Zemlja porekla

Irak

Službeno ime

Republika Irak (engl: Republic of Iraq; arab: جمهورية العراق).

Državni praznici

Državni praznici koji se proslavljaju u Iraku su: Dan republike (14. jul). Datumi islamskih praznika su zasnovani na lunarnom kalendaru, usled čega datumi variraju jer islamski kalendar ima 354 umesto 365 dana: 30. avgust - Eid al-Fitr (kraj Ramazana), i 6. novembar - Eid al-Adha (praznik Žrtvovanja). Mesec Ramazana nije državni praznik, ali se radi sa skraćenim radnim vremenom. Ramazan je deveti mesec muslimanskog kalendara.

Geografski položaj

Irak je zemlja Bliskog istoka, i leži na obali Persijskog zaliva.

Površina teritorije Iraka iznosi 438.317 km2, a vodena površina iznosi 950 km2. Geografske koordinate su 33 00 N (severno) i 44 00 E (istočno).

Irak se na zapadu graniči sa Jordanom, sa Sirijom na severozapadu, sa Turskom na severu, sa Iranom na istoku i sa Kuvajtom i Saudijskom Arabijom na jugu. Irak izlazi na Persijski zaliv kratkim pojasom od 58 km dužine.

Klima Iraka je uglavnom pustinjska i odlikuje se blagim do hladnim zimama i suvim, toplim letima. U severnim planinskim oblastima Iraka, duž granica sa Iranom i Turskom, zime su hladne sa obimnim snegovima, koji se tope u proleće i ponekad izazivaju velike poplave u centralnom i južnom delu zemlje.

Teren Iraka odlikuju široke ravnice, močvarno tlo duž iračke granice na jugu i planine duž granice sa Iranom i Turskom. Centralni deo zemlje se nalazi između reka Tigar i Eufrat, i deli se na Gornju i Donju Mesopotamiju.

Vremenska zona: Irak je tri sata ispred vremena po Griniču (UTC + 3).

Irak je podeljen na 18 okruga (muhafazah) i jedan region. Okruzi su: Al Anbar, Al Basrah, Al Muthanna, Al Qadisiyah (Ad Diwaniyah), An Najaf, Arbil (Erbil), As Sulaymaniyah, Babil, Baghdad, Dahuk, Dhi Qar, Diyala, Karbala, Kirkuk, Maysan, Ninawa, Salah ad Din, Wasit.

Glavni i najveći grad Iraka je Bagdad. Pored Bagdada drugi veći gradovi u Iraku su: Basra, Mosul, Kirkuk i Erbil.

Poseban region Iraka je Irački Kurdistan. Tri okruga koja ga formiraju su Erbil, Suleimaniah i Duhok, a grad Erbil je glavni grad regiona.

Posle ustanka Kurda protiv režima Sadama Huseina 1991.godine, Irački Kurdistan postaje faktički nezavisan od Iraka i takvo stanje ostaje do invazije savezničkih snaga na Irak 2003.godine posle čega se Irački Kurdistan integriše u politički sistem Iraka. Naime, tri najsevernije provincije Iraka, Itaka – Erbil, Duhok i Sulimaniyah, 1991. godine su se našle pod kontrolom Kurdistanske demokratke Partije (KDP) i Patriotske unije Kurdistana (PUK). Ove partije zajedno su oformile Kurdistansku regionalnu Vladu (KRG) kao reprezentativno telo Iračkog Kurdistana.

Novim Ustavom Iraka iz 2005.godine Irački Kurdistan je priznat kao federalni entitet u okviru Iraka, međutim ovaj region faktički funkcioniše nezavisno od ostatka Iraka. Irački Kurdistan ima svoj Ustav, Vladu, Parlament, predsednika, i premijera. Prema iračkom Ustavu Irački Kurdistan ima svoju vojsku, a po zakonu je zabranjeno da iračke vojne snage ulaze na teritoriju Iračkog Kurdistana.

Ustavom Iraka je predviđena potpuna federalizacija države po kojoj federalni regioni imaju nadležnost da upravljaju sopstvenim unutrašnjim poslovima, dok bi centralna Vlada u Bagdadu bila zadužena za spoljnje poslove. Irački Kurdistan je prvi i jedini do sada formirani region unutar Iraka, koji faktički funkcioniše nezavisno od ostatka Iraka.

 

Stanovništvo

 Prema procenama za jul 2012. godine Irak ima 31 129 225 stanovnika.

Etnička struktura Iraka se sastoji od većinskih Arapa, koji čine između 75% - 80% stanovništva, Kurda koji čine između 15% - 20% stanovništva, a preostalih 5 % stanovništva čine irački Turkmeni, Asirci, Jermeni i drugi narodi. Asirci su starosedeoci u Iraku, i većinom su hrišćani. Prema proicenama čineoko 3 % stanovništva Iraka. Turkmeni većinom žive na severu Iraka, posebno u gradovima Tal Afar, Mosul, Kirkuk ali i u glavnom gradu Bagdadu.

Kurdi većinom naseljavaju severnu regiju Iraka, Irački Kurdistan, ali takođe naseljavaju i veće iračke gradove kao što su Bagdad, Kirkuk i Mosul.  

Religija

Ustav Iraka proglašava islam kao zvaničnu religiju. Takođe, Ustav Iraka predviđa da islam treba smatrati izvorom zakonodavstva, i nijedan zakon ne može biti usvojen ukoliko se protivi utvrđenim odredbama islama.

