Zemlja porekla

Iran

Službeno ime

Islamska Republika Iran (engl: Islamic Republic of Iran; persijski: جمهوری اسلامی ایران ).

Državni praznici

Država Iran koristi tri različita kalendara: iranski kalendar (koji vodi poreklo od starog persijskog kalendara) , lunarni islamski kalendar (za verske praznike) i gregorijanski kalendar (za međunarodne praznike).

Praznici koji se slave u Iranu su:

Arba'in e Hosseini (14.januar, proslava 40.dana od Ashura-e, mučeništva Imam Huseina), Dan smrti proroka Muhameda i mučeništvo Imam Hassan-a (22.januar), mučeništvo Imam Reza-e (24.januar), Dan rođenja proroka Muhameda i Imam Sadegh-a (10.februar), Dan početka islamske revolucije (11.februar), Dan nacionalizacije nafte (19.mart), Norooz ( 9.mart, početak iranske nove godine), Dan republike Irana (31.mart), Sizdehbedar (01.april, dan prirode), Mučeništvo Hazart Fatemesh (25.april), dan smrti Imama Homeinija (03.jun), 15 Khordad (04.jun, dan narodne pobune 1963.godine), Dan rođenja Imam Ali-ja (04.jun), Mabaath (18.jun, dan kada je Muhamed postao prorok), Dan rođenja Imam Mahdi-ja (05.jul), Mučeništvo Imam Ali-ja (10.avgust), Eid-e-Fitr (19.avgust, kraj Ramadana), Mučeništvo Imam Sadeq-a (12.septembar), Eid-e-Qorban (26.oktobar, praznik posvećen žrtvovanju proroka Ibrahima), Eid-e-Ghadeer (3.novembar, dan kada je prorok Muhamed imenovao Ali ibn Abi Talib-a za svog naslednika), Tasua (24.novembar, 9.-ti dan meseca Muharama), Ashura (25.novembar, mučeništvo Imam Husein-a).

Datumi praznika variraju u odnosu na lunarnu islamsku godinu.

Veliki broj državnih praznika izaziva polemike u Iranu već 30 godina, naročito ako se uzme u obzir da se svake godine određeni broj novih praznika doda na postojeći broj.

Geografski položaj

Iran se nalazi u jugozapadnoj Aziji i ima sledeće geografske koordinate: 32˚ N (sever) i 53˚ E (istok).

Na istoku, Iran se graniči sa Pakistanom i Avganistanom, na severoistoku se graniči sa Turkmenistanom, na severu se graniči sa Jermenijom, Azerbejdžanom i azerbejdžanskom Autonomnom Republikom Nakhivan (Nakhchivan Autonomous Republic), na severozapadu se graniči sa Turskom, na zapadu se graniči sa Irakom. Na krajnjem severu zemlje Iran izlazi na Kaspijsko more, dok na jugu izlazi na Persijski i Omanski zaliv.

Iran ima površinu od 1,648,195 km2.

Zapadni deo Irana je planinski, dok je severni deo prekriven gustim prašumama koje se još zovu i džunglama Irana. Na istoku Irana većim delom se nalaze pustinje sa povremenim slanim jezerima. Jedino gde se na teritoriji Irana mogu naći ravnice je neposredno uz Kaspijsko jezero, kao i pri severnom delu Persijskog zaliva gde se Iran graniči sa deltom reke Šat El Arab.

Klima u Iranu se kreće od pustinjske i polupustinjske pa sve do suptropske, koja se može naći uz obalu Kaspijskog jezera i na severu zemlje. Na severu zemlje temperatura preko leta retko prelazi 29 stepeni, a zimi gotovo da temperatura ne pada ispod 0 C°. Najtopliji mesec je jul sa prosečnom temperaturom od 36 C°, dok je najhladniji mesec januar sa prosečnom temperaturom od -1 C°.

