Maroko - ljudska prava

PDF COI - Maroko 2012

 

Ljudska prava

 Najznačanija kršenja ljudskih prava sa kojima se suočavaju građani Maroka su nemogućnost građana da utiču na donošenje i promenu ustavnih odredbi o državnom uređenju, arbitrarna hapšenja i korupcija koja je prisutna u svim sferama vlasti.

Bezbedonosne snage Maroka su koristile prekomernu silu protiv demonstranata u toku 2011.godine, rezultujući tim desetine povređenih i bar četri smrtna slučaja. Još neke od povreda ljudskih prava ogledaju se u postojanju torture i drugih zloupotreba od strane bezbednosnih snaga Maroka, tajni pritvorski centri, loši uslovi u zatvorima, ograničavanje slobode okupljanja, i ograničavanje slobode govora i štampe. I dalje postoje primeri mučenja i zlostavljanja zatvorenika u Maroku.

Kritičari monarhije i državnih institucija i dalje se suočavaju sa krivičnim gonjenjem i zatvorskim kaznama, kao i aktivisti za nezavisnost teritorije Zapadne Sahare.  

Zloupotrebe od strane državnih organa:

Bezbednosne službe u Maroku su sačinjene od nekoliko policija i paramilitarnih organizacija kojima se preklapaju ovlašćenja. Nacionalna policija je odgovorna za unutrašnje sprovođenje unutrašnjih zakona i pod nadležnošću je Ministarstva unutrašnih poslova. Kraljeva žandaremrija je pod nadležnošću Ministarstva odbrane i odgovorna je za sprovođenje zakona u ruralnim oblastima i na državnim autoputevima.

U policijskim organima je zastupljena nekažnjivost i korupcija, što smanjuje efikasnost njenog rada.

Sudovi retko obezbeđuju građanima pravična suđenja u slučajevima sa političkim konotacijama i ne procesuiraju navodno nasilje političkim zatvorenicima. Sudije redovno ignorišu zahteve za medicinskim pregledima ljudi koji se žale da su bili mučeni, odbijaju da pozovu svedoke odbrane, i sude optuženima po očigledno iznuđenih priznanja.

Ministarstvo pravde Maroka je u avgustu 2010.godine suspendovalo sudiju Džafra Hassoun sa mesta predsednika Upravnog suda u Markešu, nakon čega je u decembru 2010.godine izbačen iz članstva u Visokom savetu sudstva, pod optužbom za otkrivanje tajnih podataka Visokog saveta sudstva jednim dnevnim novinama. On je negirao optužbe i naveo da su optužbe protiv njega podignute zbog njegovog nezavisnog i nepristrasnog suđenja, kao za suđenje iz 2009.godine kada je poništio rezultate lokalnih izbora u Marekšu na kojim je pobedio gradonačelnik odan monarhiji.

Nekoliko mirnih protestanata i boraca za ljudska prava je tokom 2011.godine bilo izloženo maltretiranju i represiji, a nekoliko članova organizacija koja se bave zaštitom ljudskih prava je arbitrarno uhapšeno nakon što su ukazali na problem korupcije ili problema sa kršenjem ljudskih prava u Maroku tokom 2011.godine.

Iako smanjenog intenziteta, zloupotrebe ljudskih prava u Maroku su se i tokom 2011.godine dešavale. Vlasti Maroka i njeni službenici su počinili nezakonita i arbitrarna ubistva tokom 2011.godine. Prvog dana protesta 20. februara 2011.godine poginulo je pet protestanata. Njihova ugljenisana tela nađena su u blizini severnog grada Al-Hoceima. Njihove porodice insistiraju da su bezbednose snage Maroka odgovorne za njihovu smrt.

Uslovi u zatvorima:

Uslovi u zatvorima u Maroku su loši i generalno ne zadovoljavaju međunarodne standarde. Zatvori su prenatrpani i odlikuju ih slabi higijenski uslovi. Tokom 2011. godine Vlada Maroka je otvorila sedam novih zatvora sa ciljem smanjenja problema prenatrpanosti i poboljšanja zatvorskih uslova.