Religijsku strukturu Iraka čine većinski muslimani kojih ima 97%, te hrišćani i ostale religije koje čine 3% populacije. Muslimani šiiti predstavljaju većinu, sa oko 60 % - 65 %, a muslimani suniti oko 32% - 37% stanovništva.

U Iraku postoje i manje verske zajednice Bahajci, Jezida i Šabaka, koji zajedno sa hrišćanima čine 3% populacije Iraka koji nisu muslimani.

Pripadnici kurdskog naroda pripadaju uglavnom sunitskom ogranku islama, ali manji deo Kurda (Faili Kurdi) su pripadnici šiitskog ogranka islama.

Hajledci, uz Asirce i Jermene čine najveći deo hrišćanske populacije Iraka, koja broji od 400 000 od 600 000 pripadnika. Kakai zajednica je nastanjena uglavnom u blizini Kirkuka. Manje od deset Jevreja živi u Bagdadu, a mali broj jevrejskih porodica živi u regiji Irački Kurdistan, na severu Iraka.

Zajednica Jezida broji od 500 000 do 600 000 pripadnika, i oni uglavnom žive na severu zemlje, oko 15% njih živi u Dohuk provinciji, a ostatak u Ninewa provinciji. Zajednica Šabaka broji od 400 000 do 500 000 ljudi, i oni žive uglavnom za severu zemlje u provinciji Ninava (Ninawa ili Nineveh) , kao i u blizini Mosula.

Šiiti pretežno žive na jugu i istoku Iraka, ali predstavljaju većinu stanovništva u Bagdadu. Suniti čine većinu na zapadu, severu i u centralnom delu Iraka.

Jezik

  Zvanični jezici u Iraku su arapski i kurdski jezik. Oko 75% stanovništva govori arapski, dok oko 20% govori kurdski jezik.

U upotrebi su još i turkmenski (turski dijalekt), asirski i jermenski jezik. Takođe, od "zapadnjačkih" jezika najčešće se govori engleski jezik. Kurdski jezik se govori uglavnom na severu zemlje. Jermenski jezik govore pripadnici preostalog hrišćanskog stanovništva.

Aramejski i južni azeri jezik, su regionalni jezici. Jermenski i persijski su zastupljeni, ali u manjoj meri. Većina iračkih Kurda govore i kurdski i arapski jezik. Turkmeni govore jezikom južni aziri, Asirci govore različitim aramejskim dijalektima, a Feyli Kurdi govore feyli jezik, sa kurdskim dijalektom.

Prema Ustavu Iraka svi građani imaju pravo na obrazovanje na maternjem jeziku.

Privreda i ekonomija  

Osnovni prirodni resurs Iraka je sirova nafta i iračka ekonomija zavisi od proizvodnje i prodaje nafte. Međutim, iračka ekonomija je doživela potpuni slom kao posledicu tri rata koja je Irak vodio (Iračko–Iranski rat (1980-1988.godine), Pustinjska oluja (1991.godine) i Međunarodna invazija (2003. godine)), te dugogodišnjih UN-ovih ekonomskih sankcija. Iračka proizvodnja nafte postepeno obnavlja u 2012. godini je na nivou od 2.6-2.7 miliona barela dnevno. Od prirodnih resursa Irak raspolaže i prirodnim gasom, fosfatima i sumporom.

Osim proizvodnje i prerade nafte, Irak ima raznolik industrijski sektor koji uključuje preradu hrane i proizvodnju hemikalija, tekstila, građevinskog materijala i metala.

Od poljoprivrednih proizvoda Irak proizvodi pšenicu, ječam, pirinač, povrće, datulje (urme), i pamuk. Od stoke se uzgajaju goveda, ovce i kokoši.

Irak najviše izvozi sirovu naftu, sirove materijale (osim goriva), hranu i žive životinje. Izvoz sirove nafte čini 84% svog izvoza Iraka. Zemlje u koje Irak najviše izvozi su SAD, Indija, Južna Koreja i Kina.

Iz drugih zemalja Irak najviše uvozi hranu, lekove i gotove proizvode. U Irak se najviše robe uvozi iz Turske, Kine i Južne Koreje.

Bruto domaći proizvod Iraka po glavi stanovnika u 2011. godini je iznosio je 4200-4400$. Stopa inflacije za 2011. godinu iznosila je oko 5%. Nezaposlenost je u Iraku za 2011. godinu iznosila iznad 20%, a u ruralnim oblastima je iznosila i 55%.

Zvanična valuta Iraka je irački dinar. Njegova vrednost iznosi 1 164.82 iračka dinara (IQD) za 1 $ (USD), ili 1 492.30 iračkih dinara za 1 euro (EUR).

Irak je osma najkorumpiranija zemlja sveta prema podacima za 2011. godinu i prema indeksu percepcije korupcije nalazi se na 175. mestu od 183 zemalja sveta.

 

Istorijsko-politički razvoj

Današnji Irak je bio deo Otomanske imperije od 16. veka sve do kraja I Svetskog rata.

Moderna iračka država počinje da se formira posle I svetskog rata, 1918.godine. U toku Prvog svetskog rata prostor Iraka je bio okupiran od strane Velike Britanije koja je porazila Otomanske snage. Po okončanju Prvog svetskog rata, prostor današnjeg Iraka je postao teritorija pod mandatom Lige Naroda. Liga Naroda je 1920. godine stavila Irak pod upravu Velike Britanije. Nekadašnji otomanski vilajet (Upravna oblast) Mosul je pridodat Iraku 1926.godine i time su zaokružene granice danšnjeg Iraka.

