Bangladesh - ljudska prava

PDF COI- Bangladeš 2012

Ljudska prava

Tortura i drugi nehumani ili degradirajući postupci i kažnjavanja od strane bezbednosnih snaga

Iako je Ustavom zabranjeno arbitrarno hapšenje i pritvor, zakon dozvoljava vlastima da uhapse i zadrže u pritvoru osobu osumnjičenu za krivično delo bez naloga ili odluke suda. Arbitrarna hapšenja su rasprostranjena i uobičajena, a vlasti drže osumnjičene u pritvoru bez ikakve optužbe, najčešće da bi prikupili informacije o drugim osumnjičenima. Prema medijskim izvorima, policija širom zemlje sprovodi oko dve hiljade rutinskih hapšenja dnevno.

Bez obzira na to što se Ustavom zabranjuje bilo kakvo mučenje kao i surovo, nehumano i degradirajuće ponašanje, bezbednosne snage vrlo često primenjuju različite metode mučenja prema osumnjičenima. Najčešće su pripadnici policije i Bataljona za brzu akciju ( Rapid Action Batallion) ti koji najviše koriste metode mučenja i ozbiljnog fizičkog zlostavljanja prilikom ispitivanja osumnjičenih. Neke od metoda koje se koriste kao vid mučenja su pretnje, batinanje i upotreba elektrošokova.

Tako je advokat pri Vrhovnom sudu Bangladeša, Momtaz Uddin Ahmed preminuo u avgustu 2011.godine nakon što je bio podvrgnut ispitivanju i mučenju od strane policije Bangladeša. Momtaz Ahmed je bio povezan sa opozicionom Nacionalističkom partijom Bangladeša (BNP).

Vlada retko kažnjava odgovorne za počinjena mučenja, što doprinosi stvaranju atmosfere nekažnjivosti za pripadnike Bataljona za brzu akciju i policije. Nadležni ministar je odbio da prizna odgovornost za optužbe na račun bezbednosnih snaga. Sa druge strane, predsednica Vlade Sheikh Hasina je izjavila da Vlada Bangladeša ima nultu toleranciju („ zero tolerance") prema nasilju, ali uprkos tome nije bilo procesuiranja niti kažnjavanja odgovornih.

Nezakonita ubistva od strane pripadnika bezbednosnih snaga su takođe uobičajena praksa širom zemlje. Od 2004.godine pa do danas na ovaj način je ubijeno najmanje 1 600 osoba. Samo tokom 2011.godine najmanje 12 osoba je umrlo u pritvoru od posledica mučenja. Izveštaji govore da je u istom vremenskom periodu (januar-decembar 2011.godine) ubijeno 43 osobe od strane pripadnika Bataljona za brzu akciju. Ova ubistva se najčešće događaju za vreme protesta, racija i prilikom hapšenja.

Vlada Bangladeša nije preduzela adekvatne mere da ispita ove slučajeve. Oni slučajevi koji su pokrenuti pred sudom su okončani tako što su okrivljeni dobili samo administrativne novčane kazne. Pre nego što je Awami liga došla na vlast 2008.godine, njeni članovi su optuživali pripadnike Bataljona za brzu akciju za brojna nezakonita ubistva, da bi sada nakon preuzimanja vlasti tvrdili kako su ova ubistva rezultat razmene vatre u sukobima sa kriminalnim grupama.

Progon opozicije

Vlada koristi svoju moć kako bi sprečila funkcionisanje opozicije.
Sloboda okupljanja se konstantno uskraćuje kada su opoziciona okupljanja u pitanju. Vlada Bangledeša koristi odredbe krivičnog zakona kako bi sprečila opoziciju da organizuje demonstracije i proteste. Samo u toku 2011.godine vlasti su se pozvale na ove odredbe 133 puta.

Dešava se i da policija Bangladeša „razbija" demonstracije opozicije nasilnim putem. Bezbednosne snage Bangledeša arbitrarno hapse i privode simpatizere opozicije. Za vreme studentskih i uličnih protesta tokom 2011.godine pripadnici Bataljona za brzu akciju su uhapsili preko 1 500 osoba. Na desetine njih je optuženo za nasilne krivične aktivnosti i ugrožavanje bezbednosti.

