POMOZI IZBEGLICAMA

Da li voliš da pomažeš drugima u nevolji? Želiš da pružiš podršku ljudima koji beže od rata i nasilja, a koji su se na svom putu našli u Srbiji? Želiš da slobodno vreme koje imaš provedeš radeći nešto korisno i za sebe i za druge?

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) poziva sve koji žele pruže direktnu podršku tražiocima azila i migrantima, doprinesu stvaranju tolerantnog i otvorenog društva i suzbijanju predrasuda i ksenofobije da se priključe mreži APC/CZA volontera.

Volonter može biti svako ko je punoletan, ima vremena i želje da pomogne ljudima u nevolji i nema predrasuda prema ljudima drugih nacija, vera ili rasa.

Ukoliko imaš želju da pomogneš i vremena da se aktivno uključiš u redovne aktivnosti Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) kontaktiraj nas za više informacija.

OČEKUJEMO TE!

Samo što su rođeni u pogrešno vreme

Izvor: Danas 06. 10.2014.

Prema podacima Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, u Srbiji je u prvih osam meseci 2014.godine azil zatražilo skoro 7 000 ljudi, a državni organi nemaju potpune podatke o njihovom kretanju i broju koji neprestano raste.

Ovom prilikom objavljujemo izabrane Azilne priče Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila - priče trojice azilanata iz Sirije, Avganistana i Obale Slonovače koji su se na putu ka Evropskoj uniji zaustavili u Srbiji.

Siriju sam napustio u avgustu 2012. godine, malo posle mog petnaestog rođendana. Da sam ikada imao mogućnost da biram da li ću da se rodim ili ne, izabrao bih drugu opciju, ali niko me nažalost ništa nije pitao. Pakao koji su ljudi u stanju da stvore ne može da se poredi ni sa čim na ovom svetu.

Rođen sam u Alepu, gradu na severu Sirije, i tu sam proveo najveći deo svog života. Otac mi je umro kada sam imao 4 godine i slabo ga se sećam. O meni i starijem bratu brigu je vodila majka. Brat je stariji od mene devet godina i od kako znam za sebe želeo sam da budem kao on. Voleo sam i školu. Matematika mi je baš dobro išla. Nakon časova sam često igrao fudbal na terenu iza škole. Ponekad se dešavalo da se u igri zanesem pa da majka ili brat dođu da me traže.

kites

Toga više nema... Kao da se dešavalo u nekom drugom životu, nekoj drugoj osobi. Kada su počeli prvi nemiri i kada je došlo do prvih žrtava, znali smo da se cela ta situacija neće završiti dobro. Brat koji je tada imao 24 godine je bio naročito zainteresovan za ta dešavanja. Jednog dana je došao kući i rekao da će da se pridruži pobunjenicima. Majka je briznula u plač, a ja sam ga samo nemo posmatrao. Da sam znao da nam je to poslednji susret, urlao bih na njega iz sveg glasa, uhvatio ga za ruke i ne bih ga puštao. Ali ćutao sam... Usledila su bombardovanja iz vazduha, granatiranja sa zemlje. U škole se više nije išlo. Prvo su počeli da prekidaju nastavu dojavama o bombama, a onda su je i skroz ukinuli. Naša škola je postala improvizovani zatvor za pobunjenike. Molio sam se za brata. Nadao sam se da će da se vrati i da ćemo svo troje zajedno otići što dalje od svega ovoga. Nije nam se javljao da nas ne bi dovodio u opasnost, ali smo od jednog rođaka dobili informaciju da je viđen u Damasku. Majka i ja smo prešli da živimo kod strica i njegove porodice da ne bismo bili sami. Policija je često upadala u stanove i maltretirala ljude, a policijski punktovi su bili svuda po gradu. Bombardovanja su takođe bila sve češća, dani bez pucnjave su bili retkost. Mnogi ljudi koje sam poznavao su izgubili živote ili su bili ranjavani. Nije bilo bitno da li si bio za ili protiv Asada, muškarac, žena ili dete, musliman ili hrišćanin. Smrt je bila ista za sve. Petog juna 2012. godine do nas je stigla i vest o bratovljevoj smrti. Moj svet koji se već neko vreme urušavao je od tog momenta prestao da postoji. Nismo dobili detalje, samo nam je rečeno da je stradao u vatrenom okršaju u nekom selu blizu Damaska. Nadam se da se u tim poslednjim trenucima nije mnogo mučio. Nije nam rečeno ni gde je sahranjen. Majka od tuge više nije mogla da priča, postala je kao senka. Stric mi je rekao da više ne smem da ostajem u Siriji, da zbog majke moram da nastavim da živim. Sakupio je nešto ušteđevine što je imao i dao mi kontakt rođaka koji živi u Švedskoj. Moj put je otpočeo.

U Turskoj sam se zadržao do januara 2013. godine. Morao sam da radim kako bih zaradio pare za nastavak puta pošto ušteđevina koju mi je dao stric nikako nije mogla da pokrije put do Švedske. Iznajmljivao sam stan sa još pet momaka mojih godina koje sam u međuvremenu susreo. Dva meseca sam radio kao pomoćni radnik u pekari, a zatim sam prešao na građevinu. Posao mi je pomagao da što manje razmišljam o onome šta sam ostavio iza sebe. Sa majkom sam se povremeno čuo. Bili su to mučni razgovori. Osećao sam ogromnu krivicu što sam je ostavio samu. Hrabrila me je da moram da nastavim dalje, a da će kada se smestim u Švedskoj i ona da mi se pridruži.