Irak je 1921.godine proglašen za kraljevinu, a za prvog kralja Iraka je postavljen Faisal I. Ipak, Irak je postao nezavisan od Britanske uprave tek 1932.godine. Britanija je pristala da okonča svoju upravu nad Irakom tek pošto je 1930. godine potpisan sporazum prema kome Irak dozvoljava da britanski savetnici ostanu pri iračkoj Vladi, da britanska vojska zadrži svoje baze i vojnu prisutnost u Iraku, te da se Irak obaveže da vojno pomaže Britaniju u slučaju rata. Irak je zvanično dobio nezavisnost od Britanije 3. oktobra 1932. godine.

Prvi irački kralj Faisal I je umro 1933.godine i prestol je nasledio njegov sin Gazi. Kralj Gazi je vodio antibritansku politiku i bio je bliži arapskim nacionalistima nego njegov otac. Kralj Gazi je podsticao jačanje vojnog uticaja na politiku zemlje i 1936. godine podržao je vojni udar Generala Bakera, kojim je srušena civilna Vlada Iraka. Ovo je bio prvi od sedam vojnih udara u Iraku u periodu od 1936. godine pa do 1941. godine. Kralj Gazi je poginuo u automobilskoj nesreći 1939. godine i nasledio ga je njegov trogodišnji sin Faisal II, a kao regent je postavljen Abd al-Ilah (Abd Al Ila), kraljev ujak.

Regent, Abd al-Ilah, je za razliku od kralja Gazija bio probritanski orijentisan. Ponovno iračko približavanje Britaniji je dovelo do sukoba regenta i tadašnjeg premijera Rashid Ali al-Gaylani (Rašid Ali Al-Gajlani), koji se tome protivio. U januaru 1941. premijer Rashid Ali al-Gaylani (Rašid Ali Al-Gajlani) je podneo ostavku pod regentovim pritiskom, ali je uz pomoć četvorice generala (tzv. Zlatnog kvadrata) u aprilu iste godine (1941.godine) ponovo postao premijer Iraka, a regent je proteran u Jordan.

Premijer Iraka, Rashid Ali al-Gaylani (Rašid Ali Al-Gajlani) je 1941.godine pokrenuo vojne akcije protiv britanske vojske stacionirane u Iraku, što je dovelo do početka Anglo – Iračkog rata (1941.godine), koji je okončan novom britanskom okupacijom Iraka koja je trajala do 1947.godine. Britanci su za premijera imenovali Nuri as-Saida (bivši premijer Iraka).

Premijer Iraka, Nuri as-Saida, je postao jako omražen u narodu zbog niza nepopularnih poteza. Početkom 1955. godine Irak je potpisao Bagdadski pakt - Vojno strateški sporazum između Britanije, SAD, Iraka, Irana, Turske i Pakistana. Glavni cilj ovog sporazuma bio je zadržavanje ekspanzije komunizma na prostor Srednjeg Istoka.
Kao reakcija na ujedinjenje Sirije i Egipta u Ujedinjenu Arapsku Republiku, Irak i Jordan su se 14.februara 1958.godine ujedinili u Arapsku federaciju Iraka i Jordana.

Ovi potezi premijera Nuri as-Saida, regenta Abd al-Ilah (Abd Al Ila) i kralja Faisala II su doveli do vojnog udara u Iraku koji se desio 14. jula 1958. godine. Vojni udar je bio predvođen generalom Abdul Karim Kasim-om (Abd-al-Karim Qasim) i pukovnikom Abdul-Salam Arif-om.(Abd-al-Salam Arif). U vojnom udaru, poznatom kao Četrnaestojulska revolucija, premijer Nuri as-Said, regent Abd al-Ilah (Abd Al Ila) i kralj Faisala II su pogubljeni. Arapska Federacija Iraka i Jordana je rasformirana i 1958.godine je proglašena Republika Irak. Takođe Irak je 1958.godine istupio iz Bagdadskog pakta i obnovio diplomatske odnose sa SSSR-om.

Vođe iračke Četrnaestojulske revolucije, Abdul Karim Kasim i pukovnik Abdul-Salam Arif, su se ubrzo po uspostavljanju Republike Irak međusobno sukobili. Kasim je bio irački nacionalista i protivio se pan-arapizmu i ideji o sklapanju unije sa Ujedinjenom Arapskom Republikom (Unija Egipta i Sirije), a Arif je bio panarapski orijentisan i bio je blizak sa socijalistički orijentisanom Baat partijom.

Baat Partija je panarapski orijentisana, socijalistička partija osnovana u Damasku, Sirija. Samo ime Partije znači „Renesansa" i ukazuje na ideološki cilj partije, a to je obnova moći i slave jedinstvene zemlje svih Arapa. Partija ima nacionalne ogranke u svim arapskim zemljama, ali je na vlasti bila samo u Siriji i Iraku.

Baat partija je u martu 1963.godine uz pomoć iračke vojske sprovela državni udar u Iraku, u kome je Abdul Karim Kasim ubijen, a na vlast je postavljen Hasan-al-Bakr (lider Baat partije). Baat Partija je na vlasti u Iraku bila svega devet meseci, kada je u novom državnom udaru 1964.godine pukovnik Abdul-Salam Arif preuzeo vlast.