Tokom 2011.godine nevladine organizacije koje deluju u Maroku, Partije pravde i razvoja, i članovi pokreta 20. februar su pokrenuli kampanju za razotkrivanje i zatvaranje navodnog tajnog zatvora u Temari, malom gradu na severozapadu Maroka, u blizini Rabata. Međutim, zvanični organi Maroka su negirali postojanje zatvorskog kompleksa.

Stotine navodnih terorista uhapšenih posle terorističkog napada u Kazablaci 2003.godine su ostali u pritvoru i tokom 2011.godine. Mnogi od njih su držani u tajnim pritvorima i podvrgnuti torturi i lošem tretmanu a nakon toga im je suđeno u procesima koji nisu bili fer i pravični. Hapšenja navodnih terorista su se nastavila i tokom 2011.godine od kojih je većina osuđena i zatvorena pod optužbom za pripadanje terorističkoj organizaciji Al Kaida na islamskom Magrebu (AQIM).

Postoje izveštaji o maltretiranju pritvorenika u Maroku prilikom sprovođenja istražnog procesa. Mlađi zatvorenici trpe zloupotrebe od strane starijih zatvorenika i zatvorskih čuvara. Procenjuje se da se oko 6000 dece mlađe od 20 godina tokom 2011.godine nalazi u zatvorima širom Maroka.

Žene se drže u posebnim zatvorima odvojene od muškaraca i ženski zatvori su generalno u boljim uslovima i manje su pretrpani.

Vlada Maroka dozvoljava humanitarnim organizacijama koje obezbeđuju društvene, obrazovne i verske usluge ulazak u zatvorske jedinice. Ne postoje izveštaji o tome da je zatvorenicima bilo onemogućavano da parktikuju svoju religiju tokom 2011.godine.

Iako marokanski zakoni i dalje sadrže odredbu smrtne kazne, ona nije sprovedena od 1990.godine.

Verske slobode:

Ustav Maroka i drugi zakoni štite verske slobode, ali u praksi vlasti restriktivno ograničavaju verske slobode u određenim slučajevima.Vlada nije pokazala trend napretka u zaštiti prava verskih sloboda. Ustav Maroka iz 2011.godine propisuje da je islam službena religija Maroka, kralj je glavni verski pogalvar (commander of the believers –amir al mumineen), i branilac vere (defender of the faith-addin).

Dobrovoljan prelazak iz jedne u drugu veru u Maroku nije delo koje je kažnjivo zakonom.

Zakoni dozvoljavaju muslimanima sunitima prozelateizam - nasilno preobraćanje članova drugih religijskih grupa u islam, ali je zakonom zabranjen prozelateizam sunita muslimana od strane drugih verskih grupa. Vlasti Maroka nastavljaju da ograničavaju distribuciju materijala sa nemuslimanskim sadražjem, kao i neke muslimanske sadržaje koji ne slede maliki sunitski ogranak islama, kojeg se pridržava monarhijau Maroku.

Vlada Maroka nastavlja da prati aktivnosti verskih grupa i postavlja ograničenja ukoliko proceni da njihove aktivnosti prelaze okvir dozvoljenjih političkih i verskih prava.

Svi građani, uključujući i članove Parlamenta koji uživaju imunitet, mogu biti krivično gonjeni za izražavanje mišljenja koje je u suprotnosti sa odredbama islama ili ukoliko izvrše povredu islama.

Postoje primeri o socijalnoj diskriminaciji zasnovanoj na verskoj osnovi, verskoj pripadnosti ili praktikovanju određene vere, većinom uprenih protiv ljudi koji se ne pridržavaju melikia - obreda sunitskih muslimana.