Administrativna podela Irana je izvršena 2004.godine kada je zemlja podeljena na 31 provinciju: Teheran, Alborz, Kum, Markazi, Kazvin, Gilan, Ardabil, Zandžan, Istočni Azerbejdžan, Zapadni Azerbejdžan, Kurdistan, Hamadan, Kermanšah, Ilam, Lorestan, Huzestan, Čaharmahal i Bahtijari, Kohkilujeh i Bujer Ahmad, Bušehr, Fars, Hormozgan, Sistan i Beludžistan, Kerman, Jazd, Isfahan, Semnan, Mazandaran, Golestan, Severni Horasan, Razavi, Horasan, Južni Horasan.

Iranski gradovi sa najvećim brojem stanovnika su Teheran (11.5 miliona stanovnika) , Mashhad (3.6 miliona), Karaj (2.7 miliona) , Esfahan (2.4 miliona) i Tabriz (2 miliona stanovnika).

Vremenska zona: Iran je 3 sata ispred vremena po Griniču (UTC/IRST + 3). (Srbija je jedan sat ispred vremena po Griniču - GMT/UTC +1). 

Stanovništvo

Prema podacima iz jula 2012.godine, Iran ima nešto manje od 79 miliona stanovnika.

Od ukupnog broja stanovnika, 24 % pripada populaciji mlađoj od 14 godina. Oko 71 % populacije Irana pripada starosnoj grupi od 15 – 64 godine, dok nešto više od 5 % ljudi čini grupu starijih od 65 godina.

Etnički sastav stanovništva Irana je veoma heterogen. Najveću etničku grupu čine Persijanci 61%, Azari 16 %, Kurdi 10%, Luri 6 %, Baloki 2 %, Arapi 2 %, dok turkmenistanska i turska plemena čine preostalih 2 %.
Kurdi naseljavaju severozapadne delove Irana, i to provincije Kurdestan, Kermanshahan i provinciju Zapadni Arzabaijan, koje se nalaze na granici sa Irakom.

Luri naseljavaju planinske predele na jugozapadu Irana, uglavnom u provinciji Lorestan.

Baloki naseljavaju provinciju Balokistan koja se nalazi na jugoistoku Irana.

Najveća turkmenska plemena koja naseljevaju teritoriju Irana su Kuklans i Yamotes. Većina Turkmena su muslimani, pripadnici Hanafi škole sunitskog ogranka islama.

Najveći procenat stanovništva Irana živi u urbanim područjima. Prema podacima, čak 71 % stanovništva živi u urbanim oblastima zemlje.

Očekivani životni vek stanovništva Irana za 2011.godinu je procenjen na 69 godina za muškarce, a skoro 72 godina za žene.

Religija

Islam je zvanična državna religija u Iranu i muslimani čine čak 98% stanovništva zemlje.

Od ukupnog broja stanovnika koji su muslimanske veroispovesti, šiiti čine oko 89%, dok se sunitski muslimani nalaze u preostalih 9%. Ostale verske zajednice: Zoroastrijanci, Jevreji, hrišćani i Bahajci čine preostalih 2 % stanovništva.

Zoroastrijanci su pripadnici religije zasnovane na predanjima proroka Zaratruste.

Bahajci nisu priznati kao verska manjina u Iranu, naime Ustav Irana ne priznaje bahaizam kao religiju, bez obzira što su Bahajci najveća nemuslimanska verska manjina u Iranu. Naime, bahai religija je nastala u Iranu i zasniva se na preuzimanju elemenata svih drugih religija i teži ka uspostavljanju jedne univerzalne zajednice.

Jezik

 Persijski je zvanični jezik u Iranu i njega govori 53 % stanovništva.

Azarski turski i turski dijalekti su zastupljeni kod 18 % stanovništva i većinom su zastupljeni na severozapadu Irana, kurdski jezik govori 10 % stanovnika i to većinom predstavnici etničke grupe Kurda koji naseljavaju severozapadne delove Irana.

Luri jezik govori 6 % i to većinom predstavnici etničke grupe Luri koji naseljavaju planinske predele na jugozapadu Irana, jezik baloka govori 2 % stanovnika, većinom predstavnici etničke grupe Baloka koji naseljavaju jugoistočnu provinciju Irana, Balokistan.