Pukovnik, Abdul-Salam Arif, je bio predsednik Iraka sve do 13.aprila 1966. kada je poginuo u helikopterskoj nesreci. Nasledio ga je njegov brat Abdul Rahman Arif (Abd-al-Rahman Arif). Baat partija predvođena Hasan-al-Bakom i njegovim zamenikom Sadam Huseinom (Saddam Hussein) je ponovo preuzela vlast u novom državnom udaru 1968. godine.

Posle državnog udara 1968. godine, Hasan-al-Bak postaje predsednik Iraka, a Sadam Husein postaje potpresednik Iraka. Pravi izvor snage Baat partije se nalazio u rukama Sadama Huseina koji je pokazao nemilosrdnost i odlučnost u borbi sa svim potencijalnim konkurentima za vlast, a posebno u svojim „čistkama" unutar Baat partije.

Glavna taktika Sadama Huseina za zadržavanje vlasti u Iraku je bila kreiranje fiktivnih neprijatelja i stvaranje netrpeljivosti prema etničkim i verskim manjinama. Sadam Husein je organizovao i Narodnu armiju, paravojnu organizaciju koja je služila kao milicija Baat partije. Takođe je kontrolisao i državnu obaveštajnu službu (Mukhabarat). Pomoću ove dve organizacije Sadam Husein je za vreme svoje vladavine hapsio, protivpravno lišavao slobode i ubijao pripadnike šiitske frakcije islama. Husein, koji je bio sunit, je napadao šite iz razloga što se pribojavao njihove rastuće moći na jugu Iraka, i moguće pobune protiv njega.

Glavna pretnja Baat partiji u Iraku je predstavljala kurdska manjina. Kurdski zahtevi za autonomijom i slobodnim Kurdistanom (oblast na severu Iraka) su eskalirali i 1962.godine su započeli ustanak koji je trajao sve do 1975. godine. Kurdske pobunjenike je predvodio Mustafa al-Barzani, osnivač i vođa Kurdske demokratske partije. Kurdski pobunjenici su uspeli da uspostave kontrolu nad većim delom severa Iraka. Osnov uspeha Kurda je bila podrška od strane Irana koji ih je naoružavao i pružao logističku podršku.

Irak je 1975.godine potpisao sporazum sa Iranom, tzv. Alžirski sporazum. Ovim sporazumom su razrešeni granični sporovi dve zemlje, Irak je odustao od teritorijalnih zahteva prema Iranu, a Iran je prestao da pruža podršku kurdskim pobunjenicima. Nakon što je Iran 1975.godine prestao da šalje pomoć pobunjenicima, Irak je uspeo da povrati kontrolu nad celim regionom koji su kontrolisali kurdski pobunjenici(sever Iraka).

Predsedniku Iraka i Baat partije, Hasan al-Bak-u, od 1970. godine je počelo da se pogoršava zdravstveno stanje i Sadam Husein postepeno preuzima svu vlast. Sadam Husein je zvanično postao predsednik Iraka 1979.godine, kada je Hasan-al-Bak podneo ostavku zbog bolesti.

Sadam Husein je 1972.godine izvršio nacionalizaciju iračke naftne industrije (Iraq Pertoleum Company - IPC) koja je kontrolisala proizvodnju nafte u Iraku. Ovo je bio jako bitan potez, jer se posle nacionalizacije naftne industrije povećala proizvodnja nafte sa 1 milijarde barela u 1972. godini, na količinu od 27 milijardi barela u 1980.godini.

Islamski fundamentalisti predvođeni ajatolahom Rukola Homeinijem (Ayatollah Ruhollah Khomeini), su 1979. godine započeli islamsku revoluciju u Iranu i uspeli su da preuzmu vlast u Iranu. Nakon toga je Sadam Husein uvideo priliku da ostvari svoje teritorijalne pretenzije prema Iranu. Takođe, Sadam Husein se plašio uticaja šiitskih fundamentalista iz Irana na šiite u Iraku. (Sadam Husein je bio pripadnik sunitskog ogranka islama).

Sadam Husein je obezbedio logističku podršku Jordana, Saudijske Arabije i Kuvajta i 22.septembra 1980. godine je započeo napad na Iran. Rat između Irana i Iraka trajao je od 1980. do 1988. godine.

U početku rata Irak je imao više uspeha i uspeo je da okupira deo teritorije Irana, posebno strateški važnu oblast Kuzestan, (oblast bogata naftom) i tako odseče pristup Irana Šat el Arab reci. Međutim, iranska vojska je uspela da se konsoliduje do marta 1981.godine i u narednih godinu dana uz pomoć oko 200 000 dobrovoljaca (regrutovanih iz redova iranskog naroda) je uspela da natera iračku vojsku da se potpuno povuče iz Irana.

Posle povlačenja iračkih snaga 1981.godine i pomeranja balansa snaga u korist Irana, Sjedinjene Američke Države (SAD) su počele da obezbeđuju pomoć Iraku. SAD su obezbeđivale satelitsko izviđanje, oružje, eksplozive, bojne otrove. Takođe se američka mornarica sukobila sa iranskom mornaricom u Arapskom zalivu.

I pored pomoći SAD-a Irak nije uspeo da slomi iranski otpor i rat je stajao na mrtvoj tački sve do 1988.godine kada je potpisano primirje pod pokroviteljstvom UN-a. Rat nije imao pobednika i svaka strana je zadržala teritorije koje je imala pre rata. Procenjuje se da je broj žrtava u ratu dostigao 1.5 milion.