Proterivanje stranih hrišćana koje se dogodilo 2010.godine dovelo je od povećanja pritiska na hrišćanske zajednice tokom 2011. i 2012.godine. Naime, početkom marta 2010.godine oko 70 hrišćana,većinom inostranih radnika, je proterano iz Maroka. Kao razlog proterivana hrišćana marokanske vlasti su navele da su oni navodno širili propagandu sa ciljem da lokalne Marokance prebace u hrišćanstvo. Vlada Maroka nadgleda registrovanje stranih hrišćanskih doseljenika i sastanke njihovih lidera ali se ne meša u sprovođenje njihovih aktivnosti. Neki od hrišćana su prijavili povećanje nadzora od marta 2010.godine.

Neki od marokanskih hrišćana su prijavili da se maltretiranje od strane policijskih službenika prema njima povećalo tokom 2011.godine.

Iako ne postoje zvanični izveštaji koji ukazuju na postojanje sistemske diskriminacije protiv pripadnika verskih manjina u pružanju i obezbeđivanju usluga javnih službi, neki od marokanskih hrišćana su prijavili maltretiranje od strane policijskih službenika i dok su na dužnosti i van nje. Neki od hrišćana su prijavili slučajeve redovnog godišnjeg registrovanja preostalih hrišćana i hapšenja i maltretiranja onih koji su ostali hrićani. Maltretiranje i registrovanje preostalih hrišćana se često odražava kroz pozive telefonom ili kućne posete, od strane lokalnih policijskih službenika, dok ponekada uključuje i privođenje na informativni razgovor u policijskoj stanici.

Marokancima koji su prešli hrišćanstvo je zabranjeno da ulaze u zvanične hrišćanske crkve koje su u Maroku namenjene strancima.

Iako u Maroku ima mali broj vernika koji se pridržavaju šiitskog ogranka islama ne postoji nijedna šiitska džamija u Maroku.

Dečiji rad:

Po zakonu, minimalno godište za zaposlenje u bilo kom sektoru u Maroku iznosi 15 godina. Međutim, deca u Maroku su uključena prvenstveno u poljoprivredne i kućne radove.

Devojčice se u Maroku eksploatišu, zlostavljaju ili prisiljavaju na dugotrajan rad za jako malu novčanu naknadu. Devojčice, neke stare i samo osam godina, trpe fizičko zlostavljanje i zaposlene su na slabo plaćenim kućnim poslovima. Deca kućni radnici, od kojih većinu čine devojčice, rade po 12 sati dnevno, sedam dana u nedelji za platu od 11 dolara mesečno. Neke od ovih devojčica su prijavile fizičko i verbalno zlostavljanje od strane svojih poslodavaca, uz uskraćivanje prava na obrazovanje, a ponekad i uskraćivanje adekavtne ishrane.

Devojčice su prijavila da su ih poslodavci udarali rukama, kaiševima, plastičnim cevima. Neke od njih su prijavile i seksualno zlostavljanje ili uvredu od strane svojih poslodavaca.

Većina ove dece dolazi iz siromašnih ruralnih regija, koje su često prevarene od strane posrednika u zapošljavanju i prihvataju posao u zabludi o svojim uslovima rada.

U skoro svim slučajevima roditelji pregovaraju sa poslodavcem ili posrednikom i roditelji primaju naknadu za dečji rad. Prosečna plata koju dobijaju deca zaposlena na kućnim poslovima iznosi 61 dolar (545 dirhama) mesečno, što je manje od jedne četvrtine minimalnih mesečnih primanja u industrijskom sektoru u Maroku.

Maroko je preuzeo neke korake u smanjenju dečjeg rada, ali treba da unapredi sprovođenje zakonske regulative i zaštite dece koja rade na kućnim poslovima. Ali Vlada Maroka nedovoljno radi na striktnom sprovođenu zakona vezanog za dečji rad posebno vezanog za zabranu kućnog rada dece mlađe od 15 godina. Vlada treba da unapredi mehanizam utvrđivanja godišta dece i njihovo oduzimanje od poslodavca i nadgledanje radnih uslova za decu od 15 do 17 godina. Jedan od neostataka je što radni inspektori nemaju ovlašćenje da ulaze na privatne posede što sprečava identifikovanje dece koja su zaposlena. Takođe retka su krivična gonjenja poslodavaca prijavljenjih za fizičko zlostavljanje dece radnika, i retko se naplaćuju kazne predviđene za zapošljvanje dece ispod 15 godina na kućnim poslovima.

