POMOZI IZBEGLICAMA

Da li voliš da pomažeš drugima u nevolji? Želiš da pružiš podršku ljudima koji beže od rata i nasilja, a koji su se na svom putu našli u Srbiji? Želiš da slobodno vreme koje imaš provedeš radeći nešto korisno i za sebe i za druge?

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) poziva sve koji žele pruže direktnu podršku tražiocima azila i migrantima, doprinesu stvaranju tolerantnog i otvorenog društva i suzbijanju predrasuda i ksenofobije da se priključe mreži APC/CZA volontera.

Volonter može biti svako ko je punoletan, ima vremena i želje da pomogne ljudima u nevolji i nema predrasuda prema ljudima drugih nacija, vera ili rasa.

Ukoliko imaš želju da pomogneš i vremena da se aktivno uključiš u redovne aktivnosti Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) kontaktiraj nas za više informacija.

OČEKUJEMO TE!

Zemlja porekla

Banjsko lečenje

jelena lengoldObjavljeno u dnevnom listu Politika dana 18.11.2011.

Centar za zaštitu i pomoć azilantima zvanično saopštava da od 2008. do danas ne postoji nijedno krivično delo koje je na teritoriji Srbije učinio tražilac azila. Dakle, tu bi trebalo staviti tačku, barem na te priče, za sada.

Pre nekoliko godina u Oslu se desio ovakav slučaj: izvesni (kasnije se ispostavilo psihički nestabilan) imigrant iz Afrike, napao je nožem, usred bela dana, nekoliko putnika u mirnom norveškom tramvaju. Prve glasove koji su tom prilikom krenuli protiv imigranata uopšteno, presekli su država i mediji ozbiljnim i temeljnim objašnjenjem da ovi ljudi nose breme velikih trauma, siromaštva i muke, i da, ako neko od njih zbog svega toga popusti psihički, građani Norveške moraju, kao humani i plemeniti ljudi, imati razumevanja za ovakve izolovane slučajeve i da zbog toga ne treba dizati buku koja u nekom momentu preti da pređe u otvorenu diskriminaciju. I to je, koliko se sećam, bio kraj ove priče.

Neki će na ovo, možda, kazati da je, baš u tom istom Oslu, insistiranje na demokratičnosti društva dovelo do nedavnog stravičnog zločina kada je jedan desničarski fanatik, Norvežanin, ubio više od 80 mladih ljudi. Ali, čak i ovakva tragedija, nepojmljivo bolnih razmera, nije od Norveške načinila zemlju rasista, niti će. Naprotiv, još su odlučniji u tome da neguju svoje principe humanosti i jednakosti svih ljudi koji žive u Norveškoj i poštuju njene zakone.

Postoje, naravno, brojne stavke u kojima se Norveška i Srbija ne mogu porediti, ali u razumevanju humanosti morale bi da se slažu sve zemlje koje pretenduju da se nazovu civilizovanima.

Banji Koviljači nikako nije lako. Na njenih šest hiljada stanovnika došlo im je dve i po hiljade imigranata iz Afrike i Azije. To je za populaciju jedne male banje ogromna i značajna promena. Kud god kreneš, ispred tebe neki Avganistanac, neki Somalac. Jadan, bedan, neokupan, neispavan, gladan, ne zna tvoj jezik... Prva ti je reakcija da se uplašiš, da prigrliš svoje dete, da stegneš svoj novčanik. Sve je to razumljivo. Čoveka uvek najviše plaši ono što mu je tuđe i nepoznato. Još ako je taj uplašeni čovek Srbin, koji se i sam često oseća jadan, bedan i gladan, nije neočekivano da mu se i neki bes probudi. Kad već ne mogu da udarim na one koje smatram krivcima za svoju muku, mogu barem na ovog koji je od mene još veći mučenik.

I onda počinju glasine. Dobacivali su devojkama. Čudno nas gledaju. Silovali su izvesnu Engleskinju. Koče turistički razvoj... U jednom razgovoru na ulicama Banje Koviljače, jedna prolaznica za TV kaže ovako: ,,Deluju mi kao da su miroljubivi, ali šta znam šta se krije iza svega toga..." Nije teško zaključiti šta se krije iza svega toga: muka. Tačno je, niko vam ne garantuje da ti ljudi, od velike muke, neće napraviti nešto što vam se neće dopasti, muka čoveka na svašta natera, ali ipak, hajde da se držimo činjenica. Centar za zaštitu i pomoć azilantima zvanično saopštava da od 2008. do danas ne postoji nijedno krivično delo koje je na teritoriji Srbije učinio tražilac azila. Dakle, tu bi trebalo staviti tačku, barem na te priče, za sada.

Meni, kao nekome ko je sa strane, bilo je tužno i mučno da gledam proteste građana Banje Koviljače i bojkot slanja dece u školu zbog ovog problema. A onda sam se setila svoje sopstvene nervoze kad pokušam da prođem kroz novobeogradski blok 70, a on zakrčen Kinezima do te mere da nemaš kud da kročiš, a kamoli da se parkiraš. Pa ipak, nekako, blok 70 se saživeo sa Kinezima i njihovim paketima robe. Dotična simbioza deluje veoma aljkavo i neuredno, ali postoji. I uglavnom niko nikoga ne tuče, svako radi svoj posao, lokalci stavljaju lance na svoje parkinge, Kinezi i dalje razvlače svoje kutije naokolo. Sve u svemu, daleko je to od civilizovanog rešenja, i za jedne i za druge.

U slučaju Banje Koviljače žrtve su, vrlo jasno, i lokalno stanovništvo koje je izgubilo svoj mir, ali i imigranti koji su svi (ne znam ni sama čijom odlukom) dopremljeni baš u to mesto. Republički komesarijat za izbeglice, ne sumnjam, radi na traženju rešenja. Ali paralelno sa traženjem rešenja za ljude koji su (verovali ili ne) mnogo ugroženiji od prosečnog stanovnika Srbije, mora da se radi i na obaveštavanju i razbijanju predrasuda. Da li je neko otišao u zabrinutu školu u Banji Koviljači i održao predavanje koje bi i deca i roditelji mogli da razumeju, o tome gde je ta Somalija, gde je taj Avganistan, kako ti ljudi žive i šta im se dešavalo? Možda bi pomogli neki slajdovi, možda bi moglo da se kaže šta ima za ručak somalsko dete, možda bi mogla da se iznese neka brojka o stopi smrtnosti, o prosečnom životnom veku. Nešto što bi kod svakog normalnog čoveka izazvalo samilost umesto odbojnosti, nešto što bi znanjem i informacijom predupredilo strah.

Ide zima, sneg samo što nije, i ovi ljudi moraju nekako da budu zbrinuti. Jasno je da je to posao države i to hitan i neodložan posao. A u međuvremenu, svaki razredni starešina u Banji Koviljači može da pomogne i sebi i svojim đacima tako što će na Internetu da sakupi nekoliko relevantnih podataka i da svoje učenike, ako ništa drugo, obavesti, na human i jasan način, o tome šta je konkretno ove ljude navelo da napuste svoje zemlje i da danas cupkaju po parkovima i podrumima skoro isto tako jadne Srbije.

Objavljeno u dnevnom listu Politika dana 18.11.2011.

أنت هنا: Sudska praksa ESLJP Vesti Banjsko lečenje