POMOZI IZBEGLICAMA

Da li voliš da pomažeš drugima u nevolji? Želiš da pružiš podršku ljudima koji beže od rata i nasilja, a koji su se na svom putu našli u Srbiji? Želiš da slobodno vreme koje imaš provedeš radeći nešto korisno i za sebe i za druge?

Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) poziva sve koji žele pruže direktnu podršku tražiocima azila i migrantima, doprinesu stvaranju tolerantnog i otvorenog društva i suzbijanju predrasuda i ksenofobije da se priključe mreži APC/CZA volontera.

Volonter može biti svako ko je punoletan, ima vremena i želje da pomogne ljudima u nevolji i nema predrasuda prema ljudima drugih nacija, vera ili rasa.

Ukoliko imaš želju da pomogneš i vremena da se aktivno uključiš u redovne aktivnosti Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) kontaktiraj nas za više informacija.

OČEKUJEMO TE!

Zemlja porekla

Izbeglice u raljama birokratije

IZVOR: Novi magazin 19.jun 2013.

Tri godine posle ministarske konferencije u Beogradu i godinu dana pošto su donatori obezbedili sredstva za Regionalni program stambenog zbrinjavanja izbeglica, još nije izgrađen nijedan stan. UNHCR tvrdi da Srbija mora da uspostavi efikasan, pravedan i funkcionalan sistem za procesuiranje tražilaca azila.

Svet nikako ne uspeva da se oslobodi jedne tragične pojave. Bliski istok, jugoistočna Azija, Afrika... i dalje su područja s kojih stotine hiljada ljudi napušta svoje domove i beži pred ratovima i nasiljem.

arboleda
                   Šef kancelarije UNHCR za Srbiju- Eduardo Arboleda

 Na pitanje kakva je danas, na Međunarodni dan izbeglica (20.jun), slika ovog problema u svetu, Eduardo Arboleda, šef Kancelarije UNHCR za Srbiju, kaže:

"Svet i UNHCR se danas susreću sa jednom od najgorih izbegličkih kriza u istoriji. UNHCR procenjuje da u svetu ima između 42 i 45 miliona prisilno raseljenih lica, a pre dve godine bilo ih je 40 miliona. Taj porast uglavnom je posledica krize u Siriji. U svetu ima 15-16 miliona izbeglih lica, UNHCR pruža pomoć za oko 12 miliona, a značajno pomaže velikom broju interno raseljenih kojih ima više od 26 miliona. Istovremeno, postoji milion tražilaca azila i još oko 12 miliona apatrida, ljudi koji nemaju državljanstvo nijedne zemlje ili odgovarajuću dokumentaciju da bi od državljanstva imali koristi.

Glavni problem UNHCR-a u ovom momentu je što humanitarne i izbegličke krize u svetu izbijaju mnogo brže nego što nama dozvoljavaju sredstva. U poslednjih godinu i po dana su izbile krize u Maliju, južnom Sudanu, Demokratskoj republici Kongo i najnovija u Siriji, kriza kakvu do sada nikada nismo imali. Pre neki dan objavili smo podatak da je iz Sirije izbeglo 1,5 miliona ljudi, a očekuje se da ih do kraja godine bude više od tri miliona ljudi.

Prošle godine UNHCR je od donatora dobio preko dve milijarde dolara, što je najveći iznos ikad odvojen za pomoć izbeglicama. Ove godine prikupićemo još više, ali to opet neće biti dovoljno da se pomogne svim ljudima u nevolji o kojima agencija brine.

Kriza u bivšoj Jugoslaviji je obeležila devedesete godine XX veka. Budući da svakog dana u svetu izbijaju nove izbegličke krize, uz ograničena izdvajanja mnogih zemalja i zamor donatora, bivša Jugoslavija je, na neki način, prerasla u zaboravljenu krizu. A mnogi donatori nam otvoreno kažu da je poglavlje izbeglištva na teritoriji bivše Jugoslavije već trebalo da bude zatvoreno i da su države morale da preuzmu punu odgovornost."

Kad ste spomenuli bivšu Jugoslaviju, u poslednjih 12 godina raste ekonomska saradnja i postoje procesi političkog "otopljavanja" među državama čiji su ratovi 90-ih godina doprineli velikom broju izbeglica. Šta je danas s njima?

Danas, više od petnaest godina posle izbijanja krize, donatori sve više insistiraju da se UNHCR povuče iz humanitarne operacije. Poboljšani politički odnosi i ekonomska saradnja pomogli su povratak ograničenog broja izbeglica koji su želeli da se vrate u Bosnu i Hercegovinu i u Hrvatsku. Mislim da oni koji su ostali u Srbiji žele da se integrišu. U proteklih 20 godina UNHCR je uložio više od pola milijarde dolara za pomoć i trajna rešenja za izbeglice u Srbiji i na Balkanu. Broj izbeglica je sada mnogo manji, a UNHCR i Vlada Srbije nastavljaju zajedno da rade na trajnim rešenjima za izbeglice u Srbiji.

Govorite o novcu za pomoć i integraciju u Srbiji, a ne za povratak u Hrvatsku i BiH?

