Alžir

PDF COI Alžir 2012

Službeno ime

Narodna Demokratska Republika Alžir (engl: People's Democratic Republic of Algeria; fran: République algérienne démocratique et populaire; arp: الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية; ).

Državni praznici

Državni praznici koji se proslavljaju u Alžiru su: 1. januar (Nova godina); 4. februar (Mouloud-rođenje Muhameda); 1. maj (Dan rada); 19. jun (zbacivanje Ben Bela); 5. jul (Dan nezavisnosti); 1. novembar (Godišnjica revolucije).

Verski praznici koji se proslavljaju u Alžriu su: 16. jun (Vaznesenje Muhameda); 19. jul (početak Ramazana); 18. avgust (kraj Ramazana); 25. oktobar (Praznik žrtvovanja); 15. novembar (Muharram - islamska Nova godina); 23. novembar (Ashoura-oplakivanje Muharema). Datumi ovih praznika variraju zbog toga što zavise od islamskog lunarnog kalendara.

Geografski položaj

Alžir se nalazi u severnoj Africi, sa izlazom na Mediteransko more na severu. Graniči se sa Malijem i Nigerijom na jugu, Tunisom i Libijom na istoku, Marokom i Mauritanijom na zapadu.

Geografske kordinate Alžira su 28 00 N (severno) i 3 00 E (istočno).

Glavni grad države je grad Alžir (el-Djezair). Drugi veći gradovi su Setif, Tizi Ouzou, Oran (Ouahran), Konstrantin (Qacentina), Blida (el-Boulaida), Klef (el-Cheliff), Dželfa (Djelfa), Batna i Anaba (Annaba).

Teritorija Alžira se prostire na 2 381 741 km2, i deli se na tri velika regiona: pojas duž obale, oblast planine Atlas i oblast pustinje Sahara. Saharska pustinja čini 80% teritorije Alžira.

Vremenska zona: Alžir je jedan sat ispred vremena po Griniču (vremenska zona Centralne Evrope - UTC + 1).

Klima Alžira duž obale je suva, blaga, sa vlažnim zimama i toplim, suvim letima. Nasuprot tome, na visoravnima su zime hladne, a leta topla. Posebno leti u Alžiru duva vruć vetar koji nanosi pesak.

Stanovništvo

Alžir ima nešto više od 37 miliona stanovnika.

Etnički sastav stanovništva je vrlo homogen, jer Arapi - Berberi čine 99% stanovništva, a manje od 1% stanovništva čine Evropljani.

Religija

Državna religija u Alžiru je islam i 99% stanovništva su muslimani, suniti. Hrišćani i Jevreji čine samo 1% stanovnika.

Jevrejska zajednica u Alžiru broji tek nekoliko stotina pripadnika. , tj. manje od 2000 pripadika. Jevrejska zajednica u Alžiru nije aktivna, a sinagoge su ili napuštene ili nisu u upotrebi.

Evangelistički hrišćani uključujući i adventiste čine najveći broj od ukupnog broja hrišćana u Alžiru. Hrišćanska zajednica je u Alžiru koncentrisana u gradovima Alžir, Anaba i Oran. Većina evangelista živi u Kabylie regionu, koji se nalazi na severu Alžira.

Mala zajednica Ibadi muslimana u Alžiru živi u pokrajini Ghardaia.

 

Jezik

Zvanički nacionalni jezik u Alžiru je arapski.

Osim arapskog, u Alžiru se govore i francuski jezik i berberski (Tamazight) jezik. Berberski jezik je 2001. godine priznat kao nacionalni jezik, ali ne i kao zvanični jezik Alžira.      

Privreda i ekonomija

Ekonomija Alžira je i dalje pod kontrolom države, što je posledica socijalizma u prošlosti.

Alžirskom ekonomijom dominira industrija, koja čini oko 62% bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok sektor usluga čini oko 30%, a poljoprivreda oko 8% BDP-a.