Gilaki i manzandaranski jezik upotrebljava 7 % stanovnika Irana. Arapski jezik govori 2 %, dok preostalih 2 % stanovnika upotrebljava druge jezike i dijalekte.

Privreda i ekonomija

U Iranu su dominantne industrije za proizvodnju nafte i gasa. Vrednost bruto domaćeg proizvoda (GDP) iznosi 6.419 $ (USD).

Država subvencioniše i kontroliše cene energije i hrane, što dosta otežava ekonomsku situaciju u zemlji. Ono što je karakteristično za ekonomiju u Iranu je postojanje velikih religijskih fondacija na koje odlazi preko 30% javne potrošnje Vlade.

Najvažniji izvozni proizvodi Irana su nafta i prirodni gas, a izvoz ova dva proizvoda čini najveći deo prihoda Vlade i samo od izvoza nafte Iran je do 2010.godine zaradio 100 milijardi dolara (USD) u deviznim rezervama. Iran je druga zemlja sveta prema rezervama prirodnog gasa (prva je Rusija), i jedna od četri zemlje sa najviše naftnih rezervi na svetu (posle Venecuele, Saudijske Arabije i Kanade). Međutim dugogodišnje međunarodne sankcije i nedostatak inostranih ulaganja negativno utiču na iskorišćavanje resursa koje Iran poseduje.

Osim nafte i naftnih derivata koji čine 80% izvoza, Iran izvozi i hemijske i petrohemijske proizvode, voće, automobile, tepihe i tehničke usluge. Najveći izvozni partneri i zemlje u koje Iran najviše izvozi su: Ujedinjeni Arapski Emirati, Nemačka, Turska, Indija.

Iran uvozi industrijski materijal, sekundarne sirovine, materijale koji se koriste za proizvodnju finalnih proizvoda, hranu, potrošačka dobra i tehničke usluge. Zemlje iz kojih se najviše uvozi su Kina, Ujedinjeni Arapski Emirati, Nemačka, Južna Koreja, Italija i Rusija.

Stopa nezaposlenosti u Iranu za 2011.godini je iznosila 15.3% Inflacija u 2011.godini u Iranu je dostigla čak 22.5%.

Nacionalna valuta je iranski rial, a jedan euro iznosi 12.250 riala.

Istorijsko – politički razvoj

Začetak današnje moderne države Iran vuče svoje korene iz 1502. godine kada je Safavidska dinastija predvođena šahom Ismailom I, uspela da porazi mongolske i turske osvajače. Propast Safavidske dinastije 1736.godine označava početak novog nestabilnog perioda u iranskoj istoriji u kome su se razne vladajuće dinastije smenjivale na vlasti na teritoriji današnjeg Irana.

Prekretnica u razvoju moderne države Iran se desila 1905. godine, kada je započeta ustavna revolucija. Tada vladajuća Kadžar dinastija je svojim luksuznim načinom života i zaduživanjem kod stranih sila, poput Rusije i Velike Britanije, izgubila poverenje iranskog naroda. Uskoro je ustavni pokret dovoljno ojačao da primora apsolutnog monarha Moazarferdin Šaha (Moazaferedin Shah) da dozvoli osnivanje prvog parlamenta i donošenje prvog Ustava kojim je njegova apsolutna vlast konačno ograničena. Prvi Ustav Irana je usvojen 31. decembra 1906. godine i tako je Iran postao prva zemlja na Bliskom istoku koja je donela Ustav.

Interes Britanske imperije i carske Rusije za Iran se posebno pojačao sa otkrićem naftnih rezervi u Iranu 1908. godine. Godinu dana pre toga (1907. godine) Rusija i Britanija su potpisale Anglo-Rusku Konvenciju kojom su podelili Iran na svoje interesne zone.

