POMOZI IZBEGLICAMA

Da li voliš da pomažeš drugima u nevolji? Želiš da pružiš podršku ljudima koji beže od rata i nasilja, a koji su se na svom putu našli u Srbiji? Želiš da slobodno vreme koje imaš provedeš radeći nešto korisno i za sebe i za druge?

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) poziva sve koji žele pruže direktnu podršku tražiocima azila i migrantima, doprinesu stvaranju tolerantnog i otvorenog društva i suzbijanju predrasuda i ksenofobije da se priključe mreži APC/CZA volontera.

Volonter može biti svako ko je punoletan, ima vremena i želje da pomogne ljudima u nevolji i nema predrasuda prema ljudima drugih nacija, vera ili rasa.

Ukoliko imaš želju da pomogneš i vremena da se aktivno uključiš u redovne aktivnosti Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) kontaktiraj nas za više informacija.

OČEKUJEMO TE!

Preko Srbije vode roblje na Zapad

IZVOR: Večernje novosti   21.09.2014.

Već početkom avgusta 2014. godine  u našu zemlju pristiglo je znatno više azilanata nego tokom čitave prošle godine. Deca završavaju među džeparošima, prosjacima, prostituišu se... Očekuje se 7 000 zahteva za azil.

Siriju sam napustio u avgustu 2012, malo posle petnaestog rođendana. Da sam mogao da biram da li ću se roditi ili ne, izabrao bih to drugo. Pakao koji su ljudi u stanju da stvore ne može da se poredi ni sa čim... Rođen sam u gradu na severu Sirije. Otac mi je umro kada sam imao četiri godine. O meni i starijem bratu brigu je vodila majka. Brat je stariji od mene devet godina i otkako znam za sebe želeo sam da budem kao on. Voleo sam školu. Matematika mi je baš dobro išla. Posle časova sam igrao fudbal na terenu iza škole. Toga više nema. Kao da se dešavalo u nekom drugom životu, nekoj drugoj osobi. Počeli su nemiri i pale prve žrte. Brat, koji je imao 24 godine, jednog dana je došao kući i rekao da će se pridružiti pobunjenicima. Majka je briznula u plač, a ja sam ga samo posmatrao. Usledila su bombardovanja, granatiranja... Naša škola je postala zatvor za pobunjenike. Nije bilo bitno da li si za ili protiv Asada, muškarac, žena ili dete, musliman ili hrišćanin. Smrt je bila ista za sve.Petog juna 2012. stigla je vest o bratovljevoj smrti. Majka od tuge više nije mogla da priča, postala je - senka. Stric mi je rekao da više ne smem da ostanem u Siriji, da zbog majke moram da nastavim da živim. Sakupio je nešto ušteđevine i dao mi kontakt rođaka u Švedskoj. Moj put je otpočeo. U Turskoj sam se zadržao do januara 2013. Morao sam da radim da bih zaradio za nastavak puta. Dva meseca sam radio kao pomoćni radnik u pekari, a zatim na građevini. Sa majkom sam se povremeno čuo. Osećao sam ogromnu krivicu što sam je ostavio samu. Hrabrila me je da će, kada se smestim u Švedskoj, i ona da mi se pridruži. Posle Turske je usledila Bugarska i sada sam u Srbiji. Teško je pronaći smisao u ovom besmislu u kojem živimo...

novosti

Ovo je samo jedna u nizu dramatičnih priča maloletnika iz Sirije koji je prošao kroz azilantski sistem u našoj zemlji. Azilanata je sve više. U ovoj godini, do avgusta, 5.427 ljudi je tražilo azil u Srbiji, od toga 598 dece. Time smo već prestigli brojku iz cele prošle godine, kada je 5.065 osoba ušlo u azilantske procedure. Polovina je iz Sirije, a slede Avganistan, Eritreja, Somalija. Od početka godine imali smo i jednog iz Rusije, jednog Crnogorca, jednog iz Albanije, po dvojicu iz Francuske i Makedonije...

"Očekujemo da do kraja godine više od 7.000 ljudi zatraži azil, što će biti najveći broj od nastanka azilantskog sistema, 2008. godine" kaže Radoš Đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Naša zemlja je i dalje skoro svima tranzitna i u proseku se ne zadržavaju duže od dve nedelje u centrima.

" Kroz rad sa njima saznajemo da je izuzetno teško preći morske rute do grčkih ostrva, kao i da su ljudi često žrtve trgovaca ljudima i krijumčara od Grčke do Srbije. Mnogo migranata nestane ili pogine, a najviše su ugrožena deca, kojih je bez pratnje u ovoj godini bilo 382. Ona dolaze iz Avganistana, Pakistana, Sirije, a vrlo brzo pošto se jave u centre za azil ili policiji, nestaju bez traga" kaže Đurović.