U januaru 2012.godine policija Bangladeša je otvorila paljbu na aktiviste opozicione Nacionalističke partije Bangladeša (BNP) za vreme odražvanja antivladinih demonstracija, pri čemu su četiri osobe poginule, a oko 450 ranjeno.

U aprilu 2012.godine, Elias Ali, visoki zvaničnik BNP-a i regionalni lider partije iz Sylheta nestao je zajedno sa svojim vozačem nedaleko od svoje kuće. Nacionalistička partija Bangladeša je optužila Awami ligu za nestanak Elias Alija i pokrenula talas demonstracija.

Na jednim od ovih demonstracija, 29. aprila 2012.godine, aktivirano je devet bombi u centru glavnog grada. Uhapšeno je preko 100 opozicionih aktivista pod optužbom za aktiviranje bombi, a još 27 njih je uhapšeno zbog nasilja. Policija je počela da vrši racije po stanovima članova opozicije, primoravajući mnoge zvaničnike BNP-a da se skrivaju. Protesti su se nastavili i tokom maja 2012.godine a članovi opozicije zahtevali su puštanje na slobodu uhapšenih opozicionih aktivista.

Podaci govore da je preko 100 opozicionih lidera nestalo od održavanja poslednjih izbora 2008.godine.

Lideri vladajuće Avami lige poriču bilo kakvu povezanost sa nestancima i incidentima.

Žene

Prema Ustavu Bangladeša, država ne diskriminiše nijednog građanina na osnovu pola i ženama se garantuje uživanje istih prava koje imaju muškarci u svim sferama života. Međutim, u praksi žene su često žrtve porodičnog nasilja, polivanja kiselinom, silovanja, kao i seksualnog zlostavljanja.

Porodično nasilje

Procenjuje se da oko 50% žena u Bangladešu bar jednom u toku svog života postane žrtva porodičnog nasilja. Žene retko prijavljuju svoje muževe za počinjeno nasilje jer je rasprostranjeno shvatanje da je porodično nasilje 'privatna stvar porodice', a ne pravno pitanje. Tokom 2011.godine zabeleženo je nešto manje od 400 slučajeva porodičnog nasilja nad ženama, dok je bilo preko četiri hiljade prijava ove vrste nasilja.

Nasilje nad ženama se vrši i zbog miraza. Sukobi koji nastaju povodom miraza su jedan od najvećih uzroka porodičnog nasilja. Iako je običaj davanja miraza zabranjen zakonom iz 1980.godine (Dowry Prohibition Act 1980), kao i Zakonom o prevenciji nasilja nad ženama i decom iz 2000.godine (Women and Children Repression Prevention Act 2000), ova praksa je i dalje uobičajena usled nedostatka adekvatne primene zakona. Usled neplaćanja miraza, mnoge žene postanu žrtve nasilja od strane muža ili njegove porodice, a neretko se dešava i da budu ubijene.

Broj slučajeva nasilja koje je povezano sa mirazom je značajno povećan tokom 2011.godine, kada je zabeleženo preko 500 ovakvih slučajeva. Poređenja radi, tokom 2010.godine prijavljeno je manje od 400 slučajeva. Od ukupnog broja zabeleženih slučajeva u 2011.godini, 305 slučajeva se odnosilo na situacije u kojima su žene bile ubijene zbog miraza.

Spaljivanje kiselinom je još jedan od oblika nasilja koje se vrši nad ženama. Uglavnom se polivanjem kiselinom kažnjavaju žene koje su odbile bračnu ponudu ili ponudu seksualne prirode, mada je često i nedovoljan miraz povod za ovu vrstu nasilja. U toku 2011.godine 84 žene su bile žrtve spaljivanja kiselinom.