Govorim o ukupnoj sumi novca koji je UNHCR potrošio na sve programe za izbeglice. U prvih nekoliko godina ulagali smo u interventnu humanitarnu pomoć, a onda smo od 2002/03. počeli da radimo i trajna rešenja, od kojih je verovatno najvažnija integracija izbeglica u Srbiji.

U početku nismo imali nikakvih problema s prilivom novca. Dobijali smo koliko smo tražili i to možemo da zahvalimo geopolitičkom položaju Srbije i regiona. Novac je pristizao pre svega od evropskih zemalja koje nisu želele da se problem prelije u njihovo „dvorište".

Situacija se promenila. Sa brojnim izbegličkim krizama koje svakog dana izbijaju u raznim delovima sveta, sa mirovnim procesom koji je na Balkanu uzeo maha, sa zamorom donatora i njihovom gubitkom interesovanja za ovaj region - sve češće nas pitaju kada će se izbeglička kriza u Srbiji završiti. Rezultat tih pitanja i napora da se okonča izbegličko poglavlje je Regionalni program stambenog zbrinjavanja izbeglica (RSP) iz perioda 1991-1995. godina.

Šta je RSP?

Regionalni program stambenog zbrinjavanja je humanitarni pokušaj vlada u regionu - Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, ohrabrenih od strane UNHCR, da se da još jedna, poslednja finansijska injekcija trajnim rešenjima za preostale izbeglice u regionu. Prvobitno je projekat bio zamišljen kao završetak izbegličke priče između Srbije i Hrvatske, a na inicijativu Srbije uključile su se BiH i Crna Gora.

U martu 2010. godine održana je konferencija ministara spoljnih poslova ovih država koji su predstavili program trajnih rešenja za preostale izbeglice u regionu. Ideja je bila da se sva finansijska pomoć direktno uputi državama u regionu, da se UNHCR polako povuče iz operacija i preuzme ulogu nadzora ovog procesa, a da vlade nastave da obezbeđuju trajna rešenja za preostale izbeglice.

Posle te konferencije države su počele da rade na praktičnim rešenjima. Napravljena je procena budžeta potrebnog za realizaciju programa. Ta brojka je iznosila više od 500 miliona evra i usmerena je na 74.000 lica u regionu kojima je potrebna pomoć. Prema planu, realizacijom RSP-a u Srbiji pomoć treba da dobije 45.000 najugroženijih izbeglica. Donatori su se na konferenciji u Sarajevu 2012. godine obavezali da će obezbediti 284 miliona evra, a EU bila je najveći donator.

I gde je program trenutno?

Sada pokušavamo da ga realizujemo. Vrlo je jednostavno, projekti su skrojeni prema potrebama izbeglica u svakoj od država, a mi u tome imamo dugogodišnje iskustvo. To je razlog zbog kojeg UNHCR ima ulogu nadzora nad ovim procesom. Ta stambena rešenja u Srbiji su obezbeđenje stanova prema konceptu socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, otkup seoskih domaćinstava za izbeglice, čime umnogome stiču nezavisnost, dodela građevinskog materijala za započete kuće na zemlji koju su već kupili i postavljanje montažnih kuća. To je jednostavna, realna i izvodljiva ideja.

Ali, došlo je do malih komplikacija.

Kakvih komplikacija?

UNHCR je organizacija koja radi direktno sa vladama država. Ideja ovog programa stambenog zbrinjavanja je da ga sprovedu četiri države ( Srbija, Hrvatska, Crna Gora i Bosan i Hercegovina), a da UNHCR nadzire proces. Kao što sam već rekao, najveći problem ovog projekta je birokratija. Novac donatora će se državama kanalisati preko Razvojne banke Saveta Evrope. Vlade četiri države moraju da poštuju brojna pravila i uslove koje im je nametnula ova banka pre nego što ona "pusti" novac. Održano je nebrojeno mnogo sastanaka da bi ispunile te zahteve, ali do sada nijedna kuća nije izgrađena. UNHCR smatra da bi proces mogao biti brži i efikasniji zato što je svrha da se pomogne izbeglicama.

Može li UNHCR da ubrza taj proces?

Nama je dodeljena uloga supervizora, a ne medijatora. Mi posmatramo stanje na terenu, da li sve ide po planu i o tome izveštavamo. Mada je izrada planova u toku, konkretnih rešenja u vidu zgrada na terenu nema. U stalnom smo kontaktu sa SAD, EU i drugim donatorima da bismo pokušali da ubrzamo ovaj projekat. Koncept je dobar, ali ponekad mi se čini da mnogi činovnici zaboravljaju ko su krajnji korisnici ovog projekta i da smo svi mi tu zbog izbeglica. ...A oni još ne vide tu korist.

Ko je ukočio projekat, ko je krivac?

Prema mom skromnom mišljenju glavno usko grlo je birokratija. Svaljivati krivicu na nekog određenog bilo bi kontraproduktivno, ali smatram da svi mi akteri u procesu možemo i moramo preuzeti odgovornost zbog toga što se stvari ne odvijaju brže.