Dve iračke frakcije kurdskih pobunjenika, Demokratska partija Kurdistana i Patriotska unija Kurdistana su se ujedinile početkom 1987.godine. Kao odgovor na novu pretnju njegovoj vlasti, Sadam Husein je započeo Anfal akciju, koju je predvodio Sadamov rođak, Ali Hassan al-Majid. Anfal akcija je za cilj imala napade na Kurde i druge nearape ne severu Iraka. U toku dve godine, od februara 1987.godine do kraja 1989.godine, iračke snage su pobile između 50 000 i 100 000 Kurda. U vojnim akcijama, iračke trupe nisu pravile razliku između civila i pobunjenika, a u ovim akcijama korišćeni su i bojni otrovi i nervni gas. Usled korišćenja nevnog gasa, iračka Vlada je postala prva Vlada ikada koja je koristila hemijsko oružje protiv svog naroda.

Kao posledica Anfal akcije, došlo je do iseljavanja stanovništva sa teritorije severnog Iraka. Posle uspostavljanja zabrane letenja iznad kurdske oblasti 1991.godine, bila je ublažena iračka represija na toj teritoriji i to je omogućilo povratak izbeglog stanovništva.

Početkom 1990.godine tenzije između Kuvajta i Iraka počinju da rastu. Kuvajt je pružao finansijsku podršku Iraku u Iračko-Iranskom ratu, i početkom 1990. godine dug Iraka prema Kuvajtu je bio oko 30 milijardi dolara. Irak je zatražio od Kuvajta da mu oprosti dug jer Irak stao na stranu Kuvajta u njegovom sukobu sa Iranom (upravo zbog kuvajtske podrške Iraku u Iračko-Iranskom ratu), kao i da smanji proizvodnju nafte i da tako dovede do porasta cena nafte u svetu. Kuvajt je odbio da oprosti dug i ne samo da nije smanjio proizvodnju nafte, već ju je i povećao. Ovo je „razbesnelo" Sadama Huseina, a kako je većina Iračana smatrala Kuvajt delom Iraka, ovo je dalo Sadamu Huseinu potrebnu podršku za još jedan rat.

Rano ujutru, 2. avgusta 1990. godine iračke snage su napale Kuvajt, izazvaši ono što je kasnije nazvano Prvi zalivski rat. Emir Kuvajta je izbegao u inostranstvo i iračka vojska je okupirala Kuvajt. Kuvajt je pripojen Iraku i postao je devetnaesti okrug Iraka u avgustu 1990. godine.
Savet bezbednosti UN-a je posle iračke okupacije Kuvajta, Rezolucijom 661 iz 1990. godine, uveo ekonomske sankcije Iraku. Ovim sankcijama je uvedena potpuna zabrana trgovine sa Irakom, osim za uvoz hrane i medicinskih potrepština.

Pošto Irak ni posle uvođenja ovih sankcija nije prekinuo okupaciju Kuvajta, Savet bezbednosti UN je doneo Rezoluciju 667 iz 1990. godine, kojom je pozvao zemlje članice UN-a da upotrebe sva potrebna sredstva da se okonča iračka okupacija Kuvajta.

Pošto Sadam Husein nije postupio po naredbi UN-a, 17.januara 1991. godine započeta je vojna akcija poznata pod nazivom Pustinjska oluja. U napadu na Irak su učestvovale vojske iz više od 30 zemalja, najviše vojnika su angažovale Sjedinjene Američke Države (SAD), Velika Britanija i Saudijska Arabija. Tačno 100 sati po početku kopnene invazije na Irak, Predsednik SAD, Džordž Buš, je proglasio primirje 28.februara 1991. godine. Posle proglašenja primirja iračke trupe su se povukle iz Kuvajta, a koalicione trupe iz Iraka. Sadam Husein je ostao na vlasti u Iraku. Takođe UN-ove ekonomske sankcije su ostale na snazi. UN-ovom Rezolucijom 687 iz 1991. godine, Iraku je naređeno da uništi sve biološko, nuklearno i hemijsko oružje, takođe je Iraku naređeno da uništi sve rakete dometa većeg od 150 km. Potvrđene su i ekonomske sankcije i lične sankcije prema vođama režima u Bagdadu. Irak je pristao na inspekcije međunarodnih misija koje bi se uverile da se Irak pridržava obaveza. Kako je Irak često odbijao da dopusti pristup inspektorima, dolazilo je do bombardovanja iračkih vojnih položaja od stane snaga SAD i Velike Britanije, stacioniranih u Saudijskoj Arabiji.

Tri najsevernije provincije Iraka, Itaka – Erbil, Duhok i Sulimaniyah, 1991. godine su se našle pod kontrolom Kurdistanske demokratske partije (KDP) i Patriotske unije Kurdistana (PUK). Ove partije zajedno su oformile Kurdistansku regionalnu Vladu (KRG) kao reprezentativno telo faktički nezavisnog regiona Irački Kurdistan koji se nalazi na severu Iraka. Posle ustanka Kurda protiv režima Sadama Huseina 1991.godine, Irački Kurdistan postaje faktički nezavisan od Iraka i takvo stanje ostaje do invazije savezničkih snaga na Irak 2003.godine posle čega se Irački Kurdistan integriše u politički sistem Iraka. Novim Ustavom Iraka iz 2005.godine Irački Kuridstan je priznat kao federalni entitet u okviru Iraka, međutim ovaj region faktički funkcioniše nezavisno od ostatka Iraka. Prema iračkom Ustavu Irački Kurdistan ima svoju vojsku, a po zakonu je zabranjeno da iračke vojne snage ulaze na teritoriju Iračkog Kurdistana.