Zakon u Maroku je predvideo da radna sedmica traje najviše 44 radna sata, ali ovaj zakon nije obuhvatio kućni rad. Neka od dece su prijavili da su radili preko 100 sati sedmično, a manje od pola ih je dobijalo jedan slobodan dan sedmično.

Deca ne pohađaju školu dok su zaposleni na kućnim poslovima. U ruralnim predelima Maroka samo 40 do 50 % dece završi osnovno obrazovanje.

Deca, kućni radnici često nisu upoznata sa mehanizmom za njihovu zaštitu i sami učestvuju u lobiranju i zapošljavanju nove dece.

Prema statistikama koje je iznela marokanska Vlada broj dece zaposlene dece ispod 15 godina u svim sektorima iznosi oko 123 000 dece, koliko se procenjuje da ih je bilo zaposleno 2011.godine.

Iako je Maroko tokom 2011.godine izglasao usvajanje Konvencije o kućnim radnicima (Domestic Workers Convention), Parlament ga još uvek nije ratifikovao. Konvencija je usvojena na insistiranje Vlade a pravnu snagu stiče 2013.godine.

Žene:

Iako novi Ustav iz 2011.godine garantuje jednake prava za žene, i dalje je zadržana odredba koja diskriminiše žene u oblasti naslednog prava, i u mogućnosti muškarca da se jednostrano razvede od svoje žene.

Po zakonu koji je donesen 2009.godine uvedena su veća prava za žene, između ostalog mogućnost da se razvedu bez saglasnosti muža. Žena može zatražiti razvod zbog razloga kao što su šetno ponašanje muža, kao što su napuštanje, nemogućnosti da obezbedi fianasijska sredstav za održavanje porodice ili fizičko zlostavljanje. Međutim, za dokazivanje tvrdnje fizičkog zlostavljanja od strane muža, žena mora da dovede dva svedoka.

Maroko ima jedan od najrigoroznijih zakona u vezi sa abortusom, koji je jedino dozvoljen u prvih šest sedmica trudnoće i to samo u slučajevima ugroženosti psihičkog ili fizičkog zdravlja ili života žene, i uz saglasnost supruga. Abortus nije dozvoljen čak ni u slučajevima silovanja ili incesta.

Usled ovakvih zabrana, prema procenama koje je iznela Vlada Maroka svakog dana se izvrši između 600 i 800 ilegalnih abortusa. U slučajevima ilegalnih abortusa,koji se obavljaju kod kuće, žene rizikuju svoje zdravlje.

Sloboda izražavanja i medija:

Ustavom iz 2011.godine u Maroku je predviđena sloboda govora, tačnije prema članu 25. marokanskog Ustava garantovana je sloboda misli, misljenja i izražavanja u svim oblicima. Sloboda stvaranja, objavljivanja umetničkih materijala i naučnih i tehnoloških istraživanja takođe je garantovana. Ipak u praksi Vlada Maroka još uvek nije usaglasila zakonske odredbe koje se protive odredbama novog Ustava a tiču se slobode govora.

Kritikovanje monarhije i islama nije dozvoljeno. Novinari se u Maroku suočavaju sa krivičnim gonjenjem i zatvorom za javno kritikovanje državnih službenika ili institucija ili za izveštvanje o politički osetljivim temama. Maroko generalno uživa slobodu štampe, ali vlasti hapse novinare koji kritikuju monarhiju, islam ili preispituju status Zapadne Sahare.

