Kako je novi Zakon o azilu ipak usvojen
IZVOR:Deutsche Welle 23.09.2014.
Posle odluke stranke Zelenih da odobri novi zakon po kome su Srbija, Bosna i Hercegovina i Makedonija „sigurne zemlje", u nemačkoj štampi su objavljeni mnogi komentari. Diskusije o prihvatu izbeglica ne prestaju.
„Ah da, izbeglice" – naslov je komentara Žaka Šustera objavljenog u dnevniku Velt, u kome se on bavi najpre kulturom diskutovanja u Nemačkoj: „Onaj ko je proteklih dvadeset godina proveo u zimskom snu, pa se sada probudio, samo može da sa nevericom trlja oči – dok sluša trenutne debate o pitanjima azila, izbeglica i odredbama o doseljavanju. Kao i početkom devedesetih, u Nemačkoj sve izgleda kao da se diskutanti nalaze na pokretnoj travi koja se kreće ukrug, napravljenoj samo zbog naklapanja. U ovoj zemlji se ponovo vode debate, svi su povilenili, svi su se razglagoljali do mile volje, i tako će biti dok se ne umore od jedne teme, pa se dohvate sledeće, pa treće, sve dok u jednom trenutku opet ne udare glavom u onu prvu, vrate joj se, i nastave da je razrađuju sa istim ideološkim žarom kao i ranije – i, naravno, sa istim neznanjem. Sada je – po ko zna koji put – na redu problematika izbeglica..."
Autor u nastavku tvrdi da Zeleni nisu rešili protivrečnost koja postoji između prava na azil i statusa kandidata za prijem u EU – to po njegovom mišljenju isključuje jedno drugo: „Drukčije rečeno: ako Srbija, Makedonija i Bosna i Hercegovina imaju pravo da pristupe evropskom klubu, onda njihovi građani ne mogu imati pravo na azil. A da se kojim slučajem radi o korumpiranim državama-zlikovcima, onda sa njima se bi ni smelo da se razgovara o prijemu u pomenuti klub."
„Pravo na azil su oci nemačkog Osnovnog zakona stvorili iz osećanja humanosti prema politički, rasistički i verski progonjenim osobama, a ne da bi sagradili odmaralište za sve stanovnike Zemlje koji se nalaze u lošoj situaciji. Sve i da je tako, i pristalice prijema ekonomskih izbeglica treba da prime k znanju: u Nemačkoj ne može biti potpunog otvaranja granica. Onaj ko to hoće da izboksuje mimo opšteg raspoloženja, dela nedemokratski i neodgovorno. Premijer Baden Virtemberga, Vilfrid Krečman, je to shvatio. On je postigao kompromis koji je i pragmatičan i mudar – ubuduće će tražiocima azila u Nemačkoj biti bolje, ali će priliv ekonomskih izbeglica iz balkanskih zemalja biti otežan."
Kada je reč o izbeglicama, „sloboda i bogatstvo razvijaju magičnu snagu. Nikakav preokret u politici prema izbeglicama neće smanjiti ni nju, ni priliv ljudi iz Afrike, kao i sa Bliskog i dalekog Istoka. Evropa jeste u stanju da primi još izbeglica. No, Evropljani imaju pravo na to da sa svojim strahovima i brigama budu shvaćeni ozbiljno. A iz toga sledi neprijatan zaključak. On sadrži sa jedne strane dalju (ograničenu) spremnost da se prime izbeglice, a sa druge, spremnost na odbranu i zastrašivanje. Onaj ko dolazi iz Konga, Kameruna ili Malija, ne traba da dobija nikakvu šansu za azil. Isto važi i za izbeglice koje stižu čamcima. Ako je verovati ozbiljnim procenama, na afričkim obalama još 600.000 ljudi čeka prevoz. Kada bi odnos prema njima postao tvrđi, ta brojka bi se smanjila. U slučaju da obalska straža uhvati krijumčare ljudi, izbeglice treba spasiti, čamce potopiti a ljude odmah vratiti u izbegličke logore na afričkoj strani. Ti logori treba da budu pod nadzorom UN a za njihovo finansiranje treba da se brine EU", piše komentator lista Velt.
Povodom odluke Zelenih u Baden-Virtembergu, komentator minhenskog dnevnika Zidojče cajtung, Heribert Prantl, piše da je „zeleni ministar spoljnih poslova Joška Fišer poveo Nemce u rat na Kosovu. Slično fundamentalan karakter ima i postupak zelenog premijera Baden-Virtemberga, Vilfrida Krečmana, koji je odobrio pooštravanje Zakona o azilu. Kada je reč o izbeglicama, on je tri decenije politike svoje stranke doveo u pitanje."
„Zamislimo najpre nešto nezamislivo: da je zakonodavac pre dvadeset godina ponovo odobrio batine kao meru za kažnjavanje dece i gradio to u ustav. Zamislimo sada da je tada bilo dogovoreno da se detalji te mere (koje dete i kada treba da bude kažnjeno) regulišu posebnim zakonom. I sada zamislimo još i da je zeleni političar Vinfrid Krečman, kao i čitava njegova stranka, bio žestok protivnik tog zakona. Kada je dobrih dvadeset godina kasnije trebalo doneti i Zakon o detaljima kazne batinanjem, Krečman, koji je u međuvremenu postao uticajan političar, izjavljuje da ondašnju izmenu ustava smatra pogrešnom, ali da pomenuta kazna već dvadeset godina ima „ustavni rang" – pa tako mora da glasa za predloženi zakon."
„I tako smo dospeli u realnost godine 2014. Upravo tako je delao i argumentovao Krečman. Samo što se ne radi o zakonu koji dozvoljava batinanje dece, već o zakonu prema kome zahtevi izbeglica za azil, dakle, zahtevi onih koji traže zaštitu od nasilja, više neće biti individualno razmatrani. Izbeglice iz određenih zemalja Zapadnog Balkana sada i po zakonu koji je - zahvaljujući Krečmanovom glasu - usvojen u Bundesratu više neće važiti kao ljudi kojima je potrebna zaštita. Te izbeglice će biti po kratkom postupku vraćane tamo odakle su došle. Mogućnost za tako nešto je stvorena još izmenama pravnih odredi o azilu 1993. godine Zeleni su tada striktno odbijali odgovarajuće izmene ustava. A sada su one unete u ustav, pa se na njihovom sprovođenju mora raditi – tako je to objasnio Krečman."
Čitav nastavak ovog komentara bi mogao da se sažme u rečenicu koju je autor uzeo za naslov sledećeg poglavlja teksta: „Ono što je pogrešno neće postati ispravno time što je uneto u ustav"...