Libija - ljudska prava

PDF COI - Libija 2012

Ljudska prava

Stradanje civila usled oružanih sukoba:

Tokom trajanja sukoba u Libiji 2011.godine i Gadafijeve snage i pobunjenici su vršili ratne zločine, zloupotrebe ljudskih prava i kršenje međunarodnog humanitarnog prava. Tortura i druge forme nehumanog, okrutnog i degradirajućeg postupanja prema civilima, počinjene su od obe strane koje su učestvovale u konfliktu u Libiji.

Gadafijeve snage su počinile ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, kao što su ubistva, pritvaranja, tortura, progon, seksualno nasilje, kao deo sistemskog nasilja uperenog protiv civila.

Tokom 2011.godine protivnici Gadafijevog režima takodje su kršili ljudska prava. Razne milicijske grupe i njihove pristalice, koje većinom nisu bile pod kontrolom Nacionalnog prelaznog saveta, vršili su nezakonita ubistva, fizičku torturu i druge zloupotrebe nad civilima.

Kada je Nacionalni prelazni savet preuzeo kontrolu nad zapadom Libije, lokalna policija je arbitrarno vršila hapšenja stotina migranata iz podsaharske Afrike koji su radili u Libiji, i tamnoputih Libijaca sa juga, optužujući ih da su Gadafijevi plaćenici. U nekim slučajevima zatvorenici su bili podvrgnuti psihičkoj torturi i prisilnom radu.
Pobunjenici su takođe vršili kršenja ljudskih prava i humanitarnog prava tokom trajanja oružanog konflikta 2011. godine. U oktobru 2011.godine u Sirti pogubljene su 53 Gadafijeve pristalice, od strane policije iz Minsrate, koji su na sebi imali povrede koji pokazuju da su bili mučeni pre smrti. Neki od njih su prilikom ubistava imali vezane ruke.

Takođe tokom 2011.godine dolazilo je do nestajanja, ilegalnog pritvaranja i zadržavanja u pritvoru bazirano na političkoj osnovi, prvenstveno navodnih pristalica Gaadfija.

Tokom 2012.godine neki od ozbiljnijih povreda ljudskih prava uključuju arbitrarna hapšenja navodnih Gadafjevih pristalica i od strane zvaničnih vlasti ali i od milicijskih grupa koje se nalaze van kontrole centralne vlasti. Takođe oni su prilikom boravka u pritvoru podvrguti torturi, ponekada i sa smrtnim ishodom.

Progon pristalica Gadafija:

Po Zakonu 37, koji je u Libiji donesen 2. maja 2012. godine od strane Nacionalnog prelaznog saveta, veličanje diktatora Gadafija, njegovih ideja i sinova ili objavljivanje vesti, širenje propagande ili glasina protiv revolucije iz 2011. godine, je kažnjivo zatvorom.
Iako je u junu 2012.godine Vrhovni sud Libije je proglasio neustavnim Zakon 37, to ne umanjuje očiglednu nameru sadašnjih vlasti u Libiji da se obračunaju sa pristalicama bivšeg režima.

Mnogi ljudi iz podsaharske regije, uključujući i libijske i strane državljane, su tokom 2011. i 2012.godine bili hapšeni, privođeni i maltretirani u pritvorskim jedinicama, zbog sumnje da su Gadafijeve pristalice. Tokom 2011. godine većina onih koji su bili uhapšeni u Libiji, bili su u pritvoru pod optužbom da su lojalni Gadafiju. Ova procedura pritvaranja navodnih Gadafijevih pristalica se nastavila i tokom 2012.godine.

Jedan od primera hapšenja i zastrašivanja ljudi zbog navodnog podržavanja Gadafija, jeste slučaj dve sestre Shaeeb, koje su tokom septembar 2012.godine nekoliko puta arbitrarno hapšene, i zadržavane na saslušanju bez formalno podignute optužnice. One su odvedene iz svog doma u Tripoliju, bez objašnjavanja razloga njihovog hapšenja, i tokom boravka u pritvoru ispitivane su u vezi navodne povezanosti sa Gadafijem. Njihovi pasoši su konfiskovani, i nisu im vraćeni ni nakon što su puštene iz pritvora. Jedna od sestara je izjavila da su joj tokom saslušanja pretili da će joj silovati majku ukoliko ne prizna da je podržavala Gadafija, da su joj davani elektrošokovi i da su je tukli dok nije izgubila svest.