U toku Prvog svetskog rata Iran je proglasio neutralnost, ali su vojne snage Rusije, Velike Britanije i Otomanskog carstva vodile borbe na prostoru Irana i naizmenično su okupirale delove iranske teritorije. Po okončanju Prvog svetskog rata ruske i britanske snage su se povukle sa prostora Irana, ali Velika Britanija nije odustala od svojih pretenzija prema Iranu. Već 1919.godine Britanija je pokušala da nametne potpisivanje Anglo-persijskog sporazuma, po kojem je Iran trebao da dozvoli Britancima slobodan pristup iransko naftnim rezervama, koji je iranski narod doživeo kao nametanje britanskog protektorata, zbog čega je ovaj sporazum odbačen u iranskom parlamentu.

Dugogodišnje nezadovoljstvo iranskog naroda i to načinom na koji je Kadžar dinastija upravljala zemljom, kulminiralo je 1921.godine u vidu vojnog udara koji je organizovao oficir kozačke persijske brigade Reza Pahlavi. Reza Pahlavi je 1925.godine postao šah (kralj) Irana i tako je okončao viševekovnu vladavinu Kadžar dinastije.

Uz pomoć hiljada novih mladih stručnjaka, školovanih na Zapadu, Reza Pahlavi je uspeo da tokom 30-ih godina XX veka razvije moderan sistem uprave i da sprovede u delo ambiciozne planove razvoja industrije, moderne saobraćajne mreže, sistema javnog školstva, zdravstvene zaštite i reforme sudskog sistema.

Šah, Reza Pahlavi, je tokom 30-ih godina XX veka u Iranu uveo nezavisno sudstvo, zabranio je ženama da nose hidžab (tradicionalnu žensku nošnju u muslimanskim zemljama) i kodifikovao je građansko pravo. Pomenutim reformama šah Reza Pahlavi je značajno umanjio moć i društveni uticaj muslimanskog sveštenstva, što ga je dovelo u otvoren sukob sa sveštenstvom i značajno umanjilo šahovu popularnost u narodu.

Pred početak Drugog svetskog rata, šah Reza Pahlavi se okrenuo Nemačkoj jer nije želeo da se oslanja na ekonomsku saradnju sa Velikom Britanijom i Sovjetskim Savezom. Nemačka je ubrzo postala najveći ekonomski partner Irana. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Iran je proglasio neutralnost, a šah Reza Pahlavi nije pristao na ultimatum Britanije i Sovjetskog Saveza da protera sve nemačke državljane iz Irana. Posledica ovog odbijanja je bila britansko-sovjetska okupacija Irana avgusta 1941. godine. Šah Reza Pahlavi je emigrirao iz zemlje i abdicirao je u korist svog sina Muhameda Reze Pahlavija, koji je postao šah Irana u septembru 1941. godine.

Po okončanju Drugog svetskog rata britanske snage su se povukle iz Irana, dok su sovjetske trupe odbile da se povuku iz severnih provincija Irana, Istočnog i Južnog Azerbejdžana. Odbijanje sovjetskih snaga da se povuku iz severnog Irana označilo je početak tzv. azerbejdžanske krize, koja je okončana povlačenjem sovjetskih snaga 1946. godine. Ovaj sukob Irana sa Sovjetskim Savezom je kao posledicu imao razvoj savezničkih odnosa između Irana i SAD, koji su trajali sve do muslimanske revolucije iz 1979. godine.

Šah Muhamed Reza Pahlavi je u početku svoje vladavine nastojao da upravlja Iranom u okviru ograničenja ustavne monarhije i dozvoljavao je slobodan rad parlamenta i političkih partija. Šah Muhamed Reza Pahlavi je bio čvrsto opredeljen da blisko sarađuje sa zapadnoevropskim silama, zbog čega se sukobio sa nacionalističkom i komunističkom strujom unutar zemlje koja je bila predvođena premijerom Muhamedom Musadekom. Premijer Irana Muhamed Musadek je 1953. godine uspeo da privremeno nacionalizuje iransku naftnu industriju koja je bila u rukama Velike Britanije i da primora šaha da napusti zemlju. Međutim, šah Muhamed Reza Pahlavi je uz pomoć svojih saveznika Velike Britanije i SAD-a uspeo da se ponovo vrati na vlast i oštro je kaznio premijera Mosadeka i njegove pristalice. Muhamed Mosadek je osuđen na kućni pritvor, u kome je ostao do svoje smrti 1967.godine. Njegov ministar spoljnih poslova Hosain Fatemi je osuđen na smrt i pogubljen, dok je na stotine pristalica bivšeg premijera uhapšeno.