Poslednjih godina Alžir je uveo nova ograničenja stranog učešća u svojoj ekonomiji i u velikoj meri zaustavio privatizaciju industrije koja se nalazi u državnom vlasništvu.

Glavni prirodni resursi Alžira su nafta, prirodni gas, ruda gvožđa, fosfati, uranijum, olovo, cink. Ugljovodonici su dugo bili kičma privrede i činili oko 60% budžetskih prihoda, 30% BDP-a i preko 95% zarade od izvoza.

Alžir ima desete rezerve prirodnog gasa u svetu i šesti je po redu svetski izvoznik gasa.

Glavni industrijski proizvodi Alžira su: nafta, prirodni gas, industrija svetla, rudarstvo, elektronika, petrohemija i prerada hrane. Glavni poljoprivredni proizvodi Alžira su: pšenica, ječam, ovas, grožđe, masline, citrusno voće, ovce i goveda.

Alžir ima jako nizak spoljni dug, koji iznosi samo 2% bruto domaćeg proizvoda. Stopa inflacije u Alžiru za 2011. godinu iznosila je 4.5%.

Alžir najviše izvozi naftu, prirodni gas i naftne proizvode. Zemlje u koje Alžir najviše izvozi su SAD, Italija, Španija, Francuska, Holandija, Kanada i Brazil.

Alžir najviše uvozi kapitalna dobra, namirnice i robu široke potrošnje. Zemlje iz kojih Alžir najviše uvozi su Francuska, Kina, Italija, Španija, Nemačka i SAD.

Valuta Alžira je alžirski dinar (DZD) i njegova vrednost iznosi oko 79 alžirskih dinara (DZD) za 1 dolar (USD).

Glavni problem alžirske ekonomije čini nezaposlenost mladih ljudi. Nezaposlenost je u 2011. godini u Alžiru dostigla 25% među mladima do 24 godine.

U Alžiru je prisutan i visok nivo poslovne korupcije i korupcije u javnom sektoru. Alžir je rangiran kao 112. od 183 zemalja, prema indeksu percepcije korupcije.

Istorijsko-politički razvoj

Originalni stanovnici Alžira su Berberi. Od XVI veka Alžir je bio pod otomanskom vlašću. Francuska je anektirala i kolonizovala Alžir 1830. godine i teritorija Alžira je predstavljala deo francuske teritorije od 1848 do 1962. godine.

Od 1954. godine započinje krvav rat za nezavisnost Alžira, koji je okončan 1962. godine dobijanjem nezavisnosti, koja je formalno proklamovana 25. septembra 1962. godine. Za premijera nezavisnog Alžira tokom septembra 1962.godine izabran je Ahmed Ben Bella.

Ubrzo posle sticanja nezavisnosti, susedni Maroko je potraživao deo alžirske teritorije i između ove dve zemlje je vođen kratak rat u periodu 1963-1964. godine. Sporna granica izmedju Alžira i Maroka je konačno formirana tek 1972. godine.

Od sticanja nezavisnosti, pa sve do kasnih 1980-ih godina, Alžir je bio jednopartijska socijalistička država. Premijer Ben Bella je u martu 1963. godine uredbom proglasio da su svi poljoprivredni, industrijski i komercijalni prostori koji su bili u vlasništvu Evropljana ispražnjeni i time je legalizovana konfiskacija imovine od strane države.

Državu je od dobijanja nezavisnosti 1962. godine vodila jedna stranka - Nacionalni oslobodilački front (Nacional Liberation Front - FLN). Novi Ustav Alžira je usvojen pod njihovom kontrolom na referendumu u septembru 1963. godine, a Ben Bella je izabran da vodi zemlju još pet godina. Međutim, Bella je 19. juna 1965. bio smenjen u puču koji je predvodio Houari Boumediene, tadašnji ministar odbrane Alžira.