Posle Turske je usledila Bugarska, kroz koju smo prošli bez zadržavanja i sada sam u Srbiji. Prija mi boravak ovde, ali ne mogu previše da se opuštam. Imam još dosta zemalja pred sobom kroz koje treba da prođem.

Jedini plan za budućnost koji trenutno imam je da dođem do Švedske. Svi moji dečački snovi su se pretvorili u pepeo onoga dana kada sam izgubio brata. Teško je pronaći smisao u ovom besmislu u kojem živimo, ali dok sam na ovom svetu uvek imam i tu mogućnost...

Lopta je svuda okrugla

Ne znam mnogo o politici. Nikada me nije interesovala, ali sam silom prilika rođen u zemlji u kojoj je izbor političke partije određivao da li zaslužuješ život ili ne, a u oružanim sukobima su najčešće stradali civili. Sve što sam želeo u životu je bilo da igram fudbal i da jednog dana postanem profesionalni fudbaler. Međutim, stvari retko kada ispadnu baš onako kako ih mi zamišljamo.

Zovem se Serge i dolazim iz Obale Slonovače. Rođen sam u Abidžanu i tu sam proveo prvih 15 godina svog života. Sada imam 16 godina i nalazim se u Srbiji. Kada sam otpočeo svoje putovanje, nikada nisam zamišljao da ću se naći ovde. Zapravo, nisam ni imao jasnu predstavu dokle želim da stignem. Rano sam ostao bez roditelja i brigu o meni i sestri je preuzela tetka sa očeve strane. Nakon završetka osnovne škole nisam mogao više da čekam. Znao sam da je vreme da krenem ukoliko želim da imam bilo kakvu budućnost. Prvo je trebalo sakupiti dovoljno para za avionsku kartu do Turske u čemu su mi pomogli rođaci. Napuštajući zemlju u kojoj sam se rodio i u kojoj je ostao sav moj život osećao sam kao da gubim deo sebe. U Turskoj nisam želeo da se zadržavam, tako da sam relativno brzo našao krijumčara i stigao do Grčke. Tu sam bio oko 11 meseci. U početku sam mislio da ću se tu i skrasiti, ali ljudi u Grčkoj ne vole ljude moje boje kože. Jednom me je grupa grčkih mladića i napala, ali uspeo sam da prođem bez većih povreda pošto su mi u pomoć pritekli ljudi koji su se u tom trenutku zatekli na ulici kojom sam prolazio. Uspeo sam da nađem posao u perionici auta i da uštedim nešto para kako bih mogao da nastavim put. Put do Srbije je bio težak, uz dosta pešačenja i čestog vraćanja, ali nisam mogao da dozvolim mogućnost da odustanem. Na kraju sam uspeo.

Boravak u Srbiji mi prija i voleo bih da ostanem ovde. Dopadaju mi se ljudi, klima, hrana.. Opet sam počeo da se bavim fudbalom. Voleo bih da treniram u nekom od vaših klubova i da nastavim sa školovanjem. Lopta je svuda okrugla.

Stigli ste u Nemačku

Rođen u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu i u pogrešnoj koži. Sve to sam ja. Kao pripadnik Hazara, manjinskog naroda u Avganistanu, bio sam osuđen i pre nego što sam počeo da živim. Kažu da su Hazari potomci Džingis Kana, a samim tim i veliki ratnici. Ako sam i bio potomak ratnika, ratnik u meni je spavao dubokim snom.

Nemam lepa sećanja na detinjstvo. Pamtim česta vređanja da sam prljav i lažljiv od dece koja me nisu ni poznavala i konstantan strah da će me neko napasti, pretući ili ubiti. Povremeno bi se i desilo da se iz škole vratim sav pocepan, sa modricama i posekotinama. Sećam se da sam za majku smišljao razna opravdanja samo da ne bi brinula. Kada sam imao 15 godina, talibani su nam upali u kuću i odveli oca i starijeg brata. Ja sam se izvukao, ali je bilo samo pitanje vremena kada će doći i po mene. Majka je želela da me po svaku cenu zaštiti i uz pomoć rođaka sakupila pare da me pošalje van zemlje. Nikada nisam napuštao Avganistan tako da nisam imao predstavu šta me čeka. Bio sam uplašen. Strah od ostanka je prevladao strah od odlaska u nepoznato i krenuo sam na put.

Do Srbije sam putovao oko četiri meseca pod neljudskim uslovima. Smrzavao sam se, danima bio gladan i žedan, vozio se u pretrpanim kamionima i boravio u sumnjivim kućama. Ni sam ne znam kuda sam sve prošao. Onda nas je krijumčar izbacio u Beogradu rekavši: „Stigli ste u Nemačku!". Srce mi je zaigralo. Međutim, ubrzo smo shvatili da smo prevareni.

 

Vi ste ovde: Ciljevi i programi rada sa ženama i decom Vesti Samo što su rođeni u pogrešno vreme