Iako je iranski šah Muhamed Reza Pahlavi nastavio reformsku politiku svog oca, njegova popularnost u narodu je stalno opadala, zbog čega je šah postajao sve skloniji autoritarnom načinu vladanja i oslanjanju na jaku vojsku i tajnu policiju. Stalna represija i rastući jaz između vladajuće elite i naroda Irana stvorili su mogućnost da islamsko sveštenstvo, predvođeno ajatolahom (islamska šiitska titula) Rukolahom Homeinijem, kreira populističku ideologiju koja će krajem sedamdesetih godina dovesti do islamske revolucije u Iranu.

Krajem 1978. godine, protivnici šahovog režima inspirisani propovedima ajatolaha Homeinija započinju seriju masovnih protesta i štrajkova koji su ubrzo paralisali zemlju. Šah Muhamed Reza Pahlavi je do sredine januara 1979. godine upotpunosti izgubio podršku naroda i konačno je 16. januara 1979. godine napustio Iran.

Ajatolah Homeini se nakon izgnanstva vratio u Iran u februaru 1979. godine i odmah je uspostavio režim revolucionarnih sudova koji su započeli „čistku" šahovih pristalica. Za vreme trajanja revolucije, na hiljade lica koja su bila odana šahu su ubijena od strane pristalica revolucionarnih snaga. U martu 1979. godine održan je referendum na kome je sa 98 % glasova izglasano ukidanje monarhije i proglašenje islamske republike.

Revolucionarni savet na čelu sa ajatolahom Homeinijem je u maju 1979. godine osnovao Revolucionarnu islamsku gardu kao vojnu snagu odanu islamskim sveštenicima i ciljevima revolucije, jer ajatolah Homeini nije verovao u političku odanost redovne vojske. Revolucionarna islamska garda se nije sukobila samo sa redovnom vojskom, već i sa levičarski orijentisanim gerilskim grupacijama koje nisu prihvatale ideju islamske države.

Uz pomoć Revolucionarne islamske garde ajatolah Homeini uspeva da savlada sve umerene političke snage i da neometano organizuje Iran u teokratsku islamsku republiku. (teokratija je oblik vladavine u kojoj religija ima dominantan uticaj) Do početka septembra 1979. godine revolucionarni sudovi su zabranili rad svim levičarskim novinama i zabranili su rad levičarskog Nacionalnog demokratskog fronta. Uskoro je Revolucionarni savet započeo nacionalizaciju najvećeg dela privrede, a pored ekonomskih reformi uveden je i niz represivnih religijskih pravila.

Početkom novembra 1979. godine, grupa naoružanih islamskih studenata i militanata je upala u ambasadu SAD-a u Teheranu i tom prilikom je 66 američkih državljana uzeto za taoce. Otmičari su naveli da su upad u ambasadu izveli u znak podrške iranskoj revoluciji. U roku od nekoliko dana 14 talaca je oslobođeno, ali 52 preostala taoca su zadržana u zatočeništvu još dodatnih 444 dana.

Ova kriza sa taocima je dodatno pogoršala iransko-američke odnose. Predsednik SAD-a Džimi Karter je odobrio uvođenje sankcija Iranu i naredio da se zapleni više milijardi dolara vredna iranska imovina u SAD-u. Kriza je razrešena Alžirskim dogovorom postignutim 19. januara 1981. godine. Ovim dogovorom SAD su se obavezale da će odmrznuti iransku imovinu u Americi i da se neće mešati u unutrašnje poslove Irana, a Iran je zauzvrat oslobodio taoce.