Odmah po preuzimanju vlasti, Boumedine je raspustio Narodnu skupštinu i suspendovao Ustav iz 1963. godine. Tek nakon 11 godina od ukidanja Ustava iz 1963.godine, novi Ustav je proglašen u novembru 1976. godine, a Boumediene je izabran za predsednika Alžira.

Nakon Boumedieneove smrti u decembru 1978. godine, vlast u Alžiru preuzima pukovnik Chadli Bendjedid. On je reizabran za predsednika Alžira i 1984. i 1988. godine.

Osamdesetih godina prošlog veka u Alžiru se beleži uspon islamističke ideologije. Takođe, tokom 1980-ih godina, Vlada Alžira nije uspevala da smanji nezaposlenost i ekonomske teškoše, što je izazvalo gnev kod stanovništva i rezultiralo je serijom štrajkova studenata i radnika, koji su se pretvorili u nemire u Alžiru. Kao odgovor na štrajkove u oktobru 1988. godine, Vlada Alžira je proglasila vanredno stranje i koristila je silu da uguši nemire. Ovi dogadjaji su poznati kao "Crni oktobar".

Snažne mere koje je Vlada Alžira upotrebila da bi smirila nemire "Crnog oktobra" iznedrile su veliki bes kod stanovništva. Kao odgovor na to, predsednik Benjedid je sproveo "čistku" među visokim zvaničnicima i sačinio program političkih reformi.

Novi Ustav Alžira je odobren velikom većinom na referendumu u februaru 1989. godine. Njime je uklonjena reč "socijalisička" iz naziva zemlje, garantovane su slobode izražavanja i udruživanja , ali su smanjene garancije ženskih prava koja su postojala u Ustavu iz 1976. godine. Naime 1984.godine Parlament Alžira je usvojio Porodični zakon koji je baziran na interpretaciji šerijatskog prava, koji žene stravlja u nejednak položaj u odnosu na muškarce. Ovaj Zakon je ujedno bio u suprotnosti sa članom 29. Ustava iz 1976.godine po kojem svi građani uživaju ista prava bez obzira na pol. Ustavom iz 1989.godine umanjene su garancije ženskih prava koja su postojala u prethodnom Ustavu iz 1976. godine.

Ustavom iz 1989. godine je u Alžiru uveden i višestranački sistem. Na osnovu toga, u Alžiru je u februaru 1989. godine osnovana Partija Islamski front spasa (Front Islamique du Salut - FIS). A već u decembru 1991. godine FIS je u prvom krugu parlamentarnih izbora ostvario uspeh i osvojio apsolutnu većinu u 188 od 430 izbornih okruga.

Predsednik Alžira Benjadid je raspustio parlament, a zatim i podneo ostavku u januaru 1992.godine, usled straha od potpunog preuzimanja vlasti od strane FIS i usled pritiska od vojnog rukovodstva da napusti vlast.

Visoko državno veće preuzelo je 1992.godine vlast i kontrolu nad Vladom od predsednika, i otkazalo drugi krug izbora koji je trebao da se održi. FIS kao i FLN su zahtevali održavanje izbora, ali su policija i vojska Alžira na proteste uzvratili masivnim hapšenjima.

Izborni rezultati iz 1991. godine su poništeni i to je povelo do gradjanskog sukoba u Alžiru. U februaru 1992. godine izbile su nasilne demonstracije u mnogim gradovima Alžira, a pristalice FIS-a napadale su Vladine objekte.

Vlada je usled nemira 1992.godine proglasila jednogodišnje vanredno stanje i zabranila je FIS. Na osnovu Zakona o vanrednom stanju mnogi pripadici FIS su bili uhapšeni.