Vlada je 2002.godine usvojila zakon kojim se ograničava pravo kupovine kiseline (Acid Control Act) kao i zakon kojim se određuju smrtne kazne za počinioce ovog nasilja i obavezna rehabilitacija i pomoć žrtvama ( Acid Crime Prevention Act). Zahvaljujući ovim merama, broj slučajeva tokom poslednjih godina je značajno umanjen u odnosu na 2002.godinu kada je bilo skoro 500 slučajeva spaljivanja kiselinom, ali je ovaj problem i dalje prisutan zbog neadekvatne policijske istrage ovih incidenata. Od ukupnog broja postupaka koji se pokrenu pred sudom u toku godine, samo 10-12 % slučajeva se završi osudom počinilaca.

Nedostatak policijske akcije koja bi pružila podršku ženama koje prijave nasilje, kao i slab pravosudni sistem sprečavaju žene da zatraže zaštitu.

Silovanje

Krivični zakon Bangladeša predviđa stroge kazne za silovanje, čiji je raspon od 10 godina zatvora do doživotnog izdržavanja kazne. Ipak, silovanje u braku nije prepoznato kao krivično delo, a jedini izuzetak kada se muž može optužiti za silovanje je ukoliko je žena mlađa od 13 godina.

U toku 2011.godine zabeleženo je 711 slučajeva silovanja žena. Od ukupnog broja žrtava silovanja, čak 450 su bile devojčice mlađe od 16 godina. Od skoro 250 odraslih žena koje su bile silovanja, njih 119 su bile žrtve grupnog silovanja, dok je preko 50 žena ubijeno nakon što su silovane. Procenjuje se da je tačan broj žrtava silovanja znatno veći, ali se žene retko odlučuju da prijave slučaj vlastima zbog straha od društvene stigme.  

Diskriminacija

Žene su najčešće žrtve diskriminacije kada se radi o zaštiti njihovih prava u braku, u slučaju rastavljanja ili razvoda. Ova vrsta diskriminacije je omogućena na osnovu zakona koji uređuju porodične odnose, a neka od ovih pravila datiraju još iz 19.veka.

Muslimanska, hindu i hrišćanska zajednica u Bangladešu uređuju pitanja braka, rastavljanja i razvoda na osnovu različitih porodičnih zakona. Sva tri seta zakona diskriminišu žene u slučaju razvoda, po pitanju izdržavanja i podele bračne imovine.
Muslimanski porodični zakon dozvoljava poligamiju i ograničava broj žena na četiri. Izdržavanje supruge posle razvoda je obavezno samo tokom prvih 90 dana nakon razvoda. Dok je muškarcima dozvoljeno pravo na razvod, žene to pravo imaju jedino ako je ono odobreno od strane muža, odnosno ukoliko je razvod sporazuman.

Porodični zakon hindu zajednice je još više diskriminišući za žene imajući u vidu da razvod nije dozvoljen ni muškarcima ni ženama. Međutim, značajna razlika je što muškarci imaju pravo na poligamiju, što suštinski umanjuje značaj razvoda. Žena može podneti zahtev pred sudom za izdržavanje ili 'odvojeni život', ali prethodno mora da dokaže da je udata što je izuzetno teško s obzirom da se brakovi indusa retko registruju.

Hrišćanski porodični zakon takođe ograničava ženama pravo na razvod. Ukoliko želi da se razvede, žena mora da podnese dokaz o muževljevoj prevari i još nekom teškom delu koje je izvršio (silovanje, bigamija ili prelazak u drugu religiju).
S obzirom na to da je razvedenim ženama onemogućen povratak u roditeljsku kuću, većina ovih žena živi na ulici ili u veoma lošim životnim uslovima.

Prema uživanju prava žena na privatnu svojinu, Bangladeš je 2011.godine zauzeo 81.mesto od ukupno 83 države na listi. Ovako loše rangiranje Bangladeša je rezultat oslabljenog položaja žena prilikom nasleđivanja imovine.

U martu 2011.godine Vlada je podržala izradu Nacionalne politike razvoja za žene (National Women's Development Policy). Ova politika bi trebalo da, pored promovisanja većeg učešća u vlasti i obrazovanja za žene, omogući ženama jednaka prava po pitanju privatne svojine i prava na nasleđivanje. Mogućnost da žene budu izjednačene sa muškarcima u pitanjima nasledstva je pokrenula seriju protesta u zemlji i nacionalni štrajk koji su predvodili lideri konzervativnih islamističkih grupa. Kao rezultat ovih pritisaka, nekoliko predstavnika Vlade je izjavilo da predložena politika neće zameniti postojeća pravila o nasleđivanju.

