POMOZI IZBEGLICAMA

Da li voliš da pomažeš drugima u nevolji? Želiš da pružiš podršku ljudima koji beže od rata i nasilja, a koji su se na svom putu našli u Srbiji? Želiš da slobodno vreme koje imaš provedeš radeći nešto korisno i za sebe i za druge?

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) poziva sve koji žele pruže direktnu podršku tražiocima azila i migrantima, doprinesu stvaranju tolerantnog i otvorenog društva i suzbijanju predrasuda i ksenofobije da se priključe mreži APC/CZA volontera.

Volonter može biti svako ko je punoletan, ima vremena i želje da pomogne ljudima u nevolji i nema predrasuda prema ljudima drugih nacija, vera ili rasa.

Ukoliko imaš želju da pomogneš i vremena da se aktivno uključiš u redovne aktivnosti Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) kontaktiraj nas za više informacija.

OČEKUJEMO TE!

Zemlja porekla

APC/CZA Azilne priče u Danasu: Nečije dete (Iran)

IZVOR: Danas  26.11.2014.

Kada kažem ljudima da sam uspeo da stignem do Nemačke i dobrovoljno se vratio nazad svi me gledaju sa upitnim pogledima. Ponekad me i samog uhvati neki mučan osećaj kada krenem da razmišljam o tome jer znam šta me sve čeka, ali razlog koji sam imao da se vratim je bio mnogo jači od svega što je moglo da me zadrži tamo - moja majka. Nismo se videli sada već skoro godinu dana. Tokom boravka u Nemačkoj smo prvi put nakon 3 meseca uspeli da uspostavimo kontakt. Ona je Iranka, kao i ja što sam nekada bio.

U Iranu sam rođen, napravio prve korake i progovorio prve reči, osetio prvu sreću i prvu tugu, zaigrao fudbal, razboleo se, krenuo u školu, imao prvu operaciju srca... Koliko god da sam smatrao da pripadam tamo, uvek su me tretirali kao stranca. Bio sam dete iz braka Iranke i Avganistanca, i osim legalnog boravka nisam imao ništa drugo. Često su mi govorili da se vratim u Avganistan, dok sam ja pokušavao da ih ubedim da moje mesto nije tamo, u zemlji mog oca koju nikada nisam ni video, niti sam ikada želeo da vidim.

danas

Roditelji su mi se rastali pre 7 godina. Je sam ostao sa majkom, koja je davala sve od sebe da bratu i meni obezbedi sve što je u njenoj moći. Međutim, materijalna situacija se značajno pogoršala kada sam se razboleo. Novac za prvu operaciju smo uspeli da sakupimo, ali za drugu nismo ni četvrtinu. Imao sam opciju da ostanem u Iranu i čekam sigurnu smrt koja bi sigurno pre ili kasnije nastupila usled nemogućnosti lečenja ili da odem i dobijem šansu za život. Izbor je pao na tu drugu opciju.

Na put sam krenuo sam, ilegalno, pošto nisam imao nikakva dokumenta. Majka i brat su ostali, ali smo se dogovorili da krenu i oni čim se ukaže prilika. Čekanje prilike je trajalo dugo, predugo, ali su na kraju ipak uspeli da krenu.

Put je bio težak. Dovodio sam sebe do krajnjih granica izdržljivosti. Često sam tokom dugih pešačenja preko granica gubio dah. Mislio sam da neću izdržati. Bezbroj puta sam se pozdravljao sa životom. Nekako sam preživeo i došao do odredišta, a zatim se opet vratio do Srbije. Ni u jednom trenutku se nisam pokajao zbog odluke koju sam doneo. Kroz par dana, taman pred moj šesnaesti rođendan, majka i brat će opet biti pored mene i to je najbolji poklon koji ću dobiti posle dužeg vremena.

Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila - APC/CZA

Vous êtes ici : O APC/CZA biblioteci Vesti APC/CZA Azilne priče u Danasu: Nečije dete (Iran)