U slučajevima kada mediji u Maroku izveštavaju i kritikuju Vladu, mogu da se suoče se sa procesuiranjem i maltretiranjem. Zakon o medijima sadrži odredbre po kojima se za namerno širenje lažnih informacija sa ciljem narušavanja javnog reda, ili govor koji vređa kraljevsku porodicu i njene članove ili islam, može dobiti kazna zatvora.

Urednik novina Al-Massa, Rašid Nini, je osuđen na kaznu zatvora od godinu dana, zbog širenja dezinformacija i „pretnji za nacionalnu bezbednost". On je u pritvoru od 28.aprila 2011.godine nakon što je objavio članak koji kritikuje antiterorističku praksu koji sprovode bezbednosne službe. Njegova kazna je potvrđena u drugostepenom postupku održanom tokom oktobra 2011.godine. Nini je u svojim tekstovima često kritikovao politiku vlasti Maroka i ukazivao na rašireni problem korupcije među državnim službenicima.

Dopisnik agencije Frans, Omar Brouksy, je napadnut 22.avgusta 2012.godine od strane policijskih snaga Maroka dok je izveštavo o događajima sa antivladinih demonstracija u gradu Rabatu. Nakon toga marokanske vlasti su 4.oktobra 2012.godine oduzeli novinarsku akreditaciju Brouksyju zbog objavljivanja teksta u kom je povezao osnivača jedne političke partije sa monarhijom, čime je pomenuo monariju u negativnom kontekstu.

Sloboda okupljanja i demonstracija:

Demonstracije se redovno dešavaju u Maroku i većinom su vezani politička i socijalna pitanja. Po zakonu, za organizovanje demonstracija potrebno je dobiti dozvolu države, ali u Maroku se često dešavaju i spontano organizovane demonstracije koje prati veći rizik od nastajanja nasilja.

Vlasti Maroka su hapsile neke od aktivista koji su se zalagali za mirno bojkotovanje izbora u novembru 2011.godine, što je u suprotnosti sa ustavnim pravom na organizovanje demonstracija. Zvaničnici Maroka u negirali hapšenja aktivista zbog poziva na bojkot izbora. Optuženi su uhapšni 16. i 17. novembra 2011.godine u gradu Marakešu, nakon što su počeli da dele flajere sa kojima pozivaju Marokance da bojkotuju paralmentarne izbore. Još jednoj grupi koja je pozivala na bojkotovanje izbora suđenje je započelo početkom 2012.godine u gradu Bengueriru.

Tokom 2011.godine borci za ljudska prava i borci za nezavisnost teritorije Zapadne Sahare u bili podvrgnuti zastrašivanu od strane vlasti Maroka. Takođe skupovi koje organizuju aktivisti za nezavisnost teritorije Zapadne Sahare često su potisnuti od strane marokanskih vlasti. Na primer 2.marta 2011.godine policija je na brutlan način rasterala protestante u gradu Laionu (Laayoun), u kojima je povređeno preko dvedesetpet osoba.

Do kraja 2011.godine nije pokrenuta istraga o incidentu iz Gdim Izika u blizini grada Laayoun, koji se nalazi na samoj granici između Maroka i Zapadne Sahare, a koji potiče iz novembra 2010.godine kada su marokanske bezbednosne snage razrušile kamp u kojem su boravili protestanti iz plemena Saharavi (plemena koje naseljava prostor teritorije Zapadne Sahare). U nasilju je poginulo 13 ljudi, od čega 11 članova bezbednosnih snaga Maroka. Veliki broj Saharava se uhapšeni i zadržan u pritvoru, nekoliko nedelja ili meseci i nakon toga oslobođeno bez sprovođenja sudskog procesa. Do septembra 2012.godine njih 23 se i dalje nalazi u pritvoru u čeka suđenje pred vojnim sudom.