Bangladeš je potpisnik međunarodne Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama (Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination Against Women), ali je uložio rezervu na čl.2 i čl.16 koji se odnose na obaveze države da eliminiše diskriminaciju na osnovu zakona i diskriminaciju u porodičnom pravu jer su u suprotnosti sa šerijatskim pravom.

 

Deca

  Vlada Bangladeša je u proteklom periodu radila na poboljšanju prava dece, što je kao rezultat imalo napredak na polju ishrane dece, njihovog lečenja i obrazovanja. Međutim, značajan problem i dalje predstavlja veliki procenat brakova između dece, dečiji rad, kao i zlostavljanje dece.

U Bangladešu ima oko 60 miliona dece, a skoro jednu trećinu čine deca mlađa od 5 godina. Približno 50 % dece mlađe od 5 godina je hronično neuhranjeno.

Broj dece koja žive na ulicama je nešto manji od 400 hiljada, od čega njih 55 % živi na ulicama glavnog grada - Dake (Dhaka). Ova deca se često eksploatišu da bi obavljala nezakonita dela kao što su krijumčarenje, trgovina oružjem i drogom. Od otprilike 7 miliona osoba koje žive u sirotinjskim kvartovima, preko 3 miliona su deca.

Prema zakonu, zabranjen je brak između muškarca koji je mlađi od 21 godine i devojke mlađe od 18 godina. Ipak, ova pravila se ne primenjuju u potpunosti, te Bangladeš ima najveći procenat sklopljenih brakova između dece u celoj Južnoj Aziji. Čak 66 % devojaka se uda pre nego što napuni 18 godina.

Roditelji podržavaju ranu udaju svojih kćerki najčešće iz ekonomskih razloga ili iz straha za njihovu bezbednost.

Dečiji rad

Dečiji rad je veoma rasprostranjen u Bangladešu. Izuzetno loša ekonomska situacija primorava porodice da šalju decu na posao dok su još u mladom uzrastu. Procenjuje se da preko 7 miliona dece radi, od čega preko milion njih radi na rizičnim mestima. U rizične poslove koje obavljaju deca spadaju: rad u kamenolomu, u fabrikama, kao i rad na gradilištu. Deca koja rade na rizičnim mestima su izložena štetnim hemikalijama i opasnosti od povrede. U 2011.godini došlo je do sazivanja tripartitnog komiteta sastavljenog od Vlade, poslodavaca i radnika, čiji je zadatak bio usaglašavanje strana oko toga koji poslovi treba da budu zabranjeni za decu. Spisak je na kraju u zabranu uključio 36 poslova, ali je ostalo na Vladi da dogovor materijalizuje.

Čak 93 % dece rade na crnom tržištu rada.

Pravna zaštita dece koja rade je i dalje veliki problem. Vlada je 2010.godine usvojila Nacionalnu politiku za iskorenjivanje dečjeg rada (National Child Labour Elimination Policy), ali se Savet za nadgledanje primene ove politike do 2012.godine nije nijednom sastao.

Nasilje

Deca koja rade kao kućna posluga su često žrtve nasilja i zlostavljanja, uključujući i seksualno zlostavljanje.

Neka deca su žrtve eksploatisanja od strane seksualne industrije ili postanu žrtve trafikinga.

Devojčice su posebno podložne da postanu žrtve seksualnog zlostavljanja. Veliki problem je što su zlostavljane devojčice veoma često odbačene od strane društva i okrivljene za nasilje koje im se dogodilo.

U 2011.godini 450 devojčica mlađih od 16 godina su bile žrtve silovanja. Od njih 450, 34 su ubijene odmah posle silovanja, 115 su bile žrtve grupnog silovanja, dok je 9 devojčica nakon silovanja izvršilo samoubistvo.

Verske slobode

Verske slobode u Bangladešu su zaštićene Ustavom, i u praksi Vlada Bangladeša poštuje prava verskih manjina. Ustav takođe dopušta svakom građaninu da slobodno ispoveda i propagira svoju religiju.