Nastali građanski sukob je trajao između 1992. i 1998. godine i odneo je na stotine hiljada života (različiti izvori navode različit ukupan broj žrtava, koji u izveštajima izvosi: 100 000 života ili 150 000 života ili 200 000 života ). Od početka sukoba 1992. godine desetine hiljada ljudi je ubijeno, nestalo ili oteto, u velikoj većini slučajeva bez sprovedene istrage i objašnjenja šta se dogodilo. Mnogi ljudi bili su žrtve u neselektivnim masakrima od strane ekstremista, naročino u ruralnim oblastima Alžira. Hiljade drugih bili su žrtve prinudnih nestanaka od strane državnih službi bezbednosti ili kidnapovanja od strane oružanih grupa. Za vreme građanskog sukoba u Alžiru je najmanje 7000 ljudi nestalo.

Za vreme građanskog sukoba od 1992. do 1998. godine u Alžiru povremeno su održavani pregovori između vojne Vlade i islamističkih pobunjenika, ali nije se dolazilo do rešenja.

Na referendumu održanom 1996. godine odobrene su promene Ustava koje su jačale predsednička ovlašćenja i zabranile delovanje islamisličkih partija u Alžiru.

Predsednički izbori u Alžiru su održani u aprilu 1999. godine. Iako se sedam kandidata kvalifikovalo za izbore, svi oni su se povukli uoči izbora zbog optužbi za izbornu prevaru i neregularnost izbornog procesa. Jedini se nije povukao Abdelaziz Bouteflika, koji je imao podršku vojske i partije Nacionalnog oslobodilačkog fronta - FLN. Bouteflika je na izborima pobedio i osvojio petogodišnji mandat.

Predsednik Bouteflika je za vreme svoje vlasti obnovio bezbednost i stabilnost zemlje. Između ostalog, Bouteflika je amnestirao hiljade pripadnika zabranjene partije Front spasa - FIS. Za svoje napore, Bouteflika je nagrađen na izborima u aprilu 2004. godine, kada je izabran na drugi petogodišnji mandat.

U septembru 2005. godine u Alžiru je održan referendum na kome je velikom većinom (97% glasova) usvojena Povelja za mir i nacionalno pomirenje. U njoj je ponuđena amnestija za sve učesnike islamističkog ustanka 90-ih godina, kao i za pripadnike bezbednosnih snaga, tj. za vojnike i vladine agente optužene za zločine protiv pobunjenika. Šta više, prema odredbama Povelje, svako ko pokuša da optuži državne snage bezbednosti za te zločine, može sam biti optužen za podrivanje državnih intitucija i vređanje njenih zvaničnika i može biti osuđen na kaznu od pet godina zatvora.

Parlamentarni izbori za Donji dom parlamenta Alžira održani su u maju 2007. godine, ali su imali rekordno malu izlaznost od 35%. Mnoge opozicione grupe su pozvale svoje pristalice da ne učestvuju u ovim izborima, tvrdeći da će rezultati biti namešteni.

U novembru 2008. godine parlament Alžira je skoro bez rasprave usvojio amandman na Ustav koji je ukinuo limit od najviše dva mandata za predsednika zemlje. Na osnovu toga je 9. aprila 2009. godine predsednik Bouteflika ponovo reizabran za predsednika Alžira sa, prema zvaničnim podacima, 90% osvojenih glasova, pobedivši pet svojih protivkandidata. Velike opozicione stranke - Front socijalističkih snaga, Skup za kulturu i demokratiju i islamistička Nahdha partija su bojkotovale izbore zbog navodnog nedostatka uslova za održavanje slobodnih i fer izbora.

Tokom 2009. i 2010. godine Alžir je bio zahvaćen štrajkovima i protestima. Početkom januara 2011. godine nezadovoljstvo stanovništva je i dalje bilo visoko i održane su demonstracije u znak protesta protiv naglog porasta cene hrane, visoke nezaposlenosti među mladima i generalno lošeg životnog standarda u Alžiru.

Držvne snage bezbednosti Alžira su nasiljem odgovrile na demonstracije održane 2011.godine, sa ciljem suzbijanja protesta.