Irački Kurdistan je organizovan kao parlamentarna demokratija, sa Regionalnim većem koje čini 111 članova. Trenutni predsednik Kurdistanske regionalne Vlade je Masud Barzani, koji je stupio na funkciju 2005. godine, a reizabran 2009. godine.

UN je Rezolucijom 986 iz 1995.godine umanjile sankcije uvedene Iranu (1990.godine) i na taj načino omogućile delimičan nastavak izvoza iračke nafte, kako bi se nabavila hrana i lekovi (takozvani program "nafta za hranu").

Takođe u tom periodu su održani predsednički izbori u Iraku. Dotadašnji predsednik Iraka, Sadam Husein, je u oktobru 1995. godine pobedio na referendumu i obezbedio mesto predsednika Iraka još 7 godina.

U oktobru 1998. godine, Irak je prekinuo saradnju sa Specijalnom komisijom UN za nadzor uništavanja iračkog oružja za masovno uništenje (UNSCOM). U decembru 1998. godine posle povlačenja UN osoblja iz Bagdada, Amerika i Britanija su otpočele bombardovanje Iraka, sa namerom da unište programe nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja. Ta operacija nazvana je "Operacija pustinjska lisica".

Napetost između Iraka i SAD zbog odsustva potpune saradnje Iraka u pogledu uništenja oružja za masovno uništenje i nedopuštanja pristupa UN-ovim posmatračima teritoriji Iraka, se pogoršala posle napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. godine od strane terorističke organizacije Al Kaida. Tadašnji predsednik SAD, Džordž Buš Mlađi, je smatrao da Irak krije oružje za masovno uništenje, te je tvrdio i da Irak razvija program nuklearnoga naoružanja. Džordž Buš Mlađi je takođe tvrdio da irački predsednik, Sadam Husein, sarađuje sa Al Kaidom. Zbog svih ovih tvrdnji Buš je insistirao da UN odobri vojnu akciju protiv Iraka.

UN-ova posmatračka misija krajem januara 2003. godine saopštila je da Irak i dalje ne sarađuje u potpunosti sa UN-ovom misijom i da Irak nije okončao proces uništenja svih oružja za masovno uništenje. Ovaj izveštaj su SAD iskoristile kao povod i obrazloženje za vojnu akciju protiv Iraka, pod nazivom Operacija iračka sloboda.

Napad na Irak je započeo 20. marta 2003. godine. U napadu su učestvovale vojne snage SAD-a, u koaliciji sa nekoliko saveznika između ostalih Velika Britanija, jednim imenom nazvane Međunarodne koalicione snage.

Međunarodne snage su zauzele Bagdad 9. aprila 2003. godine, a cela akcija je okončana 1.maja 2003. godine okupacijom Iraka od strane međunarodnih snaga. Time je okončana vladavina Baat-ista u Iraku. Predsednik Iraka, Sadam Husein, je uhapšen 14. decembra 2003. godine u iračkom gradu Tikritu. U julu 2003. godine, u gradu Mosulu ginu Sadamovi sinovi Udaj (Uday) i Kusaj (Qusay). Bivšem iračkom predsedniku, Sadamu Huseinu, je suđeno u iračkom Specijalnom sudu i pogubljen je 30. decembra 2006. godine.

Posle pada Sadamovog režima, većina šiitskog stanovništva Iraka, koje je u velikoj meri bilo isključeno iz vlasti za vreme njegove vladavine, bilo je optimistično. Međutim, optimizam je prešao u očaj, kada su pobunjeničke grupe - uglavnom ogorčeni suniti, otpušteni vojni oficiri i pristalice bivšeg režima Sadama Huseina – tokom 2003.godine otpočele da sprovode sve krvavije kampanje bombaških napada.

Nastali bezbednosti vakum u zemlji, nakon pada Sadama Huseina 2003. godine, doveo je i do rasprostranjenih pljačkanja, oštećenja infrastrukture i stalne nestašice vode i struje. Vodile su se borbe između međunarodnih koalicionionih snaga i ljudi lojalnih bivšem režimu. Takođe, umešan je bio i veliki broj sunita, šiitskih milicija i stranih džihadista. Nasilje između verskih grupa i etničko nasilje je bilo široko rasprostanjeno u Iraku tokom 2003.godine.

Nakon zauzimanja Iraka, 2003.godine međunarodne trupe su osnovale Privremenu koalicionu upravu (Coalition Provisional Authority – CPA) da upravlja zemljom. Iračka vojska je raspuštena i članovi Baat partije su sprečeni da učestvuju u radu Vlade ili bezbednosnih snaga. CPA je predstavljala telo oformljeno sa ciljem da privremeno upravljanja Irakom, te ovlašćenjem da rukovodi, nadgleda i pomaže u obnovi zemlje. CPA je bila sastavljena od predstavnika okupacionih snaga i predstavnika lokalnog stanovništva. Privremena koaliciona uprava je donela 8. marta 2004. godine Prelazni administrativni Zakon, koji je imao ulogu privremenog Ustava Iraka. U junu 2004.godine CPA je prenela vlast na Privremenu iračku Vladu (Iraqi interim government).