Na međunarodnom planu, Iran posle revolucije 1979.godine nije imao nijednog saveznika jer su susedne muslimanske zemlje sa strahom gledale na mogućnost šiitske pobune na svojim teritorijama, a zapadno-evropske zemlje i SAD su od strane ajatolaha Homeinija proglašene za „veliko zlo".

Irački predsednik Sadam Husein je pokušao da iskoristi iransku oslabljenost u periodu posle revolucije i u septembru 1980. godine je započeo punu invaziju Irana. Ajatolah Homeini nije imao poverenja u regularnu vojsku Irana i zbog toga je upravljanje odbranom zemlje preuzela Revolucionarna islamska garda koja nije imala odgovarajuću obuku za vođenje rata. Iračke snage su u početku rata ostvarile nekoliko značajnih pobeda i uspele su da zauzmu značaj deo iranske teritorije. Međutim, iranske snage su uz pomoć dobrovoljaca koje su u napadu koristile kao "ljudske talase" (human-wave attack) uspele da zaustave iračke snage. Iranske snage su do kraja maja 1982. godine uspele da potisnu sve iračke snage sa prostora Irana, ali je rat nastavljen sve do 1988. godine kada je uz posredovanje UN-a potpisano primirje. Rat nije doneo nikakve teritorijalne promene, već je samo naneo ogromne ekonomske i ljudske gubitke obema zemljama.

Idejni tvorac islamske revolucije i vrhovni vođa Irana, ajatolah Homeini, je umro u junu 1989. godine. Na mestu vrhovnog vođe Irana nasledio ga je ajatolah Ali Hamnei, dok je predsednik Irana postao dotadašnji predsednik skupštine - Ali Akbar Hašemi Rafsanjani. Novi predsednik i novi vrhovni vođa su započeli proces obnove uništene iranske ekonomije, pokušali su da smanje nezaposlenost i da normalizuju odnose sa međunarodnom zajednicom i susednim zemljama.

Ali Akbara Hašemi Rafsanjanija je na mestu predsednika Irana nasledio 1997. godine Muhamed Katami. Predsednik Katami je pokušao da vodi reformsku politiku sa ciljem uspostavljanja većih građanskih sloboda, ali je njegove reforme često blokiralo izuzetno uticajno konzervativno islamsko sveštenstvo. Pored unutrašnjih reformi, predsednik Katami je radio na normalizaciji odnosa sa susedima i na popravljanju odnosa sa zapadno evropskim zemljama i SAD. Muhamed Katami je reizabran za predsednika Irana 2001. godine i njegov drugi mandat su obeležili studentski protesti koji su zahtevali demokratske promene.

Iranski nuklearni program je 2003. godine privukao pažnju međunarodne zajednice koja je počela da sumnja da Iran sprovodi obogaćivanje uranijuma u vojne svrhe. Predsednik Irana, Muhamed Katami je dozvolio inspektorima Međunarodne asocijacije za atomsku energiju da sprovedu svoju kontrolu iranskih nuklearnih postrojenja i pristao je da obustavi program obogaćivanja uranijuma.

Međutim, na narednim predsedničkim izborima održanim 2005. godine pobedu je odneo konzervativni i desničarski orijentisan Mahmud Ahmedinedžad, koji je odlučio da se nastavi razvoj nukleranog programa.

Inspekcija Međunarodne asocijacije za atomsku energiju koja je 2005. godine posetila Iran, saopštila je da ne može da utvrdi da li Iran proizvodi nuklearno oružje, jer Iran odbija punu saradnju. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je sredinom 2006. godine izglasao uvođenje ekonomskih sankcija Iranu zbog odbijanja saradnje sa inspektorima Međunarodne asocijacije za atomsku energiju. Sankcije Saveta bezbednosti su pooštrene 2007. godine. Novim sankcijama su uvedene dodatne finansijske mere kojima se međunarodne finansijske institucije pozivaju da do daljnjeg ne odobravaju Iranu finansijske zajmove niti koncesije. Istim paketom sankcija uveden je embargo na uvoz oružja.