Nasilje upereno protiv Ahmadi muslimanske zajednice i dalje ostaje problem. Tokom cele godine primećeni su napadi na pripadnike Ahmadi zajednice u gradu Tangail, koji se nalazi u centralnom delu Bangladeša. Talasi nasilja uperenog protiv ove verske grupe su trajali tokom juna, avgusta i oktobra 2011.godine kada su naoružane islamističke grupe upadale u delove naselja u kojima žive Ahmadi i potom uništavale njihove kuće.

Vlada Bangladeša još uvek nije regulisala problem nacionalizovane imovine Indusa koja im je oduzeta još pre nego što je Bangladeš postao nezavisna država. Parlament je 2001.godine usvojio akt kojim je trebalo da dođe do vraćanja oduzete imovine (Vested Property Return Act), ali je ubrzo potom donet amandman na taj zakon koji vlastima daje neograničen vremenski period da to i urade.

Velika eskalacija nasilja se dogodila 29. septembra 2012.godine, kada su radikalne islamističke grupe optužile jednog člana budističke zajednice iz oblasti Cox Bazar da je uvredio islam postavljajući sliku spaljenog Kurana na društvenoj mreži Fejsbuk (Facebook). Stotine muslimana se okupilo protestvujući, da bi na kraju protestanti krenuli ka budističkim naseljima i počeli da pale njihove kuće i hramove.

Najmanje deset budističkih hramova je spaljeno krajem oktobra 2011. godine u znak odmazde prema navodnom vređanju islamske religije. 

Mediji

Sloboda govora i sloboda medija su zvanično proklamovane Ustavom Bangladeša. Međutim, u praksi se na kritike upućene Vladi od strane građana i novinara gleda kao na „pobunu" i oni se često hapse.

Mediji mogu biti ograničeni na osnovu razloga „nacionalne bezbednosti", procene da nešto predstavlja „pobunu" ili na osnovu zakona o kleveti. Ustavnim amandmanom koji je usvojen 2011.godine, čak i kritika Ustava se smatra pobunom za koju se može dobiti zatvorska kazna od tri godine do doživotnog izdržavanja zatvora. Novinari takođe mogu biti uhapšeni i na osnovu Akta o specijalnim ovlašćenjima iz 1974.godine (Special Powers Act), koji dopušta pritvaranje do 90 dana bez suđenja za objavljivanje članaka koji su kritični prema zvaničnicima Vlade ili politici koju ona sprovodi.

Jedne od opozicionih novina „Amar Desh" su se suočile sa brojnim pravnim i regulatornim pretnjama. Vršilac dužnosti urednika Mahmudur Rahman je u martu 2011.godine pušten iz zatvora u kome je prethodno proveo 9 meseci, nakon što je 2010.godine uhapšen zbog obmanjivanja, štampanja novina bez adekvatne dozvole, pobunu i nepoštovanje suda.

Rahman je izjavio da je za vreme boravka u zatvoru pretrpeo batinanje i mučenje od strane pripadnika bezbednosnih snaga. Samo dve nedelje nakon što je pušten iz zatvora, sud je opet izdao nalog za Rahmanovo hapšenje, ali ovaj put pod optužbom za klevetu na račun zvaničnika vladajuće Awami lige.

U 2011.godini je uhapšen i urednik jednog web portala zbog optužnice za navodno iznuđivanje novca i zadržan je u zatvoru tokom 4 meseca, iako je zvanična sudska odluka bila da se pusti uz kauciju.

Novinari su žrtve pretnji i napada od strane organizovanih kriminalnih grupa, partijskih aktivista, kao i islamističkih grupa. Ovi napadi uglavnom prolaze nekažnjeno, jer se sudski procesi vode veoma usporeno, ukoliko se uopšte i pokrenu.

U junu 2011.godine pet novinara je povređeno od strane partijskih aktivista vladajuće partije u gradu Komili (Comilla).