Tuarezi (Tuareg):

Tuarezi su manjinska grupa nomadskih i polunomadskih plemena koja naseljava južne obode pustinje Sahare.

Većina Tuarega je tokom sukoba 2011. godine podržavalo Gadafija, jer je Gadafi podržao revoluciju u Maliju i Nigeru tokom 1970. godine, gde živi velika populacija Tuarega. Takođe Gadafi je u tom periodu dozvolio da se oko 100 000 Tuarega naseli na teritoriji Libije.

Oružani sukob koji je izbio 14. maja 2012. godine između Arapa i Tuarega u Gadamisu (Ghadamis), rezultovao je sa 10 mrtvih i proterivanjem oko 1 600 Tuarega.

Taveržani (Tawargha):

Tokom avgusta 2011.godine pobunjenička milicijska grupa iz Misrate napala je i iselila čitavu populaciju grada Taverga, koji se nalazi u blizini Misrate, čiji su stanovnici većinom tamnoputi ljudi poreklom iz podsaharske Afrike. Napadi, paljenje kuća i uništavanje imovine u ovom gradu nastavljeno je i tokom septembra 2011.godine, čime je onemoćućeno stanovnicima Taverga da se vrate. Grad Tavergo poznat je kao grad duhova, prvenstveno zbog toga što je čitava populacija ovog grada raseljana.

Tarvežani (stanovnici grada Taverga) su optuženi da su kao Gadafijeve pristalice, silovali i ubijali mnoge građane Misrate početkom sukoba 2011.godine. Iz osvete, nakon okončanja sukoba i svrgavanja Gadafijevog režima, milicija iz Misrate sprovodi hajku nad raseljenim Taveržanima širom Libije i teroriše ih i arbitrarno hapsi.
Raseljeni Taveržani su krajem 2011. i početkom 2012.godine odvođeni iz kampova za interno raseljena lica, arbitrarno su hapšeni, i maltretirani u pritvorima, u nekim slučajevima i sa smrtnim ishodom.

Osveta milicije Misrate protiv Taveržana, su nastavljena i u 2012.godini. U jednom od napada milicije iz Misrate na kamp za interno raseljena lica u kom su smešteni Taveržani koji se desio 6.februara 2012.godine ubijeno je pet ljudi od čega troje maloletne dece i jedna žena.

Mašešija pleme (Mesheshiya):

Pripadnici Mašešija plemena, koji naseljavaju zapadne planine Libije su bili žrtve osvete i torture, od strane pobunjeničkih milicijskih grupa, pod optužbom za lojalnost Gadafiju tokom sukoba 2011. godine.

Kada je tokom juna 2011.godine milicija Zintana zauzela selo Avnaju (Awnayu) u podnožju planina Nefusa, prinudno je raselila čitavu populaciju pripadnika plemena Mašeši. Sukobi između plemena Zintan i Mašašija izbili su 10. juna 2012. godine u planinskom delu Nafusa, u kojima je poginulo oko 105, a ranjenih preko 500 ljudi.
Postoji socijalna diskriminacija prema tamnoputim Libijcima i ljudima iz podsaharske Afrike, pod optužbom da su bili Gadafijevi plaćenici tokom rata. Uopšte, pleme Mašešija je obeleženo kao pleme koje je pružalo podršku Gadafiju, usled čega su izloženi progonu nakon završetka sukoba krajem 2011.godine.

Stanovnici Bani Valida:

Beni Valid (Bani Walid) je jedno od poslednjih uporišta Gadafijevih pristalica. Stanovnici grada Bani Valida su podržavali Gadafija tokom sukoba 2011. godine.

U ovom gradu nasilje je ponovo počelo krajem septembra 2012.godine, nakon smrti Omrana Ben Šabana, bivšeg pobunjenika kome se pripisuje da je u oktobru 2011.godine uhvatio Gadafija. On je navodno dve meseca proveo zatvoru u Bani Validu gde i preminuo usled torture kojoj je bio podvrgnut.
Krajem septembra 2012.godine libijske vlasti su započele opsadu grada Bani Valida. Vlada Libije je navela da sumnja da se u Bani Validu i dalje nalaze lojalisti Gadafija, i nakon što su vlasti Bani Valida odbile da izruče osumljičene za smrt Omara Ben Šabana, usledili su napadi na ovaj grad.
Prilikom ovih napada, Bani Valid je granatiran nekoliko dana početkom oktobra 2012. godine, pri čemu je na desetine ljudi poginulo, a njih oko 200 ranjeno. Takodje, usled sukoba koji su nastali pri osvajanju grada, stotine porodica su primorane da pobegnu u neki od obližnjih gradova. Do kraja oktobra 2012. godine, iz Bani Valida je pobeglo oko 40 000 ljudi.
Libijske vlasti su navele da su državne snage sredinom oktobra 2012.godine preuzele upravu nad Bani Validom.