U junu 2009. godine održani su novi predsednički izbori u Iranu na kojima je dotadašnji predsednik Mahmud Ahmedinedžad odneo još jednu pobedu. Predsedničke izbore 2009.godine su obeležile postizborne optužbe za izbornu prevaru koje su na ulice izvukle hiljade demonstranata. U nasilnom odgovoru bezbednosnih snaga Irana više stotina demonstranata je uhapšeno, a između 17 i 20 lica je i poginulo. Preko 100 istaknutih članova društva, intelektualaca i političkih aktivista, je uhapšeno nakon izbora i vrlo brzo su osuđeni na osnovu optužnice da su pokušali da izvedu „plišanu revoluciju" (nenasilnu smenu vlasti).

U junu 2010.godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je usvojio Rezoluciju 1929 kojom je Iranu nametnuta četvrta runda sankcija. Novi paket mera je uključio dodatne finansijske kaznene mere i proširio embargo na oružje. Predsednik Ahmadinedžad je izjavio da ove sankcije nemaju sposobnost „da naude iranskom narodu".

U avgustu 2010.godine Ruska federalna agencija za atomsku energiju (Russian Federal Atomic Energy Agency – Rosatom) je objavila da je uz njenu pomoć Iran uspeo da izgradi svoju prvu operativnu nuklearnu elektranu, čije je svečano otvaranje bio krajem istog meseca.

Političku scenu Irana je tokom 2011.godine obeležila politička borba između predsednika Ahmadinedžada i vrhovnog vođe Hamneija. Borba za moć između njih dvojice je poprimila veće razmere u maju 2011.godine, kada je Hamnei na isto mesto ponovo imenovao ministra obaveštajnih poslova, koga je Ahmadinedžad prethodno otpustio sa te pozicije.

U novembru 2011.godine vrhovni vođa Irana, Hamnei je izjavio da treba razmotriti mogućnost ukidanja funkcije predsednika i uvođenja parlamentarnog sistema sa premijerom. Hamnei je dodao da je "dobar i efektan metod" što Iran ima predsednika koji se direktno bira na izborima, ali da nema ničeg lošeg u tome da se sistem promeni ukoliko se utvrdi da je parlamentarni sistem bolji način za biranje šefa izvršne vlasti. Ne razumem zasto je to sada bitno sta se sada hoe reci sa tim...

U martu 2012.godine u Iranu su održani parlamentarni izbori koji su bili presudni za dalji nastavak borbe oko političke moći između predsednika Ahmadinedžada i vrhovnog vođe Hamneija. Na ovim izborima vrhovni vođa Khamenei je zadobio gotovo 75 % podrške glasača, te su pristalice njegove struje u iranskom parlamentu zauzele više od tri četvrtine poslaničkih mesta.

Političko-pravni sistem    

Političko-pravni sistem Irana je uređen na osnovu Ustava iz 1979.godine. Prema ovom Ustavu, Iran se proglašava islamskom republikom. Prema obliku vladavine Iran je teokratska republika (teokratija je oblik vladavine u kojoj religija ima dominantnu ulogu i moć leži u rukama verskih vođa).

Nakon islamske revolucije koja je sprovedena 1979.godine, sva moć u državi je skoncentrisana u rukama „vrhovnog verskog vođe", koji ima najvažniju poziciju u raspodeli političke moći unutar iranskog političkog sistema. Vrhovni vođa je zadužen da definiše i nadgleda vođenje ukupne politike Irana. Glavna ovlašćenja vrhovnog vođe su: imenovanje šefa pravosuđa, imenovanje pola članova Saveta čuvara, imenovanje zapovednika svih oružanih snaga, imenovanje direktora iranske državne televizije i radija, imenovanje članova Saveta za nacionalnu bezbednost. Vrhovni vođa je takođe zadužen za potvrđivanje rezultata predsedničkih izbora. On ima i pravo veta na zakone koje izglasa Parlament Irana, a tradicionalno odobrava kandidaturu predsedničkim kandidatima.