Tokom sukoba demonstranata i državmoj snaga bezbednosti u Tipazi i M'Sila pokrajini, poginula su dva demonstranta, neki mladići su se samozapalili, a oko 400 ljudi je ranjeno u nemirima širom zemlje. 6. januara 2011. godine policija je upucala Azzedine Lebza u M'sila gradu. Istog dana Akriche Abdelfattah je poginuo u gradu Bou Smail, blizu glavnog grada, nakon što je bio pogodjen suzavcem. Takodje, 9. januara je taksista umro nakon udisanja suzavca u Ahhaba gradu.

Ukupno je tokom demonstracija u januaru 2011. godine u Alžiru poginulo 4 protestanta i jedan policajac, a više od 780 ljudi je povređeno, uglavnom pripadnika snaga bezbednosti.

Kao odgovor na nemire, vlasti Alžira su privremeno smanjile porez na izvesne namirnice, a krajem februara 2011. godine predsednik Beuteflika je u pokušaju da umiri demonstrante, ukinuo vanredno stanje uvedeno još 1992. godine.

Međutim, krajem januara 2011. godine, nekoliko ljudi je navodno povređeno kada je policija intervenisala da zaustavi ponovne demonstracije na kojima je zahtevana veća politička sloboda. Tada je izveštavano i da je još jedan Alžirac umro, nakon što se samozapalio u glavnom gradu Alžira.

Protesti su u Alžiru nastavljeni i tokom februara 2011. godine. Od 12. februara do kraja aprila 2011. godine Vladine snage bezbednosti su sprečavale demonstrante opozicione partije CNCD (Nacionalna koordinacija za promene i demokratiju - partija koju čini nekoliko ujedinjenih opozicionih partija, civilnih grupa i nezavisnih sindikata) da marširaju ka gradu Alžiru. Neki od tih demonstranata su bili uhapšeni i povredjeni. Ipak, između 3000 i 5000 studenata je 12. aprila 2011.godine organizovalo prvi uspešni marš u Alžiru, uprkos naporima policije da ih spreči.

Tokom maja i do polovine aprila 2011. godine protesti u Alžiru su nastavljeni. Svi održani protesti bili su uglavnom mirni. U maju 2011. godine su u Alžir održani i masovni radnički protesti.

Uspešne revolucije koje su se desile u januaru 2011. godine u Tunisu i Egiptu, plašile su vlast u Alžiru, da bi mogli biti sledeći koji će doživeti promenu vlasti. Zbog toga je krajem aprila 2011. godine, u jeku nemira, Bouteflika u televizijskom obraćanju obećao da će sprovesti ustavne reforme, kao i amandmane na izborni zakon pre izbora zakazanih za maj 2012. godine.

Da bi izbegle gnev stanovništva vlasti Alžira pokušavale su da kupe socijalni mir uvođenjem mera kao što su rebalans budžeta, povećavanje socijalnih davanja i plata za zaposlene u javnom sektoru.

Drugi način borbe vlasti Alžira protiv mogućih revolucionarnih promena bila je propaganda. Izveštavajući o dešavanjima u Libiji, zvanični mediji u Alžiru isticali su pretnje od terorizma, stranih intervencija i opšti kolaps društvenog sistema, pokazivajući slike napada i ubistva mase na ulicama i uništene infrastrukture u Libiji.

Alžir jeste izbegao revoliciju kakve su se dogodile u drugim arapskim zemljama tokom proleća 2011. godine, ali to ne znači da je nezadovoljstvo ljudi nestalo.

Trenutno su izmedju Alžira i Maroka napeti medjudržavni odnosi, prvenstveno zbog alžirskog podržavanja POLISARIO (Narodni front za oslobođenje Sakiat al Hamra i Rio de Oro - Popular Front for the Liberation of Saqiat al-Hamra and Rio de Oro) - organizacije koje se zalaže za nezavisnost Zapadne Sahare.