Verske slobode:

Za vreme vladavine Gadafija nije bilo eksplicitnih zakonskih odredbi koje se tiču zaštite verskih sloboda, što je vlast često zloupotrebljavala da sa određenim zakonima ograniči religijske slobode.

Privremeni Ustav iz avgusta 2011. godine štiti religijske slobode, i u praksi prelazna libijska Vlada pokazuje napredak u zaštiti religijskih prava i sloboda u odnosu na prethodni period (vladavina Gadafija) kada je postojala socijalana diskriminaacija po verskoj osnovi.

Prema odredbama privremenog Ustava, u Libiji je islam službena religija i islamsko pravo je glavni izvor zakonodavstva, ali pripadnici drugih verskih zajednica imaju pravo na ispovedanje svoje vere. Po Ustavu, zabranjena je diskriminacija po osnovu religije.
Tokom maja 2012.godine donet je zakon 15 po kome je zabranjena otvorena medijska rasprava o religijskim pravilima-Fatvi (Fatwas).

U privremenom Ustavu ne postoji nijedna odredba koja definiše pravo na promenu religije ili izučavanje razmatranje objavljivanje religijskih verovanja.Takođe, ne postoji nijedna odredba koja se tiče zabrane prelaska iz islama u neku drugu religiju.

Međutim, u praksi vlada zabranjuje prozelitizam muslimanima. Žene koje nisu muslimanke, a udaju se za muslimana nisu u obavezi da pređu u islam iako većina to čini, ali nemusliman koji želi da oženi muslimanku mora da pređe u islam.

Početkom septembra 2012.godine došlo je do uništavanje istorijskih i verskih spomenika širom Libije, koji pripadaju manjinskog verskoj grupi sufi i nasilja nad nenaoružanim ljudima koji su se protivili razaranju spomenika. Osim nasilja, ovim napadom je došlo i do kršenja brojnih ustavnih prava kao što su sloboda religije, sloboda manjinskih grupa da slobodno ispovedaju svoju veru i prava na uživanje i zaštitu kulturnog nasleđa. Milicijska grupa koja je izvršila ove napade kao razlog za rušenje verskih spomenika navela je da su sufi grobnice i spomenici u suprotnosti sa islamom tj. da su antiislamski.

Uništavanje spomenika sufa započelo je u oktobru 2011.godine u Tripoliju i nastavljeno je tokom 2012.godine širom Libije.Tokom avgusta 2012.godine su uništeni brojni spomenici uključujući i najvažniji sufi spomenik u Libiji - Sidi Abdul- Salam al-Asmar al-Fituri u Zlitenu, i Al-Sha'ab u centru Tripolija. Na meti napada su se našle i grobnice sufa, koje su oskrnavljene i bibliteke koje su razorene.

Usled nemogućnosti Vlade Libije da kontroliše naoružane milicijske grupe širom zemlje, povećava se rizik za bezbednost hrišćana u Libiji. U jednom od poslednjih napada na hrišćanske crkve krajem decembra 2012.godine u blizini Misrate poginula su dva kopta.

Uslovi u zatvorima:

Pre pada Gadafijevog režima 2011.godine, u Libiji su postojala dva zatvorska sistema: jedan pod upravom ministarstva pravde, a drugi pod upravom bezbednosnih službi. U tom periodu u Libiji nije bila dozvoljena nezavisna kontrola uslova u zatvorima od strane nevladinih organizacija, medija ili međunarodnih grupa za ljudska prava. Iako je mučenje zatvorenika bilo zabranjeno po zakonu, zatvorenici su bili mučeni tokom ispitaivanja, ili se tortura primenjivala kao kaznena mera.