Vođa je vrhovni zapovednik oružanih snaga i kontroliše vojne operacije i zadatke vezane za bezbednost, i on ima mogućnost da sam proglasi ratno stanje. Vrhovnog vođu bira Škupština stručnjaka na neodređeno trajanje mandata. Na mestu Vrhovnog vođe se još od 1989.godine nalazi Ali Hamnei ( Ali Khamenei).

Skupština stručnjaka je organi koji se bira od strane građana Irana i mandat im traje osam godina. Skupština stručnajka bira vrhovnog vođu, vrši nadzor nad njegovim aktivnostima i ima mogućnost da ga smeni ukoliko procene da ne izvršava svoje dužnposti.

Nakon Vrhovnog vođe, predsednik je prema Ustavu Irana sledeći najviši autoritet u zemlji. Predsednik se direktno bira na izborima koji se održavaju na svake četiri godine. Predsednički kandidati moraju dobiti odobrenje Saveta čuvara pre nego što objave kandidaturu. Nakon što je izglasan od strane birača, predsednikovo imenovanje mora potvrditi i vrhovni vođa.

Predsednik je odgovoran za primenu Ustava i za vođenje izvršne vlasti, osim u slučajevima gde odlučuje vrhovni vođa. Predsednik imenuje Savet ministara, koordinira odlukama Vlade i bira koje će politike vlade biti iznete na glasanje pred zakonodavnim telom. Savet ministara je sačinjen od 10 potpredsednika i 21 ministra.

Izvršna grana vlasti nema kontrolu nad oružanim snagama. Iako predsednik imenuje ministre za Ministarstvo obaveštajnih poslova i Ministarstvo odbrane, on pre toga mora dobiti saglasnost vrhovnog vođe za njihovo imenovanje pre nego što zakonodavno telo potvrdi njihov izbor na funkciju.

Izvršnu granu vlasti čini još tri tela među kojima su Skupština eksperata, Savet čuvara i Savet za usaglašavanje. Skupština eksperata ima 86 članova i njena funkcija je da bira vrhovnog vođu. Savet čuvara je sastavljen od 12 sudija (od kojih polovinu imenuje vrhovni vođa) i ima ovlašćenja da tumači Ustav kao i da kontroliše da li su doneti zakoni u saglasnosti sa Ustavom i šerijatskim pravom. Treće telo, Savet za usaglašavanje (Expediency Council), ima funkciju da rešava sporove između parlamenta i Saveta čuvara. Savet za usaglašavanje služi još i kao savetodavno telo Vrhovnog vođe.

Zakonodavnu vlast u Iranu vrši jednodomi parlament (Majlis) koji ima 290 članova koji se biraju na mandat u trajanju od četiri godine. Parlament donosi nacrte zakona, ratifikuje međunarodne sporazume i odobrava državni budžet. Svi kandidati za parlament, kao i svi zakoni koji se donesu u parlamentu moraju biti odobreni od strane Starateljskog saveta. Starateljski savet čine šest verskih zvaničnika koje postavlja vrhovni vođa i šest pravnih eksperata koje bira parlament, i ima pravo da stavi veto na zakone koje izglasa parlament.

Vrhovni vođa imenuje šefa pravosuđa, koji potom imenuje predsednika Vrhovnog suda i glavnog državnog tužioca.

U Iranu postoji nekoliko vrsta sudova.

Javni sudovi su zaduženi za građansko i krivično pravo.

Revolucionarni sudovi (Revolutuionary courts) sude za određene vrste krivičnih prekršaja, kao što su krivična dela počinjena protiv nacionalne bezbednosi. Odluke revolucionarnih sudova su konačne i na njih se ne može podneti žalba.

Specijalni sud za sveštenike sudi za dela počinjena od strane sveštenih lica. Ovaj sud funkcioniše nezavisno od ostalih i pod nadzorom je jedino vrhovnog vođe.

 

Vous êtes ici : Iran - pozadina zemlje