Privremena iračka Vlada se sastojala od predsednika (Gazi al-Javar), premijera (Ijad al-Alavi) i od Vlade sastavljene od 26 ministara. Privremena iračka Vlada je imala tri osnovna zadatka. Prvo: da sazove izbore za privremenu Narodnu skupštinu. Drugo: da obezbedi izradu nacrta novoga Ustava i treće da obezbedi održavanje referenduma za potvrdu tog Ustava.

Privremena iračka Vlada je zamenjena Prelaznom iračkom Vladom u maju 2005. godine, posle održanih parlamentarnih izbora u januaru 2005. godine, kada je izabrana Prelazna nacionalna skupština Iraka (Transitional National Assembly - TNA). Godinu dana kasnije 2006.godine, aktuelna Vlada Iraka je preuzela vlast.

Iračani su na referendumu održanom u oktobru 2005. godine, odobrili novi Ustav Iraka, i u skladu sa njim, u decembru 2005.godine izabrali 275 članova Predstavničkog saveta (Council of Representatives - COR). COR je odobrio većinu ministara u maju 2006. godine, stvarajući prvu iračku ustavnu Vladu za skoro pola veka, a premijer Iraka postaje Nur Al Maliki (Nuri al-Maliki).

Poslednji parlamentarni izbori u Iraku su održani u martu 2010. godine, na kojima je izabrano 325 poslanika u proširenom COR.

Međutim, usled rezultata izbora koji su bili ujednačeni i bez jasnog pobednika izbora, formiranje vlasti u Iraku je bilo otežano. Nedugo zatim, 10. novembra 2010. godine, postignut je Erbil sporazum („Irbil Agreement" – nazvan po oblasti Irbil u regionu Iračkog Kurdistana gde je sastanak održan i sporazum potpisan) o podeli vlasti između šiitski, sunitskih i kurdskih predstavnika. Prema ovom sporazumu Al Maliki, koji je šiit, ostao je premijer Iraka, Džalal Talebani (Jalal Talebani), Kurd, je ostao predsednik Iraka, a predsednik parlamenta postao je sunit dr. Osami Al Nujaifi (Usama Al-Nuajifi).

Novoizabrani Parlament Iraka je u novembru 2010.godine reizabrao Jalala Talabania za predsednika Iraka, a nova Vlada je odobrena u decembru 2010. godine.

U junu 2009. godine Međunarodne snage u Iraku (MNF) su se povukle iz Iraka. U avgustu 2009. godine Vašington je najavio kraj borbenim operacijama u Iraku, pošto je broj američkih trupa u Iraku tada bio manji od 50 000. U decembru 2010. godine Ujedinjene nacije su zvanično prekinule stranu okupaciju Iraka i vratile zemlji njen suverinitet. U januaru 2011. godine međunarodne snage (MNF) su deaktivirane i američke trupe u Iraku su postale jedina strana snaga u zemlji. Poslednje britanske trupe napustile su Irak u maju 2011. godine.

Prema sporazumu američkih snaga sa iračkom Vladom, američke trupe su trebale da ostanu u Iraku do kraja 2011. godine. Skoro devet godina od početka Drugog zalivskog rata u Iraku (2003.godine), američke vojne snage konačno su se povukle iz Iraka 18. decembra 2011. godine.

Inspirisani ustancima koji su se odvijali u Tunisu i Egiptu za vreme „arapskog proleća" početkom 2011. godine, hiljade Iračana demonstriralo je u većim gradovima. Oni su demonstrirali protiv korupcije, nezaposlenosti, nedostatka javnih službi, kao i za veća građanska i politička prava. Protesti su se odvijali i u regionu Iračkog Kurdistana, naročino u gradu Sulaimaniya, gde su ljudi takođe protestvovali protiv korupcije i zahtevali političke reforme.

Kao odgovor na kurdske gerilske napade na Tursku i Iran, koje su kurdski pobunjenici izvršavali sa teritorije Iraka tokom 2011.godine, Turska i Iran su u avgustu i oktobru 2011. godine izvšile su prekogranične napade u severnom Iraku, na osumnjičene gerilske mete kurdskih pobunjenika. Ovo su bili prvi takvi napadi od 2008. godine, međutim nisu doveli do ozbiljnijih nemira u regionu.

 

Političko-pravni sistem 

Sadašnji političko pravni sistem Iraka je zasnovan na Ustavu koji je stupio na snagu 15.oktobra 2005. godine. Prema Ustavu, Irak je organizovan kao Savezna Republika, sa parlamentarnim oblikom vlasti.

Region Irački Kurdistan, koji se nalazi na severu Iraka je po Ustavu Iraka autonomni ragion, i ima poseban politički poredak u odnosu na Irak, sa sopstvenom zastavom, vojnim snagama i jezikom. Faktički ovaj region funkcioniše nezavisno od ostatka Iraka jer ima svoju Vladu, Parlament, bezbednosne snage, a iračkim vojnicima je zabranjeno da uđu na teritoriju Iračkog Kurdistana.

Federalna izvršna vlast Iraka podeljena je između Vlade, koju čine premijer i Savet ministara, i predsednika države. Federalna zakonodavna vlast pripada Predstavničkom savetu i Federalnom veću. Federalna sudska vlast sastoji se od Visokog saveta sudstva, Vrhovnog suda, Kasacionog suda, javnog tužilaštva, Nadzorne pravosudne komisije i drugih sudova, kao što je na primer Centralni krivični sud.

Predsednik Iraka je šef države. Predsednikov mandat traje četiri godine i ista osoba može biti birana samo dva puta na poziciju predsednika.