Granica između Maroka i Alžira je zatvorena od 1994.godine i postoji velika sumnja da se preko nje vrši krijumčarenje i delovanje militantnih grupa. Alžir je tokom 2012.godine odbio zahtev za otvaranjem granica između dve zemlje, koja je zatvorena pre 15 godina kao odmazda za optužbu Maroka da je Alžir učestovao u terorističkim napadima u gradu Marakešu (Marrakesh) u Maroku 1994.godine.

Političko - pravni sistem

Alžir je po državnom uređenju višestranačka republika.

Na čelu države je predsednik, koji se bira na izborima direktnim glasanjem na period od 5 godina, i posle usvajanja ustavnog amandmana 2008. godine, više ne postoje ograničenja koja se tiču broja mandata.

Predsednik Alžira je prema Ustavu šef svih oružanih snaga u zemlji, ima ustavna ovlašćenja da imenuje i razrešava članove Vlade i premijera. Predsednik Alžira presedava i Savetom ministara i Visokim savetom bezbednosti.

Poslednji predsednički izbori u Alžiru su održani u aprilu 2009. godine, kada je aktuelni predsednik Abdelaziz Boutelika pobedio i započeo svoj treći predsednički mandat.

Zakonodavna vlast Alžira se sastoji od dvodomog tela: Narodne skuštine (Donjeg doma) koji se sastoji od 389 članova i Nacionalnog saveta (Gornjeg doma) od 144 članova.

Članovi Narodne skupštine Alžira biraju se na opštim, direktnim i tajnim izborima, na petogodišnji mandat.

Dve trećine članova Nacionalnog saveta biraju se indirektnim, tajnim glasanjem regionalnih i opštinskih vlasti, dok jednu trećinu imenuje predsednik republike. Mandat članova Nacionalnog saveta traje 6 godina, s tim što se polovina članova zamenjuje na svake tri godine.

Za vreme trajanja svog mandata, poslanici uživaju imunitet. Oni ne mogu biti predmet tužbe, ne mogu biti uhapšeni ili građanski ili krivično odgovarati zbog izraženog mišljenja, datog iskaza ili načina na koji su glasali.

Poslednji izvori za Nacionalni savet (Gornji dom) su održani u decembru 2009. godine.

Poslednji izbori za Narodnu skupštinu (Donji dom) u Alžiru su održani u maju 2012. godine. Vladajuća stranka – Nacionalni oslobodilački front (FLN) je pobedila i osvojila 220 mesta u parlamentu. Nacionalna demokratska unija (RND) bila je drugoplasirana sa osvojenih 68 mesta. Izbori su ocenjeni kao slobodni i fer, ali uz primetnu apatiju kod birača, jer je izlaznost bila nešto veća od 42% od ukupnog broja glasača. Premijer Alžira je Abdelmakek Selal (Abdelmakek Sellal) koji je započeo svoj mandat 3. septebra 2012. godine.

U danima pre parlamentarnih izbora u maju 2012. godine, vlast Alžira je hapsila civile i koristila druge taktike kako bi sprečila ljude da mirno demonstriraju u gradovima Alžira.

Za osnivanje političke stranke u Alžiru je potrebno zvanično odobrenje Ministarstva unutrašnjih poslova. Za dobijanje odobrenja potrebno je da stranka ima 25 osnivača iz cele zemlje, čija imena moraju biti registrovana kod Ministarstva unutrašnjih poslova. Kako bi mogla da učestvuje na nacionalnim izborima stranka mora osvojiti 4% glasova ili najmanje 2000 glasova u 25 pokrajina, na jednom od tri poslednjih održanih parlamentarnih izbora.

Ova pravila znatno otežavaju stvaranje novih političkih stranaka u Alžiru. Tokom 2011. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova Alžira nije odobrilo nijednu novu političku partiju.