Oni su optuženi za delovanje protiv unutrašnje državne bezbednosti i spoljašnje bezbednosti, kreiranja kriminalne oragnizacije i sprečavanja državnih službenika u obavljanju njihove dužnosti. Po zakonu Maroka, za ove optužbe mogu biti osuđeni na kaznu doživotnog zatvora. Za učestvovanje u istom sukobu pred građanskim sudom je optuženo oko 120 Saharava.

Svih 23 zatvorenika je izjavio da su tokom istražnog procesa bili žrtve torture, maltretiranjai drugog lošeg tretmana, uključujući i da su bili žrtve silovanja.

Zakoni u Maroku ne sadrže odredbu o političkim zatvorenicima, i Vlada Maroka ne priznaje postojanje političkih zatvorenika, već navodi da su to pojedinci koji su optuženi za neki od dela koji se nalaze u krivičnom zakonodavstvu. Međutim, aktivisti nevladinih oragnizacija navode da vlasti Maroka hapse pojedince zbog njihovog političkog delovanja ili ubeđenja.

Prema procenama do septembra 2012.godine u marokanskim zatvorima se nalazilo oko 70 političkih zatvorenika.

Iako su protesi u Maroku održani tokom 2011.godine većinom bili mirni, neki od gradova u kojim je policija koristila prekomenu silu i tukla protestante su se desili tokom protesta u Kazablanki, Rabatu i Kentiri.

Bezbednosne snage su 29. maja 2011.godine u gradu Safi pretukle protestanta Kemala Ammaria, jednog od članova pokreta 20. februar, nakon čega je on preminuo tri dana posle. Policijski oficiri su negirali odgovornost, a kasnije su u izveštaju izneli tvrdnju da je umro od respiratornih problema.

Porodica i humanitarni radnici osporavaju verziju koje su izneli zvanični organi, i navode da je uzrok smrti rezultat policijskog batinanja i prekomerne upotrebe sile od strane policije.

Protestanti iz organizacije 20. februar koji su organizovali proteste tokom 2011.godine navode da su mnogi njihovi članovi uhapšeni širom zemlje na osnovu sličnih optužbi za vređanje policijskih oficira. Muzičar iz Kazablanke, Mouad Belghoat, je osuđen na godinu dana zatvora jer je u svojoj pesmi uvredio policiju kao instituciju.

Sud iz Maroka osudio je 12. septembra 2012. godine pet aktivista koji su tokom februarskih protesta 2011.godine pozivali na reforme. Sud ih je osudio zbog vređanja policijskih oficira na kaznu zatvora od deset meseci. Smatra se da sudski proces nije bio fer. Naime, sud je odbio da pozove na saslušanje bilo koga od policijskih oficira, a takođe niko od svedoka koji su identifikovali optužene nije se pojavio na sudu. Tokom trajanja sudskog procesa, optuženi su prijavili maltretiranje pretnje i uvrede koje su dobijali od policije, sa ciljem iznuđivanja lažne izjave.

Iako Ustav i zakoni Maroka propisuju slobodu udruživanja, Vlada odbija da zvanično prizna nevladine organizacije koje u svom programu sadrže ideje koje su u suprotnosti sa monarhističkim uređenjem države, sa islamom kao državnom religijom ili sa teritorijalnim integritetom države.

Ilegalni migranti:

Zbog svog geografskog položaja, Maroko je jedna od tranzitnih zona preko koje veliki broj migranata iz podsaharske Afrike pokušava da pređe u Evropu. Vlada Maroka ima problem sa zbrinjavanjem ilegalnih migranata, posebno na severnom delu zemlje zbog blizine evropskog kontinenta te velike frekvencije migranata u tom delu zemlje.

Tokom 2011.godine ilegalni migarnti i izbeglice su u Maroku bili izloženi lošem tretmanu. Izbeglice su organizovali proteste pred kancelarijom visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice u Rabatu, protestvujući zbog lošeg tretmana kojem su izloženi i nedovoljnom akcijom marokanske Vlade na integraciji izbeglica i priznavanju njihovog zakonskog statusa.