Od pada Gadafijevog režima 2011. godine i donošenja Deklaracije o nezavisnosti 23. oktobra 2011.godine svi zatvorski kapaciteti u Libiji su zvanično su pod upravom Nacionalnog prelaznog saveta. Međutim, u praksi se mnogi zatvorski centri nalaze pod kontrolom poluautonomnih milicijskih grupa.

Deo Zakona 38, donetog maja 2012.godine sadrži odredbe po kome se zahteva od Ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane da zatvorenike koji se trenutno nalaze u pritvorima pod nadzorom milicijskih grupa, zakonski procesuiraju oficijalni sudovi do 12. jula 2012.godine. Ovaj zakon ne precizira da li je arbitrarno pritvaranje zatvorenika krivično delo i kakve posledice snose oni koji pritvaraju ljude izvan zakonskog okvira.

Prema procenama, sredinom 2012.godine u nezvaničnim i nezakonitim pritvorskim objektima koji su pod kontrolom milicijskih grupa u Libiji, nalazilo se oko 4 000 ljudi.
Takođe prema procenama, krajem 2012.godine u zvaničnim zatvorima koji su pod kontrolom vlade Libije nalazi se takođe oko 4 000 zatvorenika. Većina ovih zatvorenika nije prošla zakonsku proceduru i protiv njih nije podignuta zavnična optužnica i nisu imali pristup advokatu.

Tortura i malatretiranje zatvorenika u 2011.godini je praktikovana od obe strane učesnice u sukobu, i Gadafijevih pristalica i pobunjenika.

Većina pritvorenika, koji se nalaze i u zvaničnim pritvorskim objektima, ali i u onim pod kontrolom milicijskih grupa su pripadnici bezbednosnih snaga iz vremena Gadafijeve vladavine, navodne Gadafijeve pristalice i migranti iz podsaharske Afrike. Većina ovih zatvorenika je u pritvoru duže od godinu dana, a da protiv njih nije podignuta optužnica.

Torturu nad pritvorenicima u pritvorskim objektima primenjuju i zvanične policijske snage Libije, ali i razne naoružane milicijske grupe koje nisu pod centralnom upravom.

Neki od zatvorenika koji se nalaze u pritvorskim jedinicama u Misrati i Tripoliju su prebijani, udarani bičevima, metalnim lancima, plastičnim cevima, drvenim šipkama, davani su im električni šokovi.

U pritvoru u gradu Misrati tokom januara 2012.godine oko 115 ljudi je podvrgnuto mučenju tokom ispitivanja, od kojih su mnogi posle ukazane medicinske pomoći ponovo vraćeni u pritvor i mučeni.

Humanitarna organizacija Lekari bez granica početkom 2012. godine suspendovala je svoj rad u Misrati, izražavajući nezadovoljstvo zbog torture koja se sprovodi nad zatvorenicima u pritvorima.
Nekoliko zatvorenika za koje se sumnjalo da su Gadafije pristalice je umrlo od povreda zadobijenih usled torture kojoj su bili podvrgnuti krajem 2011. i početkom 2012. godine. Bivši libijski diplomata, Dr Omar Brebesh, uhapšen je u januaru 2012.godine i umro je usled torture u pritvoru.

Do sredine 2012. godine nije pokrenuta nijedna istraga povodom tortura koje su uzrokovale smrt lica u pritvoru.

Još neki od problema u libijskim zatvorima su prenatrpanost zatvora i nedostatak hrane, kao i neadekvatna ventilacija pritvorskih prostorija. Takođe, u pritvorskim jedinicama ne postoje ženski čuvari koji bi vodili računa od ženskim pritvorenicima, deca su zatvorena sa majkama, a adolescenti se ne odvajaju od odraslih zatvorenika. Pritvorenici se retko izvode pred sudije.
Smrtna kazna je u Libiji i dalje propisana za brojne zločine. Ne postoje zvanične informacije o izvršenim smrtnim kaznama za 2011.godinu.

Interno raseljena lica, izbeglice i migranti:

Sukobi koji su tokom 2011.godine trajali u Libiji doveli su do raseljavanja oko 240 000 Libijskih državljana, i oko 500 000 inostranih radnika, od kojih se jako mali broj vratio u Libiju. Do kraja 2011.godine oko 65 000 ljudi se nije vratilo svojim kućama u Libiju.