Verovatno su ponovo uključeni u lance trgovine ljudima koji vode do Zapada. Većina završi kao savremeno roblje, odnosno žrtve radne eksploatacije u velikim gradovima, ili ih uključuju u džeparoške i kriminalne grupe. Novac za njihov put obično prikuplja celo selo ili rođaci, ali najčešće ne skupe dosta, pa se mališani unapred obavezuju da će troškove puta odraditi. Takođe, izuzetno mlade devojke iz Somalije ili Eritreje završavaju na ulicama kao prostitutke.

Krijumčari se služe svim i svačim - objašnjava Đurović. - Kada ljudi nemaju da plate za ostatak puta, ucenjuju ih, a ako ništa ne pomogne - seku im ruke i noge. Porodice razdvajaju ili prosto kidnapuju decu, i spajaju ih tek kad otac ili majka zarade za ostatak puta.

U Srbiji trenutno postoji pet prihvatnih centara za azil (Sjenica, Tutin, Bogovađa, Banja Koviljača, Krnjača) sa ukupno nešto više od 600 mesta. Otvaranje jednog sprema se i u Mladenovcu, mada je tamo već krenula negativna kampanja i uzbunjivanje stanovništva da protestuje protiv budućeg centra. Za sada svuda još ima slobodnih kreveta, ali Đurović upozorava da dolazi zima, kada će se azilanti i ilegalni migranti teže kretati zbog hladnoće i snega.

" Prošlogodišnji scenario i humanitarna kriza ne sme da se ponovi. Nije dovoljno samo obezbediti dovoljno mesta, već i da se obrada zahteva za azil, registracija i izdavanje ličnih karata ljudima koji traže azil ubrza. Ma koliko da imamo mesta, to neće biti dovoljno ako se procedura brzo ne sprovodi jer će ljudi samo dolaziti, ali ne i odlaziti" upozorava Đurović.

On pozdravlja i najavu da ubuduće u centrima za azil uvek bude prisutan službenik pogranične policije zadužen za izdavanje potvrda o nameri za traženje azila.

POD KIŠOM GRANATA

Jedna scena mi non-stop lebdi pred očima. Bio je sumrak kada smo prijatelj i ja krenuli sa još 15 osoba, među kojima je bilo i žena i dece, u prelazak iranske granice. Bio sam svestan rizika, ali rizik mi je bio i da ostanem u Avganistanu. Imam 16 godina. Moj izbor je pao na Švedsku gde mi živi stric. Majka, mlađi brat i sestra su ostali, a otac je pre nekoliko godina nastradao u jednom od bombaških napada. Prvo sam čuo prigušen zvuk, a onda sam ugledao dečka mojih godina koji je pao na kolena i vrisnuo od bola. Refleksno sam legao na zemlju, oko mene su se čuli vrisci. Imao sam utisak kao da sam se odvojio od tela. Na trenutke sam pomišljao da sam već umro, ali i dalje sam čuo glasove, a onda i osetio da me neko povlači za leđa. Čovek srednjih godina mi je rekao da moramo da nastavimo da se krećemo. Ostatak puta mi je izgledao mnogo lakši - ispričao je po dolasku u Srbiju mladi Avganistanac.

BEG KROZ GRČKU

U Istanbulu sam boravio skoro godinu dana pre nego što sam sakupio dovoljno para da krenem dalje. Kada sam krenuo iz Gane, imao sam pred sobom jedan cilj - da dođem do Danske. Pored mene je bilo još 15 ljudi, pretežno iz Sirije. Zatim se pojavio i drugi čovek sa kombijem, koji je trebalo da nas preveze do reke Evros. Stigli smo do reke gde nas je čekao čamac na koji je moglo da stane 10-12 ljudi, a nas je bilo 16. Usledilo je tročasovno putovanje. U nekom momentu se pojavio policijski čamac. Ljudi su kao sumanuti počeli da uskaču u vodu. I ja sam uskočio. Sa tri mladića iz Avganistana, koji su imali 15-16 godina kao i ja, sakrio sam se u žbunju. Počelo je da sviće i krenuli smo ka malom farmerskom selu Nea Visa, i odatle vozom za Atinu.

Ovo je priča dečaka iz Gane, koji je sa Mosesom, preko Makedonije, stigao do Beograda, gde ih je uhvatila policija.

 

Vi ste ovde: Ciljevi i programi rada sa ženama i decom Vesti Preko Srbije vode roblje na Zapad