Posebno zabrinjava povećanje nasilja od strane bezbednosnih snaga Maroka protiv migranata i izbeglica tokom 2012.godine. Batinanje, seksualno nasilje i druge forme lošeg tretmana prema ilegalnim migrantima u Maroku od strane bezbednosnih snaga Maroka su u porastu u 2012.godini.

Ministar rada u marokanskoj Vladi u svojoj izjavi 2011.godine je optužio ilegalne migarnte da su delom krivi za veliku nezaposlenost u Maroku, što može uzrokovati povećane diskriminacije i netrpeljivosti prema migrantima.

Vlada Maroka treba da preuzme ozbiljnije korake u prevenciji nasilja i istraži navode o nasilju uperenom protiv podsaharskih Afrikanaca. Prema izveštajima koje je iznela Vlada Maroka, u zemlji se nalazi oko 10 000 ilegalnih imigranata većinom iz zemalja podsaharske Afrike, dok nevladine organizacije procenjuju da je taj broj veći i da iznosi oko 15 000 ljudi.

Bivši predsednik i aktuelni koordinator Saveta podsaharskih migranata u Maroku, Kamar Laie (Camara Laye) je uhapšen u noći između 22. i 23 oktobra 2012.godine pod optužbom za nelegalnu prodaju alkohola i cigareta. Sud je 9.novembra 2012.godine doneo odluku o privremenom puštanju na slobodu.

Nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava ukazuju da je zakonski postupak protiv Camara pojavljuje kontekstu je povećane represije nad migrantima u Maroku i povečanog zastrašivanja pojedinaca i organizacija koja se bave zaštitom prava migranata u Maroku.

Takođe, još jedan slučaj koji ukazuje na povećanu represiju države nad zaštitnicima prava migranata se desio 10.juna 2012.godine kad je uhapšen Marsel Amieto, koordinator odbora za pripremu kongresa Demokratske organizacije radnika migranata. Saslušanje o njegovim aktivnostima zašitnika migranata trajalo je nekoliko časova, nakon čega je pušten na slobodu.

 Trgovina ljudima:

Maroko je zemlja izvor, zemlja iz koje iz koje ljudi postaju žrtve trgovine ljudima, zatim on je takođe tranzitna zemlja preko koje žene, deca i muškarci postaju žrtve trgovine ljudima, i to najčešće zbog prisilnog rada ili seksualne eksploatacije.

Neke marokanske devojčice pretežno iz ruralnih područja, stare samo šest ili sedam godina, regrutuju se da postanu sluškinje u gradovima širom Maroka, i često imaju iskustva sa prislinim radom, ne dobijaju naknadu za svoj rad, i trpe pretnje fizičko i seksualno maltertiranje. Takođe, žene migranti su nalaze u povećanom u riziku da postanu žrtve trgovine ljudima i prisilne prostitucije u Maroku, usled nedovoljne aktivnosti marokanskih vlasti na regulisanja ovog problema.

Vlada Maroka ne poseduje adekvatne standarde za eliminaciju trgovnine ljudima. Vlada Maroka je obezbedila zaštitu za žrtve trgovine ljudima, ali tokom 2011.godine nije napravila pomak u kažnjavanju i procesuiranju ljudi koji se bave trafikingom, a takođe nije uspela da preventivno deluje na otkrivanju i zaštiti potencijalnih žrtvi među ranjivim grupama. Još jedan od propusta je što se strani državljani koji su postali žrtve trgovine ljudima u Maroku, nakon oslobađanja najčešće budu uhapšeni a nakon toga i deportovani nazad zemlju porekla. Takođe, Vlada Maroka nije regulisala problem ilegalnih migranata u Maroku koji su podvrgnuti prisilnom radu i prostituciji.

Parlament Maroka je u aprilu 2011.godine ratifikovao Palermo protokol o zabrani trgovine ljudima, posebno ženama i decom, što bi trebalo da doprinese razvijanju zakona o procesuiranju trgovca ljudima i efikasnije zaštite samih žrtava.