Čitava populacija sa oko 30 000 ljudi iz grada Taverge (Tawargha) prinudno je raseljana posle pada Gadafijevog režima, od strane milicijske brigade iz Misrate, kao čin osvete za podržavanje Gadafija tokom rata. Većina Taveržana se nije vratila svojim domovima.

Takođe mnogi stanovnici gradova koji su tokom rata pretrpeli brojna razaranja i teške borbe, kao što su Sirta, Misrata, Bani Valid ostali su raseljeni.

Generalno, nova Vlada Libije dobro sarađuje sa UNHCR-om i drugim humanitarnim organizacijama u cilju žastite i pružanja pomoći interno raseljenim licima, izbeglicama, tražiocima azila, beskućnicima. Međutim, još uvek ne postoje uslovi za siguran povratak interno raseljenih lica, usled nemogućnosti Vlade da im obezbedi sigurnost i zaštitu, usled nedovoljne sudske i bezbednosne uređenosti države.

Raseljena lica i migranti su u posebnom riziku od zloupotrebe, oružanih napada, arbitrarnog hapšenja, trgovine ljudima, prisilnog rada i rodno zasnovanog nasilja od strane milicijskih i naoružanih grupa. Na primer, u lučkom gradu Sidi Bilal koji se nalazi u blizini Tripolija, nastanjeno je oko 450 podsaharskih Afrikanaca, izolovani su i sa teškoćama integracije u zajednicu zbog straha od diskriminacije i nasilja.

Interno raseljena lica koja pripadaju plemenima koja su podržavala Gadafija tokom sukoba, kao sto su Taveržani (Tawargha), Kavališ (Qawalish) i Mešešija (Mesheshiya) suočavaju se sa nasiljem, zastrašivanjem i diskriminacijom. Pobunjenici iz Misrate su arbitrarno uhapsili stotine Taveržana, uključujući žene i decu i prebacili ih u pritvorsku jedinicu u blizini Misrate. Do kraja 2011.godine privremena Vlada Libije nije preduzela ozbiljnije korake na regulisanju i zbrinjavanju ovih lica.
Pre izbijanja sukoba u Libiji početkom 2011.godine Visoki komesar za izbeglice Ujedinjenih nacija je procenio da se na teritoriji Libije nalazi oko 9 000 izbeglica iz Palestine, Iraka, Sudana, Somalije i preko 3 000 tražioca azila. Tokom sukoba 2011. godine većina registrovanih izbeglica i tražilaca azila je iz Libije pobegla u Tunis, Egipat ili Evropu.
Neki od problema sa kojima su se susretale izbeglice su napadi na kampove, ubistva, proizvoljna hapšenja, rodno zasnovano nasilje. Pritvaranje podsaharskih izbeglica i migranata se povećalo od pada Gadafijevog režima, zbog navodne sumnje da su podržavali Gadafija tokom sukoba. Za većinu ovih zatvorenika nije zvanično podignuta optužnica, nemaju pristup advokatu ni sudu.

U većini kampova za interno raselejna lica koji se nalaze van Tripolija uslovi za život i boravak su jako loši, odlikuje ih nedostatak prostora, medicinske zaštite, hrane i pijaće vode.

Salloumn kamp u Egiptu koji se nalazi na samoj granici sa Libijom, tokom trajanja sukoba bio je utočište za oko 2 000 izbeglica iz Libije i stranih državljana koji su se za vreme sukoba našli u Libiji, a koji ne mogu da se vrete u svoju zemlju porekla.

Većina interno raseljenih iz podsaharske Afrike i tamnoputih Libijaca trenutno živi u improvizovanim naseljima i kampovima u kojima su uslovi loši, posebno za žene koje su u riziku od seksualnog nasilja i zloupotrebe. Ovi kampovi ne zadovoljavaju minimalne uslove za boravak ljudi.

Određeni broj lica koja su interno raseljena tokom trajanja sukoba 2011. godine vratio se svojim kućama, ali se izbijanjem etničkih i plemenskih sukoba i nemira posle okončanja rata, u određenim oblastima Gudamisa, Kufre, planinskog dela Nafusa i Sabheq uslovili su novo interno raseljavanje više od 25 000 ljudi.

Prema procenama, broj interno raseljenih lica u Libiji varira od 65 000 do 80 000 ljudi, većinom Taveržana, i drugih manjinskih grupa koji su u strahu od represije ukoliko se vrate u mesta prebivališta.