Najvažnije političke stranke u Alžiru su: Nacionalni oslobodilački front (Front de liberation nationale - FLN), Snage socijalističkog fronta (Front des forces socialistes - FFS), Nacionalna demokratska unija (Rassemble
ment national democratique - RND), Pokret nacionalnih reformi (Mouvement de la reforme nationale - Islamisti), Unija za kulturu i demokratiju (Rassemblement pour la culture et la democratie - RCD), Društveni pokret za mir (Mouvement de la societe pour la paix - MSP - islamisti), Radnička partija (Parti des travailleurs).
Prema odredbama Ustava Alžira sudska vlast je nezavisna grana vlasti. Odluku na suđenjima donose sudije.

Strukturu sudstva čini nekoliko nivoa. Na prvom nivou su sudovi (tribunali) ili Daira sudovi, koji se sastoje od jednog sudije. Civilni i trgovinski sporovi i neki krivični predmeti rešavaju se pred ovim sudovima.

Na drugom nivou se nalaze pokrajinski sudovi ili Wilaya sudovi, koji se sastoje od veća od trojice sudija. Ovi sudovi postoje u svakoj od 48 administrativnih provincija i organizovani su u četiri vrste: građanski, krivični, upravni i optužni. Ovi sudovi razmatraju žalbe na odluke nižih sudova (tribunala).

Najviša sudska vlast u Alžiru je Vrhovni sud, koji se sastoji iz privatnopravnog odeljenja za građanske i privredne sporove, Odeljenja za socijalnu sigurnost i radne sporove, Krivičnog suda i Administrativnog odeljenja. Vrhovni sud je regulativno telo za aktivnosti sudova i trubunala.

Sudski sistem Alžira čine i Državni savet, Tribunal za konflikte i Visoki savet magistrata. Državni savet je telo koje reguliše delatnosti iz upravnih nadležnosti. Tribunal za konflikte rešava sukob nadležnosti između Vrhovnog suda i Državnog saveta.

Vrhovni sud i Državni savet su odgovorni za unifikaciju sudske prakse u zemlji i poštovanje zakona. Sudije su odgovorne Visokom savetu magistrata.

U praksi sudstvo Alžira nije potpuno nezavisno ni nepristrasno u građanskim stvarima i u nekim slučajevima povrede ljudskih prava. Sudstvo je u Alžiru podložno pritiscima Vlade. Takođe, porodične veze i partijske veze mogu uticani na sudske odluke.

Vojni sudovi u Alžiru sude u slučajevima koji se odnose na špijunažu, državnu bezbednost i druga krivična dela počinjena od strane vojnih lica.

Teritorija Alžira podeljena je na 48 administrativnih provincija (wilaya).

Svaka provincija, okrug i opština nosi ime po svom sedištu, što je obično i najveći grad. Provincije su: Adrar, Ain Defla, Ain Temouchent, Alger, Annaba, Batna, Bechar, Bejaia, Biskra, Blida, Bordj Bou Arreridj, Bouira, Boumerdes, Chlef, Constantine, Djelfa, El Bayadh, El Oued, El Tarf, Ghardaia, Guelma, Illizi, Jijel, Khenchela, Laghouat, Mascara, Medea, Mila, Mostaganem, M'Sila, Naama, Oran, Ouargla, Oum el Bouaghi, Relizane, Saida, Setif, Sidi Bel Abbes, Skikda, Souk Ahras, Tamanghasset, Tebessa, Tiaret, Tindouf, Tipaza, Tissemsilt, Tizi Ouzou i Tlemcen.

Svaka pokrajina ima Pokrajinsku narodnu skupštinu, koja je politički entitet kojim upravlja pokrajina i ima i svog predsednika koga biraju članovi skupštine. Članovi Pokrajinske skupštine biraju se na izborima, na svakih pet godina. Guvener upravlja pokrajinom i bira se od strane predsednika Alžira, kako bi sprovodio odluke Pokrajinske narodne skupštine.

Bezbednosne snage Alžira odgovaraju civilnim vlastima.