Sa Vladom Srbije već deset godina uspešno realizujemo slične projekte. Projekti se mogu realizovati brzo i efikasno, uz dobar proces i nadzor svih faza. Ali, budući da se UNHCR polako povlači, nismo više zaduženi za operativni deo. Razvojna banka Saveta Evrope u Parizu trebalo bi da upućuje sredstva direktno državama u regionu. Nažalost, oni ne poznaju proces i trajna rešenja za izbeglice. Stoga je potrebna bolja i jasnija komunikacija između Banke i vlade četiri zemlje, tako da bismo brže mogli da ostvarimo napredak u procesu. Konfuziju je potrebno zameniti jasnoćom. Sa stanovišta UNHCR, mi hoćemo da vidimo konkretna rešenja za izbeglice na terenu, a ne birokratiju.

Dobra vest je da smo došli do faze kada je urađen prvi talas projekata, odobreno je 10 miliona evra za sve četiri države. Od toga, 2,2 miliona evra je za Srbiju.

Planovi su napravljeni, ima još nekih birokratskih pitanja koja je potrebno rešiti, ali se nadamo da će u narednih nekoliko meseci sredstva stići da bismo realizovali konkretna rešenja za izbeglice kojima su potrebna.

Ima još jedna dobra vest. Za drugi talas projekata u Srbiji odobreno je 12,5 miliona evra. Izrada detaljnih planova je u toku. Nadam se da će implementacija prvog talasa projekata krenuti uskoro, no možda ne pre kraja ove ili početka iduće godine. Nadamo se da će realizacija drugog talasa ići brže.

U predstavljanju globalne slike spomenuli ste veliki broj interno raseljenih. Koliko ih je u Srbiji?

Broj zavisi od onoga koga pitate. Komesarijat za izbeglice i migracije kaže da u Srbiji živi 210.000 raseljenih lica. Prema zajedničkom „Istraživanju o potrebama IRL" UNHCR-a i Vlade iz 2010. godine, 97.000 lica je u stanju potrebe, pre svega stambene. U proteklih 4-5 godina UNHCR je zajedno sa Vladom radio na trajnim rešenjima za IRL nalik projektima u okviru Regionalnog stambenog programa. Procenjujemo da je između 7.000 i 8.000 interno raseljenih od tada dobilo trajna rešenja, pa je naša pretpostavka da ih je ostalo još oko 90.000 u stanju potrebe.

Na azilante se u Srbiji ne gleda sa odobravanjem i razumevanjem, kao da nisu dobrodošli?

Nije to slučaj samo u Srbiji, već uz celom regionu. U okviru mešovitih migracija deo ljudi ide u potragu za boljim životom, a deo čine ljudi kojima je potrebna međunarodna zaštita. Ove mešovite migracije u Srbiju stižu iz Sirije, Avganistana, Malija, Somalije...

To je postao problem, naročito usled velikog porasta broja. Na primer, 2008. godine u Srbiji je bilo 77 tražilaca azila, a za prvih pet meseci ove godine 1.591 lice je tražilo azil i verovatno će ih biti više od 4.000 do kraja godine. Povećanje je bez presedana i taj trend će se verovatno nastaviti. Sada je te zahteve potrebno procesuirati da bi se videlo ko ima potrebu za međunarodnom zaštitom. A to je obaveza Srbije kao potpisnice UN Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine. Do sada je ove godine 1.591 lice podnelo zahtev za azil u Srbiji, većina iz Sirije i Avganistana. Ali samo 12 lica je intervjuisano tokom 2013.godine, a nadležni organi su doneli 12 negativnih odluka. Zaključak UNHCR je da u Srbiji ne funkcioniše sistem procesuiranja tražilaca azila – a morao bi da funkcioniše jer je to deo međunarodnih obaveza države.

Komesarijat za izbeglice i migracije obezbeđuje smeštaj tražilaca azila, što je humanitarni aspekt. Ministarstvo unutrašnjih poslova je zaduženo za procesuiranje tražilaca azila. U većini zemalja nadležne institucije zajednički rade na ovom pitanju, ali u Srbiji, koliko mi znamo, nema sistematske komunikacije između Komesarijata i Ministarstva.

Stvorena je pogrešna predstava da UNHCR kritikuje smeštaj tražilaca azila. To nije tačno, jer je to humani gest države. Ono što mi kritikujemo je da, pružajući samo smeštaj bez procesuiranja ili odgovornosti tražilaca azila za njihove zahteve, ohrabruje više migranata da prolaze kroz Srbiju na putu ka nekoj evropskoj zemlji. Jer dobijaju postelju i besplatne obroke, a ne moraju proći kroz proces utvrđivanja statusa. Time se podriva i institucija azila, jer mnoge ohrabruje na proces zloupotrebe, jer procesuiranje ne funkcioniše. UNHCR samo radi svoj posao, a to je da nadzire proces, a odgovornosti su jasno definisane u članu 35. Konvencije o izbeglicama.

أنت هنا: Sudska praksa ESLJP Vesti Izbeglice u raljama birokratije