Žene:

Tokom Gadafijevog režima, žene su po zakonu uživale istu pravu zaštitu kao i muškarci, ali usled određenih društvenih normi i nekih pojedinačnih zakona, žene su bile diskriminisane, posebno u oblastima koje se tiču braka, razvoda, naslednog prava.

Tokom Gadafijeve vladavine, po zakonu bilo je zabranjeno porodično nasilje, ali nema informacija o kaznama za počinjeno nasilje nad ženama. Po zakonu silovanje je kaznjivo. Silovatelj mora oženiti žrtvu uz njen pristanak ili odsluziti kaznu u trajanju od 25 god. Zakon nije precizirao supružničko silovanje.

Izbijanjem konflikta došlo je nedostatka medicinskog osoblja i lekova, što je ugrozilo medicinsku zaštitu porodilja.

Nakon okončanih sukoba 2011. godine, Nacionalni prelazni savet je obećao poboljšanje i unapređenje prava žena, i u Ustavnoj deklaraciji uveo rodnu ravnopravnost i zabranu diskriminacije po osnovu pola.

Međutim, diskriminacija žena u Libiji se nastavlja, kako u zakonskim okvirima tako i u svakodnevnom zivotu.

U oktobru 2011.godine predsednik Nacionalnog prelaznoga saveta najavio je izmenu svih zakona koji su u suprotnosti sa šerijatskim pravom, i ponovno legalizovanje poligamije, što je svakako promena koja ide na štetu žena.

Posle okončanja rata u mnogim delovima Libije i dalje postoji bezbednosna nesigurnost za civile, posebno za žene i decu.

Zvanično, žene u Libiji imaju slobodu kretanja. Međutim, usled religijskih, socijalnih i kulturnih normi koje važe u Libiji, većina žena ne putuje bez pratnje supruga ili nekog muškog rođaka. Žene nemaju potpunu slobodu kretanja ni u njihovim lokalnim mestima, a bezbednost žena posle okončanja sukoba u Libiji je pogoršana, usled postojanja velikog broja milicijskih grupa.

Posle pada Gadafijevog režima žene su u riziku od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja od strane raznih milicijskih grupa i brigada.

Tokom sukoba u 2011. godini silovanje žena od strane Gadafijevih snaga je bilo korišćeno kao metod za suzbijanje pobune. Tokom sukoba u Misrati, na samom početku rata (tokom februara i marta 2011.godine), Gadafijeve bezbednosne snage su masovno silovale žene civile.

Usled specifičnog socijalnog i kulturnog miljea u Libiji, pitanje silovanja je delikatno. O tom pitanju u Libiji vlada velika stigma, pa je gotovo nemoguće je utvrditi tačan broj žena žrtava silovanja.

U Libiji i dalje vladaju tradicionalna uverenja koja idu na štetu žena. Na primer "ubistvo iz časti" za koje je učestala praksa da osuđenici dobijaju smanjenje kazne. Ubistvo iz časti, usled kog očevi ubijaju svoje kćerke koje su žrtve silovanja, je raširena praksa u Libiji. U avgustu 2011. jedan otac u blizini Misrate ubio je svoje tri kćerke zato što su bile silovane.

Islamsko pravo zabranjuje abortus u slučajevima silovanja.
Seksualni odnos van braka se u Libiji smatra za krivično delo.

Deca:

Od izbijanja rata početkom 2011.godine u Libiji je došlo do brojnih zloupotreba i nasilja usmerenog protiv dece.
Tokom ovog perioda zabelezena su 129 slučaja ubistva dece i oko 247 slučaja sakaćenja. Iako se procenjuje mnogo veći broj ovih slučajeva, usled nesigurnosti i oružanih sukoba na određenjim područjima, ovakve slučajeve nije bilo moguće precizno dokumentovati.

Najveći broj slučajeva u kojima su žrtve bila deca zabeležena su u Misrati, Tavergi, Bani Validu i Tripoliju.

Za većinu smrtnih slučajeva i slučajeva povređivanja dece odgovorne su Gadafijeve bezbednosne snage, ili su deca stradala prilikom unakrsne razmene vatre između Gadafijevih snaga i pobunjenika.

Tokom trajanja sukoba 2011. godine zabeleženi su slučajevi dece koja su bila uključena u oružane operacije i od strane Gadafijevih snaga i od strane pobunjenika i brigada povezanih sa Nacionalnim prelaznim savetom. Deca su bila podvrgnuta vojnim obukama, naoružana, i uključena u brojne pobunjeničke operacije.