U Iraku ne postoji izborna demokratija. Predsednika Iraka bira Donji dom Parlamenta. Predsednik se bira dvotrećinskom većinom od ukupnog broja članova Donjeg doma Parlamenta.

Predsednik Iraka nema velika ovlašćenja. Predsednik obavlja dužnosti vrhovnog zapovednika oružanih snaga, ali samo za počasne i ceremonijalne svrhe (stvarni zapovednik oružanih snaga je premijer Iraka), potpisuje međunarodne sporazume, akredituje ambasadore, donosi predsedničke uredbe i potvrđuje smrtne kazne.

Sadašnji predsednik Iraka je Đalal Talabani (Jalal Talabani). On je prvi put izabran na tu funkciju 6. aprila 2005. godine. Posle usvajanja novog Ustava 2005.godine, Đalal Talabani je na osnovu njega izabran na novi mandat 22.aprila 2006. godine, a reizabran je od strane parlamenta 11. novembra 2010. godine. Talabani je lider značajne kurdske partije Patriotska unija Kurdistana i prvi je Kurd koji je postao predsednik Iraka.

Premijer Iraka je direktno ovlašćen da vodi izvršnu vlasti, formira kabinet, tj. Ministarski savet, kreira opšti smer politike Iraka, komanduje oružanim snagama, kontroliše i usmerava rad ministarstava, predsedava sastancima Ministarskog saveta. Sadašnji premijer Iraka je Nuri al-Maliki, lider islamske Dava partije (Islamic Dawa Party.) koji je započeo svoj drugi premijerski mandat 21. decembra 2010. godine. Nuri al-Maliki je pripadnik šiitskog ogranka islama.

Ministarski savet na čelu sa premijerom predstavlja Vladu Iraka i ima ovlašćenja izvršne vlasti. Stranka ili koalicija koja predstavlja većinu u donjem domu Parlamenta, predlaže mandatara predsedniku Iraka. Predsednik Iraka ovlašćuje mandatara da u roku od 30 dana sastavi Ministarski savet i da imenuje zamenike premijera.

Zakonodavno telo Iraka na federalnom nivou je dvodomi Parlament koji se sastoji od Saveta predstavnika (Donji dom) i od još neoformljenog Federalnoga saveta (Gornji dom) .

Savet predstavnika reprezentuje sve građane Iraka i broj članova je određen tako da na svakih 100 000 građana Iraka dođe jedan poslanik. Trenutno Savet predstavnika se sastoji od 325 poslaničkih mesta. Poslanicima Donjeg doma mandati traju četiri godine.

Federalni savet predstavlja Federalne regione i provincije koje nisu organizovane u regione. U Ustavu Iraka nije naveden sastav ni funkcije Federalnoga saveta, već je navedeno da će to pitanje biti uređeno zakonom. Do danas zakon koji bi definisao funkcije i sastav Federalnoga saveta nije donesen, tako da Federalni savet nije oformljen.

Poslednji parlamentarni izbori u Iraku održani su 7. marta 2010, na kojima je izabrano 325 članova Saveta predstavnika. Rezultati izbora obezbedili su 91 mesto za partiju Irački nacionalni pokret, koju vodi bivši premijer Ayad Allawi, i 89 mesta za Koaliciju pravne države, koju vodi aktuelni premijer Nouri al-Maliki. Novi parlament je započeo sa radom 14. juna 2010. godine, a nova vlast je formirana 11. novembra 2010. godine, nakon primene „Erbil" sporazuma. (Videti odeljak: Istorijsko-politički razvoj, str. 20)

Poslednji lokalni izbori u Iraku su održani 31. januara 2009. godine.

Sudski sistem Iraka se deli na sudove na nivou regija i provincija i na federalne sudove.

Na nivou provincija i regija postoje prvostepeni sudovi koji se dele po nadležnosti na: Krivične sudove, Građanske sudove i Sud za statusna pitanja. Na nivou provincija i regija u drugom stepenu sude Žalbeni sudovi. Najviši sud na nivou provincija i regija je Kasacioni sud.

Najviši sud na federalnom nivou u Iraku je Vrhovni federalni sud. Vrhovni federalni sud se sastoji od devet sudija, i nadležan je za odlučivanje o ustavnosti i zakonosti pravnih akata, vrši tumačenje značenja odredbi Ustava, odlučuje u slučaju sukoba organa Federacije i regije ili provincije. Odlučuje u slučaju optužbe protiv predsednika Iraka, premijera ili nekog od članova Ministarskog saveta.

Visoki savet pravosuđa je zadužen za kontrolu rada pravosuđa, imenovanje predsednika Vrhovnog federalnog suda i za imenovanje sudija Federalnog kasacionog suda.

Najvažniji politički subjekti u Iraku su: UIA koalicija, koja obuhvata najveći deo iračkih šiitskih političkih grupa od kojih su najvažnije Islamski vrhovni savet Iraka (Ilamic Suprime Council of Iraq – SCIRI) koju predvodi Abdul Aziz al Hakim, i Dawa partija trenutnog premijera Nouri al Malikia. Dve najvažnije stranke Kurdistanske alijanse su Demokratska stranka Kurdistana (KDP), čiji je lider Massoud Barzani predsednik regionalne Vlade Kurdistana i Partiotska unija Kurdistana (PUK), čiji je vođa Jalal Talibani,predsednik Iraka.

Vous êtes ici : Irak - pozadina zemlje