF) sebi dala dalekosežna ustavna prava i ograničio ovlašćenja predsednika zemlje. SCAF je time ponovo postavljen pod kontrolu predsedništva, a i zakonodavna vlast je preneta na predsedništvo. Morsi je i razrešio (odnosno primorao da se penzionišu) ključne generale privremene vojne uprave, uključujući i ministra odbrane Huseina Tantavia (Hussein Tantawi).

Predsednik Morsi je nakon oduzimanja ovlašćenja privremenoj vojnoj vlasti, ista na sličan način obezbedio za sebe. On je 22. novembra 2012. godine izdao kontraverzni predsednički dekret, kojim je odobrio sebi nova dalekosežna ovlašćenja. Dekretom je između ostalog predviđeno da će odluke Morsija biti imune na sudsku reviziju do usvajanja novog Ustava. Mnogi su ovo rešenje shvatili kao korak kojim se želi prigrabiti moć.

Kao reakcija na sporni dekret, početkom decembra 2012.godine na ulicama Egipta su izbili masovni i nasilni protesti, između pristalica i protivnika predsednika Morsija. U sukobima 6.decembra 2012.godine je povređeno nekoliko stotina ljudi.

Održavanje ustavnog referenduma u Egiptu je bilo zakazano za 15. decembar 2012. godine. Iako je Morsi 8. decembra poništio svoj dekret od 22. novembra 2012. godine, on nije odustao od održavanja zakazanog ustavnog referenduma. Demontracije na ulicama Egipta su ipak nastavljene, zbog nezadovoljstva javnosti nacrtom novog Ustava. Opozicija je tvrdila da se novim Ustavom slabe ljudska prava.

Demonstracije su nastavile da se održavaju sve do dana održavanja referenduma. Najmanje devetoro ljudi je povređeno na demonstracijama održanim 11.decembra 2012.godine, kada su pripadnici državnih snaga pucali na opozicione demonstrante u centru Kaira. Na ovim demonstracijama je ukupno poginulo najmanje osmoro ljudi.

Prvi krug referenduma na kome se glasalo za usvajanje novog Ustava je održan 15. decembra 2012.godine. Glasanje je održano u Kairu, Aleksandriji i u još 8 provincija u Egiptu. Stanovnici ostalih delova Egipta su glasali za novi Ustav 22. decembra 2012. Referendum je organizovan na ovaj način, jer je većina sudija egipatksih sudova odbilo da nadgleda održavanje referenduma, u znak protesta protiv predloga novog Ustava.

Vrhovna izborna komisija Egipta je saopštila da je nacrt Ustava na referendumu podržalo oko 63% građana. Međutim, na ovom referendumu je primećena velika apatija birača, jer je glasalo samo 33% egipćana.

Političko-pravni sistem

Nakon promene vlasti u zemlji u februaru 2011. godine, već sledećeg meseca (19. marta 2011. godine) je održan referendum na kome je prihvaćen privremeni Ustav Egipta, a konačno je usvojen je 30. marta 2011.godine.

Parlament Egipta je u junu 2012. godine odobrio sastav od 100 članova Ustavotvorne skupštine, koja je imala zadatak da izradi novi stalan Ustav Egipta. Ona je dobila rok od 6 meseci da završi nacrt dokumenta i da ga iznese na potvrdu na referendumu. Ustavotvorna Skupština je predlog novog Ustava Egipta potvrdila 30. novembra 2012. godine.

Novi Ustav Egipta je usvojen na referendumu nakon dva kruga glasanja tokom decembra 2012.godine, a zvanično je potpisan 26. decembra 2012. godine od strane predsednika Egipta Muhameda Morsija, kada je i stupio na snagu. Stupanjem na stagu novog Ustava, privremeni Ustav koji je do tada bio na snazi je prestao da važi.

Izvršnu vlast u Egiptu vrše predsednik i premijer; šef države je predsednik Muhamed Morsi (Muhammad Mursi), koji se na toj funkciji nalazi od 30. juna 2012. godine, a premijer je Hišam Kandil (Hisham Qandil), od 24. jula 2012. godine.

Predsednik Egipta se bira na neposrednim izborima i može biti izabran na dva četvorogodišnja mandata.

Poslednji predsednički izbori održani su 23-24. maja 2012. godine, kada je održan prvi krug. Drugi krug je održan 16-17. juna 2012. godine. U drugi krug prošli su Muhamed Morsi – koji je u drugom krugu osvojio 51.7%, i Ahmed Šafik (Ahmed Shafiq) koji je u drugom krugu osvojio 48.3 % glasova. Morsi je bio kandidat ispred Muslimanskog bratstva i svoje partije Sloboda i pravda (Freedom and Justice - FJP), ali je posle izbora podneo ostavku na tu funkciju.

Zakonodavstvo Egipta potiče uglavnom od Napoleonovih zakonika. Porodično pravo (brak i lični status) se primarno zasniva na verskim pravilima, što je za većinu Egipćana islamsko pravo (šerijat).

Zakonodavna vlast u Egiptu sastoji se od dvodelnog sistema koji čine Savetodavno veće (Šura savet – Majlis al-Shura) i Narodna skupština (Majlis al-Sha'b).

Savetodavno veće ima uglavnom savetodavnu ili konsultativnu ulogu, sastoji se od 270 članova, od kojih se 180 bira glasanjem, a 90 postavlja predsednik zemlje. Mandat članova Savetodavnog veća traje 6 godina, s tim što se polovina članova bira svake 3 godine.

Narodna skupština ima 508 članova, 498 se biraju glasanjem na izborima, a 10 članova imenuje predsednik. 64 mesta u je rezervisano za žene. Mandat poslanika Narodne Skupštine traje 5 godina.

Poslednji izbori za Savetodavno veće su održani u februaru 2012. godine. Tada je izabrano 180 članova, a preostalih 90 predviđeno je da izabere novi predsednik Egipta.

Poslednji izbori za Narodnu skupštinu su održani u 3 faze, između novembra 2011. i januara 2012.

Rezultati izbora obezbedili su pobedu Islamista u Egiptu - Partija Sloboda i pravda (koalicija Muslimanskog bratstva) osvojila je 47% a Al-Nour Partija (Salafi koalicija) osvojili su oko 24% od ukupno 498 mesta u parlamentu.

Korupcija je u Egiptu prisutna na svim nivoima vlasti. Egipat je rangiran na 112 mestu od 183 zemlje sveta prema indeksu percepcije korupcije za 2011. godinu.