Jedna od zabrinjavajućih činjenica je pritvaranje dece pod sumnjom da su učestvovali u oružanim sukobima na strani Gadafija. Krajem 2011.godine nekoliko dečaka je odvedeno iz kampa u kome se nalaze interno raseljena lica iz grada Taverga, nakon čega su podvrgnuti ispitivanju i pritvoreni na nekoliko dana. Svi pritvorenici su prijavili akte nasilja i torture tokom pritvora.

Nestabilnost usled sukoba u zemlji uzrokovala je otežan pristup obrazovanju za hiljade dece širom Libije. Dok se u Tripoliju nastava kontinuirano odvijala, u većini drugih mesta škole su bile zatvorene tokom sukoba. Tokom seprembra i oktobra 2011.godine došlo je do ponovnog uspostavlajnja funkcionisanja obrazovnog sistema. Međutim, kao posledica ratnih sukoba, mnoge škole su oštećene i nedostaje školski materijal.

U Libiji je raširena diskriminacija prema deci migranata, deci koja su rođena van braka i deci čije su majke udate za stranca. Takođe, u riziku od diskriminacije je oko 13 000 dece sa invaliditetom, dece bez roditeljskog staranja koja žive u institucijama i sirotištima i oko 700 dece koja se nalaze u institucijama za vaspitanje maloletnika.

Novinari:

Tokom revolucije koja je izbila 2011. godine u Libiji, zabelezeno je više od 100 napada na novinare. Tokom osam meseci pobune, uslovi za rad novinara su bili teški i opasni, a pet novinara je ubijeno u međusobnim sukobima Gadafijevih snaga i pobunjenika. U tom periodu, preko 50 novinara je uhapšeno, a 11 je nestalo.

Za sveme sukoba Gadafijev režim je širio negativnu kampanju protiv lokalnih i inostranih novinara i uz masovna hapšenja otežavao uslove za njihov rad. U februaru 2011. godine Gadafi je pozvao novinare u Tripoli, sa ciljem da im ograniči mogućnost kretanja i izveštavanja. Vladajući Gadafijev režim je tokom 2011.godine, sa ciljem ograničavanja medijskog izveštavanja vršio ometanje satelitskog i internet signala, prekidanje signala mobilnih operatera, uz povremene napada na objekte u kojima su radili novinari.

Napadi na novinare su nastavljni i nakon pada Gadafijevog režima. Na primer, Nacionalni prelazni savet je zadržao u kućnom pritvoru novinara koji je Gadafijev pristalica. Početkom juna 2012.godine dvojica novinara su kidnapovana u Bani Validu.

Novinari u Libiji i u 2012.godini vrše autocenzuru svojih radova, izbegavaju da kritikuju tekovine revolucije iz 2011.godine i izbegavaju da objavljuju sadržaje o plemenskim sukobima u zemlji, zbog straha za svoju bezbednost.

Nekažnjivost

Nova libijska Vlada suočila se sa izazovom reformisanja pravosudnog sistema, između ostalog i regulisanja odredbi o nekažnjivosti. Međutim, nemogućnost države da kontroliše brojne milicijske grupe širom zemlje, dodatno pogoršava problem regulisanja nekažnjivosti za počinjene zločine u tom i tom periodu.

Neki od primera zločina povodom kojih nadležni organi nisu preduzeli nikakvu istragu je masakr 65 ljudi u Sirti oktobra 2011. godine, nezakonito pritvaranje i mučenje zatvorenika u improvizovanim pritvorskim jedinicama širom zemlje, prinudno raseljavanje stanovništva.
Vođe milicijskih grupa u Libiji zahtevaju od novih vlasti garantovanje imuniteta za sve zločine počinjenje tokom pobune 2011. godine. U odredjenoj meri to su i dobili Zakonom 38, koji je izglasan u maju 2012.godine i koji garantuje amnestiju za sva dela počinjena za "dobrobiti revolucije" bilo da su to dela vojske, milicijskih grupa ili civila.

Ovaj zakon je očigleno u suprotnosti sa konceptom uspostavljanja ljudskih prava. Kritičari ovog zakona pozivaju da se iz njega izuzmu svi oni koji su počinili ozbiljne zločine, kao što su ubistva mučenja, silovanja, namerna proterivanja.