U periodu od januara do septembra 2012.godine u Bangladešu je zabeleženo četiri ubistva novinara, dok je preko 140 novinara povređeno, a devet napadnuto. Dvojica novinara su mučena od strane pripadnika bezbednosnih službi Bangladeša. Novinari koji pišu o korupciji i kršenju ljudskih prava su meta zlostavljanja, mučenja kao i sudskog proganjanja. Reporteri i fotografi koji pokušavaju da izveste o određenom protestu ili o nekoj drugoj „osetljivoj" temi su vrlo često žrtve policijske brutalnosti.

Uprkos tome što su mediji većinski u privatnom vlasništvu, Vlada uspeva da kontroliše koji se sadržaj emituje tako što finansira reklamiranje u tim istim medijima čineći ih na taj način finansijski zavisnim. U septembru 2011.godine Vlada je donela zakon kojim se omogućava zatvaranje određene televizije ili radio-stanice čiji emitovani program ugrožava „nacionalnu bezbednost i suverenitet" ili se „negativno odražava na vodeće nacionalne ličnosti".

Pristup internetu se generalno ne ograničava, ali Vlada Bnagladeša ipak nadzire aktivnost na internetu. U toku 2011.godine nekoliko Fejsbuk (Facebook) stranica je bilo zabranjeno zbog karitkatura proroka Muhameda ili ispoljavanja kriticizma prema premijeru i vođi opozicije.

Humanitarni radnici

Aktivisti za zaštitu ljudskih prava, kao i nevladine organizacije u Bangladešu su neretko mete zlostavljanja, naročito kada izveštavaju o kršenju ljudskih prava od strane bezbednosnih snaga.

U maju 2011.godine aktivista Azijske komisije za ljudska prava, Vilijam Gomez, je otet, a potom ispitivan i mučen od strane Bataljona za brzu akciju (Rapid Action Batallion).

U oktobru 2011.godine je aktivistkinja za zaštitu ljudskih prava Shampa Goswami bila žrtva pretnji i potom otmice nakon što je javno izrazila podršku ženi koja je bila žrtva grupnog silovanja.

Usled brojnih slučajeva pretnji i maltretiranja, nevladine organizacije kao i aktivisti za ljudska prava često praktikuju i autocenzuru u svojim izveštajima.

Nevladine organizacije su takođe prijavile da vlasti na razne načine usporavaju njihov rad suspendujući ili pooštravajući uslove za održavanje njihovih projekata.

Izbeglice i tražioci azila

U Bangladešu ne postoji pravni okvir kojim se uređuje pitanje odobravanja azila i izbegličkog statusa. Isto tako, ne postoji zvanični sistem za pružanje pomoći izbeglicama.

U praksi, Vlada je pružala određenu zaštitu od povratka u zemlju porekla licima kojima bi u zemlji porekla bio ugrožen život ili sloboda na osnovu rase, religije, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi i političkog mišljenja.
Vlada sarađuje sa Komesarijatom ujedinjenih nacija za izbeglice, kao i sa ostalim međunarodnim organizacijama.

Sukobi koji već godinama traju u susednoj Burmi su doveli do toga da na hiljade pripadnika etničke grupe Rohinga prebegne na teritoriju Bangladeša. Vlada procenjuje da se trenutno u zemlji nalazi od 200 000 do 500 000 Rohinga. Ipak, ove izbeglice nemaju gotovo nikakva prava u Bangladešu. Žive u siromašnim uslovima, primaju ograničenu pomoć i često su žrtve hapšenja i pritvaranja. Vrlo mali broj njih je registrovan, a oni koji nisu registrovani su neretko hapšeni na osnovu Akta o strancima (Foreigners Act).

Zahvaljujući saradnji Vlade sa Komesarijatom ujedinjenih nacija za izbeglice, skoro 30 hiljada registrovanih Rohinga izbeglica je uspelo da dobije privremenu zaštitu u dva kampa za izbeglice. Ovako mali broj registrovanih izbeglica je rezultat zabrane registrovanja izbeglica koju je Vlada uvela Komesarijatu ujedinjenih nacija za izbeglice još 1992.godine.
Vlada je nastavila da odbija davanje azila Rohinga izbeglicama, koje je okarakterisala kao ilegalne ekonomske migrante.

U julu 2012.godine, vlasti u Bangladešu su naredile trima međunarodnim organizacijama: Doktorima bez granica (Doctors Without Borders), Muslimanskoj pomoći (Muslim Aid) i Akciji protiv gladi (Actiona Against Hunger) da prestanu da pružaju pomoć Rohinga izbeglicama. Vlada Bangladeša je objasnila ovaj postupak time što prisustvo ovih organizacija ohrabruje dodatne prilive izbeglica, a država više nije u stanju da im omogući boravak. U istom vremenskom periodu Bangladeš je zatvorio svoje granice ka Burmi, što je izazvalo zabrinutost međunarodne zajednice.

Bangladeš nije potpisnik Konvencije o statusu izbeglica iz 1951.godine niti njenog Protokola iz 1967.godine.

Džuma narod

Čitagong brda, koja se nalaze na jugoistoku Bangladeša, obuhvataju 10 % ukupne površine Bangladeša i već stotinama godina predstavljaju dom za 13 starosedelačkih plemena koja su se zadržala u Bangladešu. Plemena su: Chakma, Marma, Tripura, Tanchangya, Chak, Pankho, Mru, Murung, Bawm, Lushai, Khyang, Gurkha, Assamese, Santal i Khumi.

Pripadnici ovih plemena se nazivaju još i Džuma narod. Oko 50 % pripadnika Džuma naroda su poštovaoci Theravada Budizma, oko 49 % su muslimani i hindusi a preostalih 1 % su hrišćani.

U potrazi za obradivom zemljom, Bengalci su počeli da naseljavaju ovo područje i da se sukobljavaju sa plemenskim stanovništvom. Oružani sukobi u ovom području su trajali od sredine 1970-tih godina, sve do 1997.godine kada je postignuto primirje. Ipak, kršenje ljudskih prava starosedelaca se nastavlja i dalje.

Pripadnici Džuma naroda se suočavaju sa rasprostranjenom diskriminacijom i zlostavljanjima. Vlada ne uspeva da ih zaštiti ni od društvenog nasilja.

Tokom 2011.godine je u sukobima između pridošlih Bengalaca i starosedelaca poginulo 40 osoba, a 94 je povređeno. Silovano je 18 žena i uništeno je oko 40 kuća pripadnika Džuma naroda.
U sukobu koji je izbio 17.aprila kao rezultat svađe oko raspodele zemljišta između starosedelaca i Bengalaca ubijeno je 4 osobe. Takođe, spaljeno je najmanje četiri sela starosedelaca.

Dodatna kršenja ljudskih prava starosedelaca se ispoljavaju putem arbitrarnih hapšenja, mučenja i nezakonitog lišavanja života. U najvećem broju slučajeva, ovi slučajevi nasilja su ostali nekažnjeni.

Vlada je u više navrata tokom godine davala izjave da pripadnici Džuma naroda nisu starosedeoci, već da će se ubuduće nazivati „malom etničkom grupom". Nova nomenklatura je naišla na oštru osudu starosedelačkih plemena, ali je ipak ozvaničena i u 15.ustavnom amandmanu koji je usvojen 2011.godine.

Takođe, starosedeoci nastavljaju da gube svoje obradivo zemljište, s obzirom da im Vlada ne priznaje prava nasleđivanja.

Korupcija

Prema indeksu percepcije o korupciji Bangladeš je zauzeo 120.mesto od ukupno 183 države.

Zakonom su određene oštre kazne za zvaničnu korupciju, ali Vlada Bangladeša ne primenjuje zakon na adekvatan način čime omogućava da se zvaničnici nesmetano bave korupcijom.

U sastav vladine Agencije za borbu protiv korupcije (Anti-Corruption Commission) su u februaru 2011.godine ušla dvojica funkcionera za koje se zna da javno podržavaju vladajuću stranku, što dovodi u pitanje nepristrasnost ovog organa.

Korupcija u pravosuđu je i dalje veliki problem. Mehanizmi korupcije se koriste za prolongiranje sudskih procesa. Sudovi su pod značajnim političkim uticajem Vlade, što negativno utiče na nepristrasnost sudstva